STVARNOST KOSOVSKIH SRBA

Obrazac sa kojim je Dejton razresio bosansko pitanje (uzmi ili ostavi, pa budi kaznjen), najverovatnije ce biti primenjen i na Kosovo. Evropa je, izgleda, naucila da se sporovi na ovom prostoru ne mogu ili tesko resavaju dogovorom lokalnih mocnika koji sporazume potpisuju samo da bi ih koliko sutra izigrali o cemu je svoje svedocenje ostavio covek koji je dugo gledao to licemerstvo: Lord Oven. Glavno pitanje, pa prema tome i najveca teskoca skorasnjih pregovora, ne vise razgovora, bice u pitanju: kako pribliziti i ako moze pomiriti maksimalisticke zahteve Albanaca (Kosovo

• Republika) i minimalisticke ustupke Srbije (ogranicena, tj. nadzirana autonomija). U te razgovore ili pregovore - kako ko hoce, srpska strana ulazi sa skucenim manevarskim prostorom jer je ona albanska vec internacionalizovala svoje zahteve pri cemu treba dodati njeno sada gandijevsko ponasanje, cime su se stekli naklonost sveta kome je vec preko glave nasilje i svojeglavo ponasanje.

U tim razgovorima albanska strana je u prednosti, ona svoje promasaje ili manje rezultate od ocekivanih moze da pravda, i u tome uspeva, sa uslovima koji za nju nisu bili laki, jer je manje vise radila u ilegali: sa posledicama koje prate svaku politiku u ovim (ne) prilikama. Srpskoj strani ce to biti mnogo teze, jer je njen podbacaj ocigledniji: pravna drzava na ovom prostoru nije uspostavljena (od Horgosa do Dragasa), privreda je uglavnom na "pozitivnoj nuli" (jos jedna nasa izmisljotina, iseljavanje Srba nije zastalo, ali zato nije krenulo ni njihovo bucno najavljeno doseljavanje, - najcesce i najglasnije od od strane onih koji nisu odavde niti su ovde, vec zive i rade u Beogradu, zbog cega su ovde obicno poznati kao vikend politicari. Primer: nacelnik kosovskog okruga, inace ministar u vlaadi Srbije. Stalno sediste, naravno - Beograd.

Kosovo je stesnjen prostor za stanovnistvo u njemu zbog cega je skucen i prostor za njegovo zaposljavanje. U ovom sada broju, ucesce Albanaca u ukupnoj populaciji je oko 90 odsto sa gootovo sigurnom prognozom, jer se demokratska kretanja sporo menjaju, da ce za samo desetak ili nesto vise godina, ovaj procenat biti jos veci, a ovaj sada srpski jos manji, - negde oko 5 odsto, sto znaci da ce po ovom merilu biti etnicka grupa o kojoj ce malo ko voditi brigu. Ova glad za radnim mestom, na Kosovu veca nego bilo gde drugo u Evropi, zahtevace radikalno preuredjenje sadasnje strukture zaposlenih, jednako onih koji su na "placenom odsustvu ili samo cekaju, ali i traze posao". Cak s tim za sve nepovoljnim prilikama, albanci su se bolje snasli, zbog cega je njihov gotovo prekonoc prelaza od seljaka na trgovca, pojava koja ce tek biti izucavana u potonjim socioloskim, pa i psiholoskim istrazivanjima. Za razliku od njih zaposleni Srbi zive od plate, zbog cega su, osim ono nesto zemljoradnika, zivotno vezani za drzavu koja im toliko daje.

Najneobicnija posledica ovog stanja na Kosovu je u njegovoj kulturi: ona je podeljena na onu albansku i ovu srpsku zbog cega je umesto civilizovane interkulturalnosti prisutno primitivno zatvaranje u samo svoju kulturu zbog cega se moze govoriti o parakulturalnosti na ovom prostoru: nikome korisnoj i svima stetnoj, ali tvrdoglavnoj u svom opiranju, zbog cega obe kulture dosta znaju o narodima po belom svetu, a malo, gotovo nista, jedni o drugima iako zive na istom prostoru i u kome, hoce - nece, dele svoju i njihovu sudbinu. Sada nisu najvaznije, ali ce zato biti najdramaticnije psiholoske posledice kosovskog resenja: sigurno za Srbe, a verovatno i za Albance, jer u bilo kojem slucaju ostace dosta gorcine: kod prvih jer ce se izgubiti puno, a kod drugih jer ce dobiti manje od prizeljkivanog. Otuda jos neocigledna ali svakako prisutna strepnja kod srpskog stanovnistva i njegova ambivalentna sapetost: ostati ili krenuti? ovoj zebnji se prirodno pridodaje nelagoda zbog neizvesnosti zbog onoga sutra: da, ako podju - ne prodju gore od svojih sunarodnika u Hrvatskoj, odnosno Bosni i Hercegovini, buduci da su bili svedoci njihovog prihvata u Srbiji i vec pozurivanja, posebno onog zvanicnog, da se vrate odakle su krenuli. Najneposrednije ce biti promene na sada politickoj slici Kosova: umesto prividne autonomije (jer se odlucuje u centru) bice ona puno opipljivija. U njoj ce po prirodi stvari, Albanci imati uticaj (skupstinu, vladu), koje se nece moci ukinuti uvodjenjem prinudnih mera, osim ako se opet ne podje u rat sa celim svetom. Najgore sto bi srpski narod na Kosovu moglo snaci je da samo on plati promasaje politike koja ga, usput receno, puno nije ni pitala, a jos manje obavestavala.

Na sporom i nevoljnom resavanju kosovskog problema se najocitije potvrdjuje napamet politika provincijskog dometa i palanackog ponasanja: od danas do sutra i od malo do malo vise. Zato, ova politika umesto zdravog suceljavanja sa sobom, nastavlja sa vec istrosenim postupcima, racionalizacijom ("krivi su drugi") ili projekcijom ("nas mrze"), a najvise sa autizmom koje zna samo za sebe i samo za svoje zbog cega istrajava na rigidnim odgovorima koji resenje mogu unekoliko odloziti ali ga sigurno nece otkloniti. Zato je sasvim moguce da ce se problem Kosova resiti nalik postupku Aleksandra Velikog koji je jednim zamahom sablje presekao Gordijev cvor: primer Sarajeva. Ponovice se znaci Berlinski kongres (1898) ili sporazum sa Jalte (1945). To je, ili ce biti, realnost Kosova, pa prema tome i Srba na njemu.

Milenko KARAN AIM Pristina