SVE VISE APATRIDA

Ko u SR Jugoslaviji (ne)ima pravo na drzavljanstvo

Deca izbeglica, makar i rodjena u skracenoj Jugoslaviji, u skladu sa starim pravilima o poreklu, dobijaju izvode iz maticnih knjiga u kojima pise da su drzavljani "SR Hrvatske i SFRJ" odnosno "SR BiH i SFRJ"!

AIM, Beograd, 25.3.1996.

Svako lice ima pravo na drzavljanstvo. Svako dete ima pravo da stice neko drzavljanstvo. Ova nacela iz Medjunarodnog pakta o gradjanskim i politickim pravima dokumenta UN, spadaju, razume se, u red osnovnih ljudskih prava u cije se postovanje SR Jugoslavija "iskreno zarice". Ono sto se, medjutim, prethodnih meseci desava(lo) u praksi, kad je rec o sticanju drzavljanstva, posebno dece izbeglih, govori sasvim suprotno. Rec je o pravnom nonsensu koji se formalno "oslanja" na Zakon o drzavljanstvu nepostojece SFRJ, pa ce tako, u skracenoj Jugoslaviji uskoro biti desetine hiljada ljudi koji ne pripadaju nikom, dakle - apatrida.

Po vazecem zakonu u SRJ, drzavljanstvo se dobija, odnosno stice, na osnovu porekla roditelja. Pre sukoba na teritoriji nekadasnje SFRJ, naime, "pravna veza" sa drzavom stvarala se uglavnom na osnovu mesta zivljenja, odnosno prebivalista (republicko drzavljanstvo iz kog je proizilazilo drzavljanstvo SFRJ). Jasno je, dakle, zbog cega roditelji-izbeglice najcesce iz BiH i Hrvatske nisu drzavljani Srbije i Crne Gore nego eks-republika. Njihova deca, makar i rodjena u SRJ, u skladu sa starim pravilima o poreklu, dobijaju izvode iz maticnih knjiga u kojima pise da su drzavljani "SR Hrvatske i SFRJ" odnosno "SR BiH i SFRJ"!

Do koje mere su ovako ispunjeni formulari apsurdni, govori cinjenica da, fakticki, nema ni SR Hrvatske, ni SR BiH kao sto ni SFRJ vise - ne postoji. Dalje, pravno posmatrano, materija drzavljanstva je cisto rezervisan domen, to jest, pravo je svake drzave da odredjuje ko je njen drzavljanin. Drugacije receno, ne moze vlast u Srbiji izdati "potvrdu" da je neko drzavljanin druge drzave. Konacno, sa politickog aspekta, ni sasvim naivni ne bi poverovali da ce na primer hrvatska, ili bosanska vlast, prihvatiti "stav" neke beogradske opstine da je neko izbeglo lice, nacionalno odredjeno kao Srbin, njen drzavljanin!

Pomenuta praksa, medjutim, samo je nastavak price kako se drzava priklanja "tumacenju" zakona prema odgovarajucem politickom trenutku. Podsetimo zato jos jednom da je SFRJ, ciji je zakon preuzela (za)sada SRJ, davala drzavljanstvo, izmedju ostalog, po poreklu, odnosno, roditeljskoj vezi. To je, inace, varijanta, koju prihvataju sve emigracione zemlje, kako bi vezale sto vise "odlazecih" ljudi za svoje drzavljanstvo. Suprotno, imigracione drzave (npr. SAD) iz istog razloga primenjuju davanje drzavljanstva po mestu rodjenja, bez obzira odakle poticu preci. Naravno, ni jedan od ovih sistema nije u praksi u sasvim cistom obliku, vec se primenjuju kombionovane varijante.

Ipak, osamdesetih godina, u kampanji da se sa Kosova proteraju "strani drzavljani", cak i druga i treca generacija doseljenih dobijala je licne karte - stranaca. U to vreme navodio se broj od 3OO hiljada ljudi koji nisu mogli steci drzavljanstvo SFRJ, vec su upisivani kao Albanci.

Po sadasnjim resenjima, dete rodjeno u SRJ moze steci njeno drzavljanstvo jedino ako su roditelji nepoznati. Sve drzave na zemaljskoj kugli, inace, obavezane su medjunarodnim konvencijama da svojim unutrasnjim zakonodavstvom ne dovode do stvaranja lica bez drzavljanstva - apatrida. To je pravilo kog se cvrsto pridrzavaju sve demokratski orijentisane zemlje.

Sto se SRJ tice, ona ce, bez sumnje, u pogledu "podele" drzavljanstva morati pred medjunarodnom zajednicom jos dosta toga da objasni. Prvo, posto trazi (pravni) kontinuitet sa nekadasnjom SFRJ, to automatski podrazumeva da bi svi bivsi Jugosloveni (Makedonci, Slovenci, Bosanci, Hrvati) morali bez teskoca biti i vlasnici crvenog pasosa. Dalje, tesko da ce skracena Jugoslavija, odnosno njeni zakonopisci, moci diskriminatorski da resavaju pitanja dvojnog drzavljanstva, kako se predlagalo u prvobitnom nacrtu Zakona o drzavljanstvu SRJ, po kom bi bipatridi mogli biti samo "pripadnici srpskog i crnogorskog naroda", bez obzira gde su ziveli ili zive. U tom slucaju, jasno je da bi, na primer, Hrvati iz Vojvodine bili u neravnopravnom polizaju pred zakonom, iako Ustav SRJ garantuje suprotno: jednakost svih gradjana.

Vec sada bi rezim trebao da objasni, na osnovu cega se na granicama Jugoslavije oduzimaju pasosi (uz rigorozne i sikanirajuce pretrese) tudjih drzava, na primer, hrvatski i makedonski, ukoliko neko pored njih poseduje i ovdasnju putnu ispravu. Zakon, ili uredba, koji tako nesto omogucavaju, ili nalazu, jednostavno ne postoje. Takodje, nema odgovora ni na pitanje o kriterijumima - ko su u SRJ izbeglice, a ko prognanici. Ovi potonji, praksa je pokazala, nemaju ni osnovna prava, kao sto je recimo posedovanje licne karte, ili pasosa, a o mogucnosti dobijanja drzavljanstva i da se ne govori. U SRJ su, izgleda, i u bedi neki "jednakiji od drugih".

(AIM) Bojana Oprijan