KRAH POLJOPRIVREDE, PONOVO

Vojvodina bez dinara

Cela prica o nedostatku para za setvu i o tome ko je zaradio na izvozu psenice u vojvodjanskim selima dozivljava se kao nova pljacka poljoprivrede

AIM, Novi Sad, 31.3.1996.

Uprkos umirujuce izjave Mirka Marjanovica, predsednika Vlade Srbije, da ce novac za prolecnu setvu biti obezbedjen bez stampanja para bez pokrica i da ocekuje uspesno okoncanje najveceg nacionalnog posla, u Vojvodini vise niko ne krije podatke o prolecnoj setvenoj katastrofi. Pokrajinski sekretar za poljoprivredu mr Olga Curovic izjavila je 26. marta da je od 1,2 miliona hekatra, koje u Vojvodini treba obraditi ovog proleca, do sada zasejano samo 43.200 hektara, ili 3,6 odsto od planiranih povrsina. Od neuzoranih 850.000 hektara plodne zemlje, do sada je obradjeno tek nesto vise od polovine. Ni jesenas zasejana psenica na oko 272.000 hektara (nikad manje) ne izgleda dobro, jer je prihranjena samo na cetvrtini zasejanih njiva.

Od ugovorenih 64.600 hektara predvidjenih za secernu repu, dosada je zasejano samo nesto preko 10.000 hektara, mada su optimalni agrotehnicki rokovi za "setvu secera" prakticno prosli. U Vojvodini kasni i setva povrca, od ocekivanih 80.000 hektara, do sada je zasejano tek 6.000 hektara. Olga Curovic kaze da su firme koje se bave primarnom poljoprivrednom proizvodnjom u kolapsu, da su racuni vecine poljoprivrednih kombinata i zadruga blokirani, da su mnoga zbog neplacenih racuna ostala bez struje i telefona. Pri svemu tome, od prve transe raspisanih komercijalnih zapisa Vlade Srbije od 108 miliona dinara, do sada je prodato tek nesto vise od 11 procenata ili 12, 8 miliona dinara. Ocigledno, oni koji su debelo zaradili na izvozu psenice, nisu zainteresovani i da kreditiraju njenu proizvodnju, pa je bez odgovora ostalo famozno pitanje guvernera Avramovica: gde su pare od zarade na psenici?

Svi veliki vojvodjanski poljoprivredni kombinati su ostali potpuno bez obrtnih sredstava. Vladimir Vlaovic, direktor "Mitrosrema" iz Sremske Mitrovice, jedne od najvecih i najbogatijih poljoprivrednih firmi, ne samo ove vec i nekadasnje Jugoslavije, kaze da 1500 zaposlenih nisu od oktobra prosle godine primili plate. Ni specijalizovane banke nisu u stanju da odobre kredite za prolecnu setvu, a ni u poznatoj "Agrobanci" u Beogradu, koja ima podrsku i vlasti i stranke na vlasti, vec nekoliko meseci ni zaposleni ne primaju plate. Narodna banka jednostavno nema slobodnih sredstava za poljoprivredne kredite, a budzet Srbije vise brine kako da isplati penzije (opredeljujucem delu srpskog birackog tela), nego sto pokusava da "prerokira" deo sredstava iz vanprivrede u poljoprivredu.

Razvikani republicki "agrarni budzet," od oko milijardu dinara, ocigledno je samo jos jedan "korak u 21. vek", koji zasad nema i materijalno pokrice. Pljacka poljoprivrede tokom poslednjih godina svetskih sankcija toliko je osiromasila krupne drustvene poljoprivredne proizvodjace da su strucnjaci izracunali da na jedan dinar obaveza, koje su oni u stanju da plate, dolazi pet dinara, koje ne mogu da pokriju. To, jednostavno, potvrdjuje procenu da je poljoprivreda tokom tri godine sankcija ostala bez oko 37 milijardi dolara prihoda. Jedan deo u tome je posledica stalnog pada proizvodnje (20 odsto godisnje), veci deo je rezultat sirenja makaza cena na stetu ljoprivrede (nekada se jedan traktor kupovao za 30 tona psenice, a sada je potrebno 110 tona), a na sve to dolazi cinjenica da se u poljoprivredu ne ulaze dovoljno (oblast koja daje 28 odsto drustvenog proizvoda, dobija manje od 15 odsto kredita).

Kada je pisac ovih redova sastavljao knjigu tekstova, koja je pocetkom ove godine izasla pod naslovom "Ima li jos Vojvodine", pronasao je da je takozvana "jogurt revolucija" 1988. godine na svojevrsan nacin najavljena prethodnim krahom poljoprivrede. Te 1988. godine, poljoprivreda je, takodje, bila u velikoj finansijskoj krizi. Posto je bila uzasno prezaduzena, ucesce kamata u tadasnjem dohotku poljoprivrede Vojvodine dostiglo je 84,5 odsto. Jednog trenutka ona je placala dnevnu kamatu od 34 odsto, a na sve to je kasnije dosla susa i potpuni kolaps proizvodnje. Posle tog leta "dogodio se narod" u Vojvodini i sruseni su "autonomasi". Danas se postavlja pitanje, na koga bi se obrusio "narodni gnev", ako dodje do katastrofe u vojvodjanskoj poljoprivredi?

Opozicione stranke u samoj Vojvodini, a i one van nje, u tom kontekstu ponovo pocinju da govore o potrebi rehabilitacije autonomije Vojvodine, da bi akumularile snagu nezadovoljstva, koja sada raste po vojvodjanskim selima. U tom svetlu treba posmatrati i znatan medijski odjek "Manifesta za Vojvodinu", koji je zimus obnarodovala grupa od tridesetak manjih politickih grupacija i nevladinih organizacija. Cak i sama stranka na vlasti SPS, kao i brojne gradske organizacije JUL u Vojvodini, koketiraju sada s gradjanskom idejom - da ih eventualna provala nezadovoljstva stanjem u poljoprivredi ne bi zatekla nespremnim. Sa gledista makropolitike i makroekonomije slom poljoprivrede i sire nezadovoljstvo seljaka ne samo u Vojvodini, vec i u Srbiji, zaseca u neke bitne konstrukcione grede predizborne strategije Milosevicevog staba. Formula po kojoj seljaci treba da izdrzavaju nedovoljno zaposlene radnike, a poljoprivreda treba da bude resurs novog investicionog talasa u Srbiji - ocigledno vise ne drzi vodu, ni ekonomski, ni politicki.

Dimitrije Boarov (AIM)