SVI SMO GUBITNICI

Radomir Andric, nekadasnji gradonacelnik Mostara

AIM, Beograd,28.3.1996.

U Mostaru je presao put od sekretara gradske omladine do gradonacelnika u nekoliko saziva, a bio je i republicki i savezni poslanik do pred sam rat. Bio je jedan od najpoznatijih ljudi u gradu na Neretvi, koji je aktivno ucestvovao u njegovoj izgradnji. U Mostaru su mu, kad je sve pocelo, ostale sestra i sada vec pokojna majka. Govorio je da su rat napravile usijane glave. U Beogradu se sa svojom porodicom kao podstanar do sada selio sedam puta.

• Nisam verovao da moze doci do gradjanskog rata i komadanja Bosne i Hercegovine na razne etno drzave, da ce doci do svega do cega je doslo u poslednje cetiri godine. Da me je neko pitao, da li bi Mostar mogao postati glavni grad Autonomne Pokrajne Hercegovine u sastavu BiH, bez puno razmisljanja bih dao pozitivan odgovor. Nisam o tome razmisljao samo ja, vec su se i mnogi pre mene za to zalagali. Takvo resenje ne bi bilo korisno samo za Hercegovinu, vec i za zajednicu, kako BiH, tako i za Jugoslaviju. Mislim da je mnogo bolje bilo da smo razvijali regije, pa cak i da smo od njih stvarali drustveno politicke zajednice i dali im veca ovlascenja i prava. Uveren sam, da smo tako postupili, ne bi doslo do stvaranja mocnih republickih centara, pod cijem se okriljem i razvio nacionalizam i sovinizam.

AIM: Cesto ste govorili da se sa razaranjem Mostara jos jedino moze porediti rusenje Vukovara.

• To sto se dogodilo Mostaru niko od nas nije mogao ni u najcrnjem snu dosanjati, da ce doziveti takvu katastrofu, takvu kataklizmu. Poznajem proslost tog grada i to sto se dogodilo, dogodilo se suprotno zeljama i interesima njegovih gradjana, suprotno tradiciji i nacinu zivota koji se tu zivio. Nacionalna i medjuvjerska tolerancija stara je koliko i sam Mostar. Vjerske i nacionalne razlike nisu nikad ugrozavale ljudske, komsijske i druge odnose i njihovo zajednistvo, koje je vjekovima stvarano na slicnosti nacina zivota, mentaliteta, upucenosti jedne na druge. Hocu da kazem da u Mostaru ljudi nisu bili cjenjeni po vjeri i naciji, polozaju ili imovinskom stanju, vec po tome koliko su bili cestiti, pravedni i moralni, koliko su bili dobre komsije. Taj harmonican odnos medju ljudima rezultirao je i iz jednog patrijarhalnog vaspitanja i nacina zivota koji se nesto duze zadrzao u Mostaru. Povremeno narusavanje takvog nacina zivljenja, u uslovima teskih drustveno ekonomskih odnosa, ponekad i zapoceto nacionalnim i politickim problemima, po pravilu, dogadjalo se mimo volje i zelje samih Mostaraca. Najcesci izazivaci i glavni akteri tragicnih dogadjanja, pa i ovih poslednjih, dolazili su sa strane, van BiH, za racun nekih tudjih interesa, sto je cesto bilo podstrekivano i od raznih drugih centara moci. Tako je bilo i

1. i 1992. godine. Necu da preciziram sve te aktere, jer je dosta toga jos nepoznato i ne zelim da tvrdim nesto u sta nisam siguran. Ja sam spreman da za sebe kazem da sam "prosli" i da sam "pogresan covek" za ovo vreme i ove dogadjaje i zbog toga ne zelim da sudim o njima. Neka to ucini vreme i istorija.

AIM: Mogu li se, po Vama, stvari promeniti?

• Mislim da je upravo zbog toga sta sam pricao, tesko predvideti sta ce dalje biti. Ja u sve to nisam mogao da poverujem, pa ni kad je rat vec poceo. Mnogi su vec davali ocene o razlozima rata. Nazivali su ga uglavnom vjerskim, nacinalnim, gradjanskim. Ja tome dodajem i da je to rat urbanih i ruralnih, da je to jedan prljavi rat koji nema neki uzviseni cilj, kao i da u njemu nema pobjednika. Svi smo gubitnici. Izuzetak su oni koje nazivamo protagonistima rata i profiterima, koji su se na nevoljama i tragedijama naroda dokopali polozaja i bogatstva, pokusavajuci usputno da svoj toj prljavoj raboti i ljudskoj nesreci pripisu istorijski znacaj i daju doprinos "novom svetskom poretku."

AIM: Mostarci, dakle, nisu zeleli rat?

• Ne znam kakva je izbeglicka struktura u drugim zemljama, ali je u Jugoslaviji, do izbeglickog talasa proslog leta iz Krajine, 80 odsto izbeglica bilo iz urbanih sredina i gradova, sto upucuje na zakljucak da najveci broj njih nije hteo da ucestvuje u ratu. Isto je i sa onima koji su izbegli u druge zemlje. Ni gradjani Mostara nisu zeleli rat i smatraju ga besmislenim i prljavim. To mi u susretima, pismima i telefonskim razgovorima saopstavaju prijatelji.

AIM: Zasto gradjani nisu reagovali?

• Kako mozete reagovati, ako su se u taj grad sjurile razne horde naoruzanih ljudi, sijuci strah i izazivajuci sukobe, upravo na nacionalnoj osnovi. Skoro da je normalno ocekivati da se mirni, posteni gradjani povuku u sebe, a onda i da traze da se povuku i iz te sredine. Iz sredine iz koje su, po onoj narodnoj, "dosli divlji i oterali pitome". Sve se dogadjalo u jednoj potpunoj dezorganizaciji. To je vreme raspada sistema, haosa, nesnalazenja, bezanja.

AIM: U kakvom vam je secanju ostao Mostar?

• Otisao sam iz njega kada je dobrim delom bio razoren i kada su poceli progoni na nacionalnoj osnovi. Bio je to za mene tuzan trenutak i kada sam se osecao bespomocnim, ja sam ga i napustio. Bolje reci, oteran sam. Cesto sanjam Mostar i njegove ljude. Secam ga se i nastojim da ga se secam u onom lepom vremenu. Tesko mi je svaki put kada vidim slike tog porusenog grada. Bicu neskroman ako kazem da sam ponosan sam sto sam svo vreme, dok sam bio tamo, gradio Mostar, kao sto i nisam nicim, ni svojim cinjenjem ni svojim necinjenjem, doprineo ni njegovoj nesreci i ni kataklizmi.

AIM: Udruzenje Mostaraca u Beogradu se zalagalo za protektorat nad Mostarom. Da li ste nesto postigli?

• U periodu od 1992. do 1993. godine, kada je rat bio najvise razbuktan i grad najvise stradao, Mostar nije bio predmet interesovanja ni domace ni svetske javnosti, bar po onome sto smo iz novina mogli da saznamo. O njemu je tek pocelo da se govori kada je stavljen pod upravu Evropske Unije. Ovde u Jugoslaviji, pre svega u Beogradu, pre cetiri godine je doslo preko 6000 mostarskih izbeglica. Mi smo se organizovali kroz razna udruzenja i trazili da se Mostar stavi pod zastitu Ujedinjenih nacija, Evropske Unije. Izgledalo nam je vrlo cudno da se za jedno selo u BiH koje se zove Zepa to radi, a da se Mostar koji je imao 100 hiljada stanovnika ne stavi pod zastitu, iako su sukobi bili zestoki, pa i oni izmedju Muslimana i Hrvata. Zalagali smo se da se obustavi razaranje grada i ubijanje gradjana. Kasnije, kada je stavljen pod zastitu, zalagali smo se, a i danas to radimo, da ona ne traje samo dve godine, vec da to bude na neodredjen rok. Upravo zbog razorenosti i ukupnog stradanja grada potrebna je dugorocna pomoc i zastita i to sve dok se grad ne obnovi u svakom, pa i u etnickom smislu. Odnosno, dok se ne stvore uslovi za normalan zivot.

AIM: Ni u Dejtonskom sporazumu nije doslo do precizne "formulacije" Mostara, iako je Kosnik ucestvovao u pregovorima. Kako gledate na to?

• Ne znam koliko Dejtonski sporazum ima aneksa, ali mi je tesko sto jos uvek pravih resenja za Mostar nema, a usudjujem se da kazem da od tog grada zavisi sudbina sporazuma, kao i mira i normalnog zivota u BiH. Imajuci u vidu aneks 7 o povratku izbeglica, covek se mora zapitati, kad gleda sve sto se dogadja usled tranzicije vlasti u Sarajevu, zasto se nastavlja etnicko ciscenje pojednih delova BiH. Ovog puta pod drugacijim okolnostima, ali usudjujem se reci, uz precutnu saglasnost i IFOR i EZ, kao i mnogih drugih koji su bili duzni da to sprece. Treba se zapitati, da li ce to sto se dogodilo u sarajevskim opstinama sutra dogadjati i u drugim delovima, ne samo BiH vec i sire. Upravo zato smo na nedavno odrzanoj vanrednoj skupstini Udruzenja izbeglica Jugoslavije napravili memorandum koji smo poslali svim clanicama Kontakt grupe, kao i samitu u Moskvi, kojim trazimo da se zaustavi egzodus i preduzmu mere, odnosno pokrenu sve inicijative za povratak izbeglog stanovnistva, koji se na bezanje nije odlucio sam, vec pod pritiscima. Mislim, pritom, na veci deo izbeglih iz sarajevskih opstina. U Beogradu je sve vise ljudi koji svedoce da su otisli na takav nacin.

AIM: Svojevremeno ste se susreli sa Kosnikom, ciji plan za Mostar, sa kojim ste se vi slagali, nije uspeo.

• Ja sam se sa gospodinom Kosnikom susreo u Bremenu, u Nemackoj, pre nego sto je postao administrator za Mostar. Moram reci da su ideje i zamisli koje je on tada zagovarao toliko bile dobre da ja, kao rodjeni Mostarac, nisam imao nikakvih primjedbi. Medjutim, taj plan ocigledno nije naisao na podrsku Evropske unije, sto je Kosnik i potvrdio. On je zeleo da Mostar grade Mostarci uz pomoc medjunarodne zajednice. Rekao je da ako je Mostar imao vazduhoplovnu i druge industrije, ciji su proizvodi bili svetskog kvaliteta, ako je imao univerzitet, onda Mostarci mogu i obnoviti svoj razoreni grad. Zemlje EU mogu poslati svoje strucnjake, koji ce sagledati stepen razorenosti, napraviti program obnove i zagovarati da se sredstva i obezbede. Kosnik je planirao i nova naselja za izbeglice, a i obnovu kuca kako bi Mostarci mogli da se vrate. Na zalost, nisu postignuti nikakvi znacajniji rezultati.

AIM: Koliko jos, po Vaseim podacima, ima Srba u Mostaru?

• Negde oko 3000. Kada govorim o povratku ljudi, mislim pritom na povratak svih nacija, jer Mostar nema buducnost bez povratka svih njegovih gradjana. Zelim da kazem da se aktuelno "biti ili ne biti" ne moze resavati, kao sto se to sada cini. To nije problem dve nacije, muslimanske i hrvatske, jer je izostajanje srpskog stanovnistva Mostara rezultat dodatnog ratnog nasilja. Zbog toga kazem da nema ni pravnog resenja ni obnove i izgradnje bez ravnopravnog ucesca sve tri nacije. Oko Mostara se gloze mnogi. Ja licno mislim da niko nije pozvan da odlucuje o Mostaru bez Mostaraca, kako onih koji su ostali, tako onih koji su izbegli, a ciji je broj veci. Imam prilike da razgovaram i sa jednima i sa drugima i mogu vam reci da svi izrazavaju nadu i zelju da ostanu dosledni mostarskoj toleranciji i uzajamnosti, bez obzira na veru i naciju, pri cemu isticu da su protiv komadanja, a za jedinstveni Mostar. Sada je u gradu i veliki broj novopridoslih kao izbeglice, koji su doneli traume ratnih dogadjaja. Oni su i zrtve raznih politickih manipulacija i etnickih ciscenja, zbog toga ne mogu dati doprinos obnovi multietnickog Mostara, kakav je bio i kakav svi mi pravi Mostarci nosimo u srcu.

AIM: Da li ce se Srbi vratiti u taj grad?

• To zavisi od uslova. Ljudski je razmisljati o povratku, jer svi nosimo zavicaj u srcu i mislima i bez obzira na okolnosti mi mu se vracamo. Medjutim, razmisljati o povratku nije isto sto i doneti odluku, koja zavisi od niza okolnosti i dogadjanja koje ce nam priredjivati nekakve medjunarodne institucije i drugi. Bojim se da ce, kad je rec o stvaranju uslova za povratak, najmanje odlucivati Mostarci. Nakon sto je EU donela odluku da se organizuje povratak onih koji zele, nase Udruzenje je preuzelo na sebe da prikuplja takve zahteve za povratak u Mostar. Za nepunih deset dana dobili smo 720 molbi za povratak. Ukupno znamo da je pristiglo preko 3000 molbi, iako je rok za pijavljivanje bio kratak. A ti rokovi su suprotni Dejtonskom sporazumu.

AIM: Da li cete se Vi vratiti?

• To vazi i za mene. Ja se nemam gde vratiti, moja kuca je spaljena odmah po mom odlasku. U tako razorenom gradu je tesko naci mesto za stanovanje. Ako se ne stvore uslovi, besmisleno je govoriti o povratku. Besmisleno je, ako se vracaju samo stari ljudi narusenog zdravlja, ako Mostar postane "groblje slonova". To ce biti daleko veca tragedija, ako se ne vrate mladi ljudi sposobni da grad obnove u duhovnom i u svakom drugom smislu. Obzirom na dosadasnje odvijanje dogadjaja u Mostaru, veliki je broj mladih koji jos uvek ne razmisljaju o povratku.

(AIM) Jelena Grujic