VLADA SRPSKO-RUSKOG JEDINSTVA

Dve godine Vlade Srbije

Uoci drugog rodjendana "direktorske vlade", premijer Marjanovic dobio od Milosevica podrsku za nastavak ruskih poslova u Srbiji

AIM, Beograd, 25.3.1996.

Svako ko je na nedavnom kongresu SPS ugledao premijera Vlade Srbije Mirka Marjanovica da sedi uz koleno predsedniku Slobodanu Milosevicu i da se sa srspkim vodjom napadno grli i rukuje, morao je shvatiti da je "direktorska vlada" osnazila mandat za upravljanje Srbijom do daljnjeg i da najavljena rekonstrukcija Vlade, posle dvogodisnjeg rada, nece zahvatiti i vodeceg coveka u njoj. Ta prognoza potvrdjena je odmah, prijemom odabranih clanova Marjanovicevog tima kod srspkog sefa i upadljivim obelezavanjem rodjendana te ekipe, koja je, bukvalno, ostvarila stari socijalisticki ideal - da isti ljudi vode i politiku i privredu, posto se "politickom privredom" drugacije i ne moze rukovoditi.

Kada je, pri tome, na ekspresnom martovskom zasedanju Skupstine Srbije, tiho promenjen zakon o transportu i distribuciji gasa, koji sada, po pravilu presedana, u sustini daje pravo Mirku Marjanovicu da odobrava strane, to jest ruske koncesije na unutrasnjem jugoslovenskom trzistu - i kada je posle cele "psenicne afere" njegova spoljnotrgovinska kuca "Progres" ipak pocela izvoz 200.000 tona psenice u Rusiju, potpuno se razjasnilo da je u "americkoj fazi" Miloseviceve politike u sedlu cvrsto ostao premijer i cak razgranao poslovne veze izmedju Beograda i Moskve. Vec je objavljeno da ce u energetici Srbije dominantno mesto dobiti mesovite rusko-srpske firme, da se priprema "juzni gasovod" za vezu sa Rusijom preko Bugarske. Kao kruna svega, sofijska stampa najavljuje i dobre sanse Srbije da se izbori da ruski naftovod, koji bi trebalo da omoguci Rusiji zaobilazenje Bosfora i Dardanelija, i izlazak na "topla mora" preko Srbije i Crne Gore (kod Bara).

Ova "ruska aroma" spoljnoekonomske strategije Mirka Marjanovica, cini ovog potpredsednika SPS vrlo prihvatljivim i za uticajni JUL, kojim rukovodi supruga srpskog vodje, a akreditovanje nikog drugog do sadasnjeg potpredsednika Vlade Srbije Slobodana Unkovica za ambasadora u Pekingu, kompletira "istocnu strategiju" nekadasnje "vlade narodnog jedinstva" Srbije.

Ipak, valja primetiti da Slobodan Milosevic nije prijem Marjanoviceve ekipe u svom kabinetu, o drugom rodjendanu, priredio kao javnu politicku priredbu i ovoga puta nije licno, preko televizije, pohvalio njen rad. Valjda mu je potrebna i kakva-takva odstupnica, ukoliko se na startu ekonomskih pregovora sa Zapadom, koji sada pocinju sastankom sa predstavnicima MMF i Svetske banke u Parizu, pokaze da bi "isticna strategija" bila neprihvatljiva i neodrziva. "Rusko-kineska" karta je dvosekla i skoro je nemoguce proceniti moze li doneti neki dobar efekat za Srbiju u svetskim finansijskim institucijama - cak i ako ne bude odigrana, vec ostane u Marjanovicevom rukavu. Stari modeli balansiranja pri bipolarno podeljenoj svetskoj moci, verovatno vise ne funkcionusu.

Mirko Marjanovic je, prakticno, prvi Milosevicev premijer koji nije zamenjen posle godinu dana, koji dakle nije doziveo sudbinu Desimira Jevtica, dr Stanka Radmilovica, dr Dragutina Zelenovica, dr Radomana Bozovica i mr Nikole Sainovica, sto vec samo po sebi znaci da je srpski vodja zadovoljan njegovim kursom i rezultatima toga kursa. A glavni uspeh Vlade Mirka Marjanovica je "ocuvanje" svojinskog i drustvenog sistema u Srbiji i razvijanje poslove sa Rusijom. Taj sistem, koji je sve do Avramovicevog monetarnog programa, nuzno proizvodio inflaciju, sada nuzno zadrzava privredu Srbije u privrednoj recesiji, te dalja sudbina Marjanovicevog kabineta zavisi od toga da li ce narod nastaviti da trpi siromastvo bez sokantnih promena u drustvenoj i privrednoj osnovi.

Svesni te opasnosti propagatori dvogodisnjih uspeha Marjanoviceve vlade, bas zbog toga su u prvi plan stavili podatak da je industrijska proizvodnja 1994. povecana za dva, a prosle godine za cetiri odsto, uz inflaciju od samo 221 odsto.

Sta se jos belezi u uspehe Marjanovicevog direktorskog tima? On sam, u prigodnoj izjavi "Politici", istice da ce njegova Vlada da "nastavi da nedeficitarnim finansiranjem budzetskih rashoda smanji javnu potrosnju". Ova rogobatna najava je bez ikakvog smisla, mada je u prigodnom rodjendanskom saopstenju Vlade Srbije (koje je imalo formu osvrta na rodjendan Vlade odanih joj novinara u paradrzavnim glasilima) poduprta neispravnim podacima da je ucesce javne potrosnje u Republici smanjeno prosle godine za jos 2,2 odsto.

Ovi podaci su, naime, izracunati na bazi proizvoljno izracunatog drustvenog proizvoda Srbije i bez imalo rizika da se padne u neku vecu gresku moze se proceniti da Marjanoviceva vlada i dalje od privrede u Srbiji skuplja najmanje 60 odsto od onoga sto ona stvori. Ono sto jeste neosporan uspeh Marjanoviceve vlade, to je cinjenica da joj guverner dr Dragoslav Avramovic od leta 1994. godine nije pozajmljivao iz stamparije pare za budzetsku potrosnju, te da je uspeo da odoli njenim pritiscima da iz primarne emisije finansira penzijske manjkove, prolecnu setvu i izvozne poslove.

Za uspeh je proglaseno i rukovodjenje privredom preko "Centralnog koordinacionog tima" i mreze drugih koordinacionih odbora, mreze neinstitucinalizovanih i neformalnih tela koju je izgradio Dragan Tomic, ministar bez portfelja u Marjanovicevoj vladi. Ovaj "jaki ministar" preuzeo je na sebe sve "prljave poslove", to jest sve poslove neposrednog komandovanja privrednim subjektima, da bi sam Marjanovic mogao odrzati imidz coveka liberalnih trzisnih opredeljenja, zbog cega je upravo njemu na kongresu SPS dozvoljeno da obnaroduje program "nenasilne", "neadmisnistrativne svojinske transformacije". Sto ce reci, "kontrolisane privatiziacije". Mirko Marjanovic je od samog starta u premijerskom poslu gradio imidz modernog tehnokrate, pa i reformatora, to jest trzisno opredeljenog premijera, pa je cak jednom rekao da ne zna da donosi administrativne mere i da je opredeljen za trziznu utakmicu.

U gradjenju takve slike o sebi veoma mu je pomogao tim strucnjaka iz Ekonomskog instituta u Beogradu (Bajec, Cvijeticanin i ostali) koji je sa manje, ili vise srece, uspevao da racionalizuje i toliko ekonomski neodrzive teze premijera - kakve su na primer bile one da je devalvacija dinara nepotrebna i da ce pokrenuti inflaciju (u vreme kada je dinar na crnom trzistu vec vredeo tri i po puta manje od oficijelnog kursa), te da ne treba liberalizovati bankarske kamate (kada postoji ogroman jaz izmedju traznje i ponude novca). Taj tim strucnjaka pomogao je Mirku Marjanovicu i u mnogim sporovima sa guvernerom dr Dragoslavom Avramovicem, narocito kada je popularni guverner pokusao da "zadre" u zonu odlucivanja srpskog premijera.

Spor u kome su, moguce, tokom 1994. godine argumenti bili na strani Marjanovica i njegovih savetnika (to je vreme kada je dr Avramovic pokusao da se mesa u politiku raspodele u Srbiji, promovisuci, verovatno preuranjeno, "honkoski model" plata koje motivisu radnike), kasnije je postao ozbiljniji, kada je guverner dr Avramovic poceo da kritikuje "administativni model" upravljanja privredom, kada je trazio podrsku za svoj Program II, kada je poceo da govori o potrebi masovne privatizacije i kada je uputio niz zaoka na racun monopolnih preduzeca u Srbiji i na ime izvoznika psenice. A vecini tih preduzeca su direktori ljudi koji su i ministri u Marjanovicevoj vladi.

Da li je sukob "istocne strategije" sa "strategijom otvorene privrede" (zapadu) prosao kulminacionu tacku i da li je sa Marjanovicevim ucvrscenjem na vlasti on zapravo vec presudjen? Ako jeste, to samo moze da znaci da sa Marjanovicem na celu srpske vlade, gradjani Srbije jos dugo moraju racunati na stabilno siromastvo i takozvano "nacionalno odricanje" zarad interesa dobro situirane "levo orijentisane" politicke elite.

(AIM) Dimitrije Boarov