SVI NA ZAPAD - JUGOSLAVIJA NA ISTOK

Strani kapital u Beogradu

AIM, Beograd, 17.3.1996.

Nedavno je u Beogradu, posle gotovo tri godine nastavljeno objavljivanje sluzbenih podataka o trgovinskoj razmeni s inostranstvom. Za sada su poznati podaci samo za prvi mesec ove godine, a ima indicija (prema izjavama pojedinih clanova srpske Vlade) da su i u februaru produzeni isti trendovi. Ukratko, u januaru je zabelezen spoljnotrgovinski deficit od oko 100 miliona US dolara (jos nema podataka o ukupnom platnom prometu s inostranstvom), ali na veoma niskom nivou razmene, tako da je pokrivenost uvoza izvozom svega 47 odsto (vrednost izvoza je 45,7 a uvoza 183,4 miliona dolara - ili priblizno cetiri puta manje u oba pravca nego u poslednjoj godini pre rata).

Mada neutralni analiticari upozoravaju da januar nije tipican mesec za sagledavanje godisnjeg proseka i tendencija, ipak valja dodati da su i oni zabrinuti zbog promena u strukturi spoljne trgovine. Uvoz je nebitno izmenjen (dominiraju robe iz razvijenih zemalja), ali je izvoz u razvijene zemlje gotovo prepolovljen, kao i izvoz opreme na racun porasta izvoza sirovina i repromaterijala). Prevedeno na svakom razumljiv jezik, to znaci da je sve veci izvoz onoga sto priroda omogucava (i to u manje razvijene privrede ), kao i uvoz skuplje robe, odnosno sa vise ugradjenog znanja.

Otud i kljucno pitanje: dokle ce ispraznjene devizne rezerve zemlje moci da pokrivaju spoljnotrgovinski deficit, da li ce i kada doci do preokreta? Na prvi deo pitanja nema pouzdanog odgovora zato sto je razina deviznih rezervi zemlje jedna od najcuvanijih drzavnih tajni, sto mnogi smatraju pouzdanim znakom da u toj kasi ima dolara najvise za pokrice tri-cetiri januarska spoljnotrgovinska minusa. S druge strane, odgovor na pitanje da li ce i kada biti preokreta, jednak je objasnjenju zasto nema stranog kapitala u Beogradu.

Istice cetvrti mesec od Dejtona, odnosno od gromoglasnog najavljivanja ovdasnjih vlasti da ce strani kapital preplaviti Srbiju i Crnu Goru, a stvarnost uverava i najlakovernije da ozbiljan i legalan strani kapital nece doci pre punog povratka SRJ u medjunarodnu zajednicu i njene specijalizovane institucije. To ne znaci da su brojne posete privrednih delegacija iz trzisnih i bivsih socijalistickih ekonomija lisene stvarne zainteresovanosti za jugoslovenske partnere, vec samo to da svako ispituje sta moze raditi posle normalizacije ukupnog statusa SRJ. Istina, vec ima i konkretnih poslova, pri cemu se jasno uoblicava razlika izmedju aranzmana s partnerima iz razvijenog dela sveta i naslednicima dojucerasnjeg istocnog bloka.

Prvo sto pada u oci jeste cinjenica da zapadne delegacije sacinjavaju gotovo iskljucivo privrednici, dok na drugoj strani pregovaraju pretezno ljudi iz politickih, drzavnih i privrednih vlasti obeju zemalja. Otud i razlike u ishodima susreta: predstavnici zapadnih kompanija govore o porezima, inflaciji, pravnoj nesigurnosti i ostalim bitnim elementima za ili protiv poslovanja s jugoslovenskim preduzecima, a posle razgovora s bivsim socijalistickim drzavama stizu zvanicma saopstenja o potpisivanju raznoraznih protokola o saradnji dveju drzava. Pri tom, bar do sada, jugoslovenske delegacije pretezno odlaze u one drzave koje zaostaju u tranziciji, tako da ne iznenadjuje sto iz takvih pregovora proizlaze medjudrzavni dogovori o trampi robe za robu, odnosno barter aranzmani.

Naravno, niko razuman u sadasnjim okolnostima nema nista protiv menjanja srpskog namestaja za ruski gas, ili djubriva za kinesku naftu, ali svako dobronameran pita, koliko ce potonuti jugoslovenska privreda, ako trgovina bez novca postane dominantan deo jugoslovenske razmene sa svetom. Uostalom, i tu valja sacekati pa videti sta je od najavljenog istinito. Na oprez upucuje izjava srpskog ministra Dragana Tomica sredinom marta da ce za nekoliko dana biti potpisan prvi barter aranzman s Kinom, vredan u oba pravca oko milijardu americkih dolara. Zapravo, rok je istekao, a sklapanje tog posla izostalo. Dodatni pratilac ovih medjudrzavnih trgovina, odnosno klasicnih robnih lista, jesu carsijska nagadjanja o tome koliko je koji pregovarac skrenuo novca u svoj dzep. Medjutim, ni tu nista nije pouzdano, jer nema cak ni osnovnih informacija o cenama pojedinih roba u trampi.

Dosadasnji kontakti jugoslovenskih preduzeca i zapadnih kompanija demantuju, kako one koji su tvrdili da stranci jedva cekaju sansu da investiraju u jugoslovensku privredu - tako i one koji su prognozirali da ce proci godine i godine pre no sto stignu prvi dolari. Poslovi su krenuli, i to bez dodatnih garancija stranih banaka, ili njihovih drzavnih agencija za osiguranje kredita, ali sa svojevrsnim ovdasnjim garancijama. Ilustracije radi, jedna britanska trgovacka firma je pred potpisivanjem ugovora o kreditiranju proizvodnje aluminijuma u Podgorici i smederevskoj Zelezari. Rec je o priblizno 45 miliona US dolara koji ce biti otplacivani isporukama aluminijuma i celika, svakako po povoljnim cenama za stranog partnera. Njegova sigurnost da ce dobiti ugovorenu robu, odnosno da kredit nece biti potrosen za plate i stare dugove, potice od statusa jugoslovenskih firmi - od njihove poslusnosti prema domacim politickim i drzavnim vlastima, kojima svakako ne bi odgovarala blamaza vec u prvim poslovima s inostranstvom.

To nije jedini aranzman s takvim, ili slicnim obezbedjenjem (recimo, crnogorska trgovacka flota je dobila kredit od oko 60 miliona dolara za remont i prosirenje flote, ali su brodovi stavljeni pod hipoteku do otplate kredita), ali je cinjenica da izostaje inace moguce razbuktavanje poslova. Tako ce i ostati, bar kada je rec o zapadnim kompanijama, sve dok srpske i crnogorske vlasti budu otvoreno, ili prikriveno sprecavale privatizaciju i ukupnu tranziciju vladajuceg sistema.

(AIM) Zoran Jelicic