DEMOKRATSKI DIJALOG NACIONALNIH PROGRAMA

AIM, Skopje, 20.03.1996

*Programsko opredelenje makedonske Nacionalne konvencije za afirmaciju coveka kao pojedna i istovremeno Makedonije kao nacionalne drzave, jednostavno podrazumeva da su pojmovi "covek" i "Makedonac" - sinonimi.*

Da li bi Makedonija trebalo da se razvija kao nacionalna ili kao gradjanska drzava, ili bi njenom slojevitom bicu trebalo dodavati neke drugacije atribute, pitanja su oko kojih se od njenog osamostalivanja spore intelektualci, a odgovor se, u preteznom broju slucajeva, moze unapred odrediti prema etnickom poreklu onoga koji ga daje. Ako, pak, i ima poneko od intelektualaca iz makedonskog kulturnog kruga, a da nije ubedjen u cinjenicu da gradjanska drzava nece ni za malo ugroziti drzavotvornost nacije (koja se doduse ponekad i ponegde soucava sa ozbiljnim osporavanjim), onda taj sigurno ne pripada novoregistrovanoj makedosnkoj asocijaciji pretencioznog naziva Nacionalna konvencija.

Zvanicno nova asocijacija makedonskih intelektualaca, tako su barem tvrdili njeni utemeljivaci na promotivnom razgovoru sa novinarima, i nije posve nova, zapravo stara je punih 21 mesec, ali njen zahtev za legalizaciju, bog zna zbog cega, bio do sada na ledu u nadleznim drzavnim organima. Osnivaci se pozivaju na jedan skup iz 1994. godine na kojem je potpisana Deklaracija o zastiti makedonskog "ustavnog# imena, ali je citav projekat prosao relativno nezapazeno, posebno kad su u pitanju zvanicni mediji. Pomenutu je Deklaraciju, prema sadasnjim svedocenjima, potpisalo nekih 160 profesora, medju kojima i nekolicina akademika, ali i brojni privrednici i javni radnici. Odatle je, ustvari, i nastala inicijativa da se akcija pretoci u jedan oblik stalnog djelovanja, prakticno da se institucionalizira kao Nacionalna konvencija. Pitanje njene sudske registracije, medjutim, odgadjano je bezmalo po dve godine, a "banalni razlozi" za to su, prema danasnjim interpretacijama aktivista, zalaganje za nacionalnu drzavu i stavljanje nacionalne zastave na sluzbeni pecat Konvencije.

Bilo kako bilo, inicijativa je ovih dana ugledala svetlost dana kao legalna asocijacija. Na celu Konvencije je akademik Nikola Kljusev, ekonomista od "nacionalnog interesa" mada neki neverne Tome sumnjicavo klimaju glavom kad je u pitanju njegov naucni integritet. Akademik je bio premijer u takozvanoj ekspertskoj vladi u onom delikatnom vremenu tranzitiranja iz monizma u pluralizam, a kad mu je kratkotrajni mandat zavrsen vratio se redovnim poslovima. Usput je, verovatno da pokaze kako se njegov nemirni duh ne smije zakovati strogim kategorijama ekonomske nauke, poceo pisati poeziju, nalazeci u nacionalnoj tradiciji inspiraciju za svoje pesmuljke. Ipak, po svemu sudeci "spirtus movens" i siva eminencija Konvencije je kontraverzni Dimitar Dimitrov, obecavajuci filozof koji je harizmu poceo sticati vec pomalo zaboravljenim ideoloskim obracunom sa makedonskim liberalima pre nekih cetvrt veka. I sam je imao kratak izlet u politiku, ministrovao je jedno vreme u prvoj visestranackoj vladi, a buduci da je blizak (cak i privatno) sa najuzim partijskim jezgrom VMRO-DPMNE, najmakedonstvujuce ovdasnje stranke, kao i njegovi istomisljenici, sad je potpuno marginalizovan. Da nije pojacane dioptrije kojom ga, zbog strae slave, posmatraju drzavotvorni novinari, gotovo da bi bio zaboravljen.

Nepobitna je cinjenica da ce dvojica prvaka, mada tvrde da Nacionalna konvencija nema nikakvih partijskih uticaja i da u njenom rukovodstvu ne sedi apsolutno niko ko predstavlja ozbilniju licnost u nekoj od politickih partija, potpuno profilirati krug svojih sledbenika. Zavodljiva "afisa" koju je lansirao Nikola Kljusev u intervjuu za "Novu Makedoniju" vodeci skopski dnevnik, a koja glasi "otvaramo program koji afirmise drzavu i njezine institucije, nudi drustveni progres i civilizacijsko otvaranje politickog i demokratskog dijaloga", bez ikakve sumnje privuci ce jedan broj razocaranih intelektualaca. Ali, s druge strane, tecko je poverovati da ce uspeti da ih zadrzi na duzi period. Neke "strategijske vrednosti" (Kljusev) Nacionalne konvencije upucuju na ozbiljne nedostatke, cak i na teorijskom planu, onoga sto se na drugim mestima obicno naziva "nacionalni program". Istovremeno, moze se slutiti i neoprostivi nesporazum sa nekim civilizacijskim dostignucima na koje se gospodin Kljusev poziva. Nacionalna konvencija se, kaze Kljusev, zalaze sa "maksimalnu afirmaciju coveka kao slobodne i neprikosnovene licnosti, sa pravom na svoje politicke, ekonomske i kreativen slobode u uslovima kada treba da pravimo pravna nacela drzave. Coveka i njegove obaveze shvatamo samo kao gradjanina Republike Makedonije, a drzavljanstvo je to sto ga opredeljuje. Mi ne mozemo prihvatiti nekakve kovanice, kao na primer medjunacionalni odnosi ili nacionalne manjine, mi priznavamo etnicko stanje i manjinska prava u duhu ,edjunarodnih institucija". Ali, isto tako, "Konvencija gleda Makedoniju kao nacionalnu drzavu, no ne gazi prava koja etnosi zasluzuju i prihvata i kao svoje gradjane".

Ponudjeno shvatanje drzave nikako se ne slaze sa prethodno naznacenim konceptom o maksimalnoj afirmaciji coveka, ukoliko se naravno pod tim ne podrazumeva izuzetna podudarnost, bolje reci sinonimnost izmedju pojmova "covek" i "Makedonac". kako drugacije protumaciti to da neko ko oduvek stanuje ovde moze biti "prihvacen kao svoj gradjanin". Ali, ocigledno ne mora. Poslednji popis stanovnistva, u ciju verodostojnost su izrazene iz albanskih krugova, svedoci da u Makedoniji zivi (barem) jedna trecina nemakedonaca, sto bi reklo da se isto toliko gradjana ove drzave od starta ne moze sloziti sa ponudjenim "predlogom za dijalog". Nemusti nacionalni program kojeg nudi Konvencija naprosto provocira da mu se suprotstavi drugi nacionalni program podjednake isklucivosti. Neprijatno iskustvo iz neposredne blizine, medjutim, upozorava da se iza ovakvih programa obicno postrojavaju zivi ljudi i da se njihov egzistencijalni predznak pri tome cesto menja. Ovih su cinjenica verovatno bili svesni odredjeni ljudi u nadleznim drzavnim organima, dok su odugolvlacili legalizaciju makedonske Nacionalne konvencije, ali i mediji koji su joj odvojili vise nego skroman prostor. Pise: LULJETA K. NIZAMI