IZVESNA JE NEIZVESNOST

Privreda Republike Srpske

Republika Srpska je nasledila 330.000 radnih mesta koja u 85 procenata zvrje prazna, 600 miliona dolara stare devizne stednje, 800 miliona dolara spoljnog duga od SFRJ, 170.000 penzionera, 40.000 korisnika socijalnih davanja po osnovu ratnog invaliditeta

AIM, Beograd, 20.3.1996.

Samo koji dan po ispaljivanju rafala u vazduh, u znak pozdrava miru sklopljenom u Dejtonu, srpski borac Nikola Udovicic, zatrpan snegom na vlasickom ratistu upitao se - sta sada? "I meni i ovoj drzavi bilo je bolje dok sam nosio pusku. Sada ne znam sta da radim i cime da izdrzavam porodicu, a drzava ne zna sta da radi sa mnom. Cime ce i gde da me zaposli", pita se ovaj borac.

Republika Srpska (RS), drzava na koju Udovicic misli, jos uvek se nije usudila da javno postavi ovo pitanje koje muci povratnike iz rata. Za uzvrat je ponudila delimican, nemusti odgovor za koji je potrebno manje hrabrosti, nego sto iziskuje ozbiljna zapitanost. Ne jednom, funkcioneri bosanskih Srba su u ekonomiji intervenisali samo verbalno, floskulom koja sugerise da ce se celokupna privreda RS privatizovati "po ceskom modelu", sto bi trebalo da znaci idealnu podelu drzavnog bogatstva po glavi stanovnika. (Uzgred, primenu tog modela zaustavio je cehoslovacki premijer Mecijar onog dana kada je postao predsednik Vlade).

Pa, recimo i da nije rec o demagogiji, da se tu ne radi o umirivanju sopstvene savesti i tudjeg nezadovoljstva, dakle da ce uistinu biti tako, sta bi akcionar Udovicic, koji nije cestito ni ocistio blato sa svoje uniforme, mogao da radi sa paketom akcija u rukama? Da ubere dividende nece moci. Jer, kapital u njegovim rukama mrtav je kapital, sa vrlo sumornom perspektivom da ozivi.

Crtanjem granicnih savova, izracunato je u RS, srpskom entitetu je ostalo 55 procenata ukupnog poljoprivrednog zemljista, oko 50 procenata kvalitetnih suma, 35 procenata energetskih postrojenja, polovina saobracajne mreze... Ono sto je nekada cinilo industrijsku moc jedinstvene BiH jos uvek nije obracunato, ali u RS su zadovoljni sto im nisu ostali socijalisticki "giganti" tipa Zenice i Tuzle "koji iziskuju ogromna drzavna ulaganja, ne mogu se privatizovati, a drzava nece biti toliko jaka da ih nosi na sebi" (Dr Mladen Ivanic).

Ali, kako sumnjicavom Nikoli Udovicicu i njegovim saborcima dokazati da ce oni, ukoliko ih uistinu budu imali, raspolagati zdravim akcijama koje ce im omoguciti dividende?

Privrednoj komori RS prijavljena su 2184 predinvesticiona privredna programa, od kojih bi Komora trebalo da odabere kandidate za predstavljanje medjunarodnim finansijskim institucijama koje bi ucestvovale u obnovi Bosne i Hercegovine. Banjalulcka regija je kandidovala 73 procenta svih programa, a od privrednih grana najambiciozniji je agrarni kompleks koji je zastupljen sa 500 programa. Svi projekti zajedno zahtevaju finansijsku injekciju od tri milijarde i 240 miliona dolara. Ova cifra se priblizila ukupnom fondu za obnovu Bosne od 5,1 milijarde dolara i vise nego duplo premasuje deo tog kolaca koji je namenjen RS - 1,4 milijarde. Treba jos podsetiti kako je rec o novcu koji bi u BiH trebalo da se slije tokom sledece cetiri godine.

U panici koju izazivaju limitirani novcani fond razvucen u presirokom vremenskom okviru i ispraznjeni i prezaduzeni sopstveni fondovi za obnovu proizvodnje, nimalo utesno ne mogu da deluju ni reci profesora Mladena Ivanica sa banjaluckog ekonomskog fakulteta koji upozorava da ne treba imati iluzija da ce svet jednostavno "nama prepustiti da prema sopstvenom nahodjenju odlucujemo kako cemo upotrebiti novac".

Pre nego li ista krene u Bosni i Hercegovini, morace da saceka na "konsolidaciju" energetskih kapaciteta. A oni se u RS nalaze u katastrofalnom stanju. Dr Milorad Skoko, ministar industrije i energetike u vladi bosanskih Srba izjavio je beogradskoj stampi da kapaciteti za proizvodnju elektricne energije pet godina nisu generalno remontovani i da su oni "ogranicavajuci faktor za ozivljavanje proizvodnje". Osim elektrana, ogromne popravke zahteva i prenosna visokonaponska mreza. Prema Skoku, za osposobljavanje celokupnog energetskog sistema potrebno je 200 miliona dolara: 70 za prenos, 80 za distribuciju i 50 za proizvodnju.

Strategija razvoja energetike RS zasnovana je na bazi koncesija i inostranih ulaganja ali, svestan je toga i srpski ministar, nece biti lako dovesti strane ulagace u politicki nestabilan region. Pokretanje bazicnih privrednih kapaciteta ostaju zalog za politicku pamet, ili bar za politicku oportunost koja je u dosadasnjoj politickoj praksi sluzila za prezir.

Osim elektrana ukupne instalisane snage oko 1300 megavata, za rasplet situacije i za kolicinu pokazane politicke pameti (ili bar oportunosti), vezana je sudbina i ostalih kapaciteta koji su nekada vazili za "motor razvoja" - "Birac" u Zvorniku, "Incel" i "Cajavec" u Banjaluci, rafinerija u Bosanskom Brodu, rudnik gvozdene rude u Ljubiji... Rec je o kapacitetima koji, izmedju ostalih, sluze kao argument da Srbi nisu lose prosli u deobnom bilansu.

Da li ce "Incel" biti nesto vise od proizvodjaca toalet papira koji se svercuje na beogradskim buvljacima, zavisice pre svega od eliminacije politicke volje iz privrede koju namecu, prakticno, tri bosanskohercegovacka entiteta, kojima treba dodati i voluntarizam sluzbenog Beograda i Zagreba. (Da ne idemo preko granica bivse SFRJ.) Podozrevajuci na koju stranu stvari privrede mogu da se okrenu, u ovom tekstu zbog svojstvenog mu realizma cesto citirani Dr Mladen Ivanic, upozorava da je okvir za ekonomski start Bosna i Hercegovina, sto ne bi trebalo prevideti "sve dotle dok ona postoji".

Paljanski ministar industrije i energetike dr Milorad Skoko stavove poput Ivanicevog ignorise. "Predvidjeno je (dejtonskim sporazumom op. a.), da se preko javnih korporacija - zeleznice, elektroenergetskog sistema - infrastrukture entiteta vezu u jedinstven ekonomski i privredni prostor... Svojom strategijom mi cemo se odupreti tim planovima", kaze Skoko beogradskoj "Politici". On primecuje da ce jedan od uslova za dobijanje obecanih kredita biti i ulazak u jedinstveni finansijski sistem BiH ali, kako obecava, "mi necemo popustiti pa cemo morati da se pouzdamo u sebe".

Ako se suoci sa samom sobom, RS ce, izmedju ostalog, morati da vidi kako je bez deviznih rezervi, da je nasledila 330.000 radnih mesta (280.000 proizvodnih), koja su uposlena najvise 15 procenata, da je od SFR Jugoslavije nasledila oko 800 miliona dolara spoljnog duga, oko 600 miliona dolara stare devizne stednje, da ima 170.000 penzionera i, kako izvestavaju "Vecernje novosti" - 40.000 korisnika socijalne pomoci po osnovu ratne invalidnosti, ili pogibije. Pouzdati se u sebe ili znaci ne videti sebe ili imati samopouzdanje koje se granici sa drskoscu. Pouzdati se u Republiku Srbiju znaci gotovo isto to. Srbija je, zahvaljujuci najvise ratu u Bosni, u kolapsu. I da nije toga, ekonomsko (kao i politicko), oslanjanje na sluzbeni Beograd znaci stavljanje u ekonomski (i politicki) kolonijalni polozaj. Praksa godinama potvrdjuje da oficijelni Beograd ne ume da vlada drugacije nego arogantnom centralizacijom, kolonizujuci i sam grad Beograd, a da ne govorimo o Sumadiji, Vojvodini i - tek Republici Srpskoj.

Patolosku politicku ljubomoru i neutoljivu zelju za posedovanjem RS je, uostalom, osetila kada je Srbija 4. avgusta

1. godine uvela embargo na Drini. Od tog datuma njeni privrednici su ocekivali podizanje rampi za trgovinu, da bi docekali 28. februara, istog dana kada je Savet bezbednosti suspendovao sankcije, dva dana nakon sto je to isto uradila Rusija. Medjutim, ukidanje sankcija na Drini nije donelo nista narocito novo. Istina, uspostavljen je jedinstveni platni promet, ali rezim kretanja robe i dalje je isti: pravo na izvoz i uvoz, kao i u vreme rezima sankcija, dobija samo odredjen broj firmi, izmedju pet i deset. Izbor firmi i pojedinaca zavisi od afiniteta Beograda. U razmeni "materijalnih dobara" srpske firme su uvek bile sklonije da uvoze sirovine, nego da ulazu u rekonstrukciju pogona za finalizaciju proizvoda. Najslikovitiji je primer sa "Mitrosovom" pastetom od 150 grama, koja je, kako u ono ratno vreme rece banjalucki gradonacelnik Predrag Radic, placana sa 2,5 kilograma zive mere tovljenika iz Levca Polja.

Rezimi iz Beograda i sa Pala pokazali su jednu istu sklonost: da se privrednom kolapsu i besperspektivnosti odupiru iluzijama. Beograd je u najguscoj magli promovisao tlapnje o izgradnji "Beopolisa" koji bi k`o bajagi trebalo da namakne ni manje ni vise nego deset milijardi dolara stranih investicija. Pale su ponudile projekat Novog Srpskog Sarajeva, koje su cinici vec krstili kao "Palepolis", te Novog - Srpskog - Mostara, Kljuca, Petrovca, Krupe na Uni... Sve projekti koji bi se, prema procenama strucnjaka iz banjaluckog ekonomskog instituta mogli okaciti macku o rep. Jer, kako je izracunato, samo 35.000 stanova prosecne velicine od 60 kvadratnih metara, koliko bi trebalo za zamisljeno N.S. Sarajevo od 140.000 stanovnika, kostalo bi 4,2 milijarde dolara, a ceo grad, sa projektovanom infrastrukturom progutao bi celokupni petnaestogodisnji nacionalni proizvod (sa projektovanim rastom).

Ali, sta ponuditi nasem junaku Nikoli Udovicicu i njegovim saborcima?

On ne veruje da ce ikada moci da se vrati svojoj fabrici tekstila u Sanskom Mostu, put na levu obalu Drine gde su smestena postrojenja koja su Srbi izvukli iz sarajevskog industrijskog kompleksa cini mu se dug i neizvestan, o "Palepolisu" nema neko misljenje, posao u sumarstvu je naporan, nema srece da se zaposli u Djukicevoj privatnoj naftaskoj firmi... Ostaje mu da ceka i da se nada. Do sada je bila najizvesnija sansa da dobije parce sume, sto su vlasti obecavale svakom borcu, ali su na kraju odustale. Sanse da svojim rukama prehrani svoju porodicu otvaraju se stidljivo i oprezno. Prvi strani kapital doci ce izgleda iz Italije u preduzece "Srpske sume". Za ona veca i dugorocnija karakteristican je oprez.

Za sada, jedan od Udovicicevih saboraca iz Banjaluke opredelio se za cuvanje onoga sto je ostalo, pa je britanskog tenkistu iz sastava Ifora, koji se uvlacio kroz kupolu grdosije upitao: " Hej, zasto nam unistavate puteve? Ko ce to da plati!?" Posle nekoliko trenutaka, iz kupole se promolila glava prevodioca: "Kaze ti da ne brines. Gusenice zakopane u asfalt nisu nista prema onome sto ste vi u svojoj zemlji unistili".

(AIM) Perica Vucinic