AMERIKANCI (NE) OSTAJU U BOSNI

Promene i prividi

AIM, 19.3.1996.

Iako su u Bosni uglavnom bezbedni, bar zasad, Amerikanci ne mogu da zaborave Vijetnam. Verovatno i zato sto jos nisu sigurni kako ce se ovde, na Balkanu, provesti. Vrlo bi im odgo- varao spektakularan uspeh, ali ne i rizik da im se ponovi vijetnamski corsokak.

Pokazalo se da nemaju izbora. Evropska unija nije bila ni voljna ni kadra da sama obuzda zarazno nasilje u strateski vaznom sredistu svoga, ekonomski i politicki zapustenog jugoistoka. Rusija je, opet, suvise rovita da bi mogla biti pouzdan partner u potiskivanju epidemije agresivnog nacionalizma, u kojem, uostalom, ni sama ne oskudeva.

U takvim okolnostima, americka politika morala je da se pokrene. Jer, ako bi nastavila da s bezbednog odstojanja pasivno posmatra evropsko posrtanje, ugrozila bi i sopstvene oslonce. Cak i NATO, sto joj nikako ne bi odgovaralo.Bez cvrstog zapadnog saveza, prilagodjenog njenim politickim smernicama i vojnim komandama, Amerika ni posle raspada Sovjetskog Saveza ne bi ocuvala ulogu transatlanskog celnika. Ali, kad se vec uverila da za evropsko izvlacenje sa balkanskog bespuca mora da poturi i svoja pleca, Amerika je nastojala da to ucini po meri svojih, unutrasnjih i spoljnih prioriteta. Svaki cas resko je stavljala do znanja da se ukljucuje kao "liderska" velesila koja, zbog vijetnamskih i drugih trauma, vise nije spremna na vlastita zrtvovanja vecih razmera. Njeni "momci" moraju se sto pre vratiti kuci zivi i zdravi, a glavninu troskova i odgovornosti za najriskantniji i najskuplji, civilni deo operacije u Bosni, morace da podmiruju drugi.

Takva tumacenja nisu, naravno, bila prijatna za usi evropskih i drugih americkih partnera. Ali su precutkivana, ili otpisivana kao djecje bolesti americkog neoizolacionizma. Pri tom se morala uzeti u obzir vremenska i politicka podudarnost: Klintonova odluka da u jugokrizi angazuje i ame- ricku vojsku uklopila se u izbornu trku za Belu kucu.

Sadasnji predsednik prizeljkuje, i priprema se, da produzi mandat za jos cetiri godine. Desnicarska, republikanska opozicija, sa udobnom vecinom u oba doma Kongresa, nastoji da mu pomrsi izborni racun podsticuci "vijetnamski sindrom". Otud i evociranje preporuke neke penzionisane vojnicine upucene Lindonu Dzonsonu, u vreme vijetnamske klanice:"Bilo bi najbolje da proglasimo pobedu i da se, brze-bolje, spakujemo i vratimo kuci, u Ameriku!"

Kako stvari trenutno stoje, nije iskljuceno da slicna preporuka stigne i do Klintona. Ne zbog straha za zivote americkih vojnika, nego zbog prizora mrznje i divljastva bez granica u zemlji koju bi IFOR trebalo da spase od raspada.

Niko ko je pri sebi nije, u svakom slucaju, mogao mirno da posmatra izlive nevidjene obesti prema sugradjanima druge nacionalnosti, ili veroispovesti, poput onih na ulicama i dalje beznadezno podeljenog Mostara. Ili u unakazenim prigradskim naseljima Sarajeva, iz kojih je vecina srpskog zivlja bezala glavom bez obzira, sto u strahu od dolazecih Muslimana, sto po nagovoru sopstvenih lidera usancenih na Palama.

Kao i osamucena Evropa, i Amerika je suocena sa izlivima sovinistickog ludila, morala da se pita: cemu zapravo sluzi mir koji obezbedjuje vojska Ifora predvodjena Amerikancima ako se umesto obnavljanja multietnickog drustva i zastite ljudskih prava, prakticno nastavljaju, ili privode kraju, etnicka ciscenja kao oblik genocida?

Nece li ovakav tok "mirovnog procesa" terati vodu na mlin onih Klintonovih protivnika, za koje odluka o slanju americkih trupa u bivsu Jugoslaviju nije u americkom interesu? Nece li, najzad, porast takvog pritiska pokolebati i sefa Bele kuce i navesti ga na brzopleto povlacenje iz Bosne, u strahu da bi mu odgovornost za neuspeh mirovne misije mogla ugroziti sansu da dobije izbore?

Istini za volju, Amerikanci su boravak svoje vojske u Bosni orocili na godinu dana, sto Pentagon i Bela kuca ponavljaju bez prestanka. Ali u nijansama. Ne poricu dato obecanje, ali znaju da ocute i drukcije tumacenje. Ne zure, recimo, da demantuju komentatorska nagadjanja da bi mogli os- tati i vise od godinu dana, mozda cak i vise godina - ako procene da bi ishitren odlazak delovao kao priznavanje poraza.

Amerikanci se, takodje, klone izjasnjavanja o tome kako misle da postupe ako Dejton dodje u pitanje. Vise im odgovara da demantuju takve prognoze. Ili da glume optimizam: godinu dana je, vele, sasvim dovoljno da se u Bosni postave temelji mira koji ce nadziveti sva iskusenja.

Uprkos svemu sto ih plasi, Pentagon i Bela kuca se i dalje drze kao da o balkanskim "krcmama" znaju vise i od onih sto u njima muce i sebe u druge. Kao da ih tesi pocetni uspeh koji ni u Evropi nije sporan: rat je u Bosni zaustavljen. NATO, kojim komanduje americki general, dokazao je da ima dovoljno i volje i snage da gasi i najteze pozare. Lokalne siledzije bile su prisiljene da odloze oruzje na, za njih, jedino uverljiv nacin: silom koja nadmasuje njihov razorni potencijal.

Za pocetak dovoljno, zar ne? Kako se uzme. Nevolja je u tome sto pocetak koji je impresionirao i okorele skeptike, predugo traje. Proslo je bezmalo cetiri meseca od Dejtona, a ucinak mamutske medjunarodne masinerije jos se, manje ili vise, svodi na uspesna strazarenja izmedju zaracenih strana.

Kaze se da, posle Dejtona, vise nista nije isto. Tacno. Ali, nista sto je bitno jos nije neopozivo promenjeno. Politicki napredak vise je nego pipav. Slobodni gradjanin i dalje je, u Bosni i oko nje, u senci monopola vladajucih nacionalnih (nacionalistickih) formacija. Jauke Karla Bilta o "nadmoci sila etnicke dezintegracije", kao da ne cuju ni oni koji su se u multietnicku Bosnu najbucnije zaklinjali.

Ne bude li brze promene nabolje, mir koji Ifor cuva, mogao bi da se svede na legalizovanje etnickih ciscenja. Jednako tome, americko povlacenje do kraja godine moze samo da ubrza pripreme za novo oruzano nasilje.

(AIM) Aleksandar Nenadovic