RAZARANJE SRBIJE

Vreme devedesetih

Prema reprezentativnom uzorku ispitanika, u svih 16 beogradskih opstina i 12 opstina centralne Srbije i Vojvodine napravljena je procena da je od 1990. do 1994. iz zemlje emigriralo 320 hiljada ljudi svih obrazovnih profila. Medju njima je najvise onih od 15 do 34 godine starosti. Gotovo polovina je pre odlaska imala posao.

AIM, 17.3.1996.

U zemlji duboko zaglibljenoj u proslost, u modi je buducnost. Gledajuci je sa dzinovskog ekrana u Centru "Sava", razumeli su je samo prisutni delegati poslednjeg kongresa Socijalisticke partije Srbije. Ili su se opijeni obecanjima, cvecem, aplauzima i samozadovoljstvom pravili da je razumeju.

Oni kraj malih ekrana rvali su se i te prve martovske subote sa nesavladivom egzistencijalno svakodnevicom: kako preziveti.

U istrazivanju "Drustvene promene i svakodnevni zivot devedesetih" grupa sociologa, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, za razliku od socijalista, ne prognozira svetlu buducnost, bar u dogledno vreme. Ono sto nam sleduje posle petogodisnjeg razaranja drustva je poluperiferijska zajednica sa autoritarnom vlascu, uz drasticno ekonomsko nazadovanje, jos vece ekonomsko raslojavanje, razjedinjeno stanovnistvo izuzetno sklono autoritetu, ciji je cilj podrzavanje, ili menjanje vodje, a ne kontrola vlasti.

Prema nekim pokazateljima, u ovom trenutku u Srbiji gotovo 70 odsto stanovnistva se naslo ispod linije siromastva, dok je samo pre godinu dana, na primer u Beogradu, svako deseto domacinstvo bilo bez ikakvih sredstava za zivot, 11 odsto ih je ozbiljno razmisljalo o iseljavanju, svako peto domacinstvo je pozajmljivalo novac, a gotovo jedna trecina dobijala od firmi pomoc u naturi.

Krupne drustvene promene (citaj potresi), koji su razorili Srbiju pocetkom devedesetih, od rata, nacionalizma, otimacine drustvene imovine, inflacije, iseljavanja, pa do potpunog osiromasenja stanovnistva, strucnjaci uporedjuju sa stanjem "organizovanog haosa" zabelezenog u Nemackoj u vreme nacisticke vladavine.

U opseznom istrazivanju grupe sociologa najpre se drasticne promene u svakodnevnom zivotu stanovnistva posmatraju kroz "socijalno strukturni slom" nekadasnjeg drustva, sferu rada, stanje duha i mentaliteta u urbanim sredinama. Drugi deo istrazivanja posvecen je porodici, deci i zenama.

Raspolucenom i ojadjenom Srbijom upravlja i dominira stara politicka i nova ekonomska elita. Ova prva nam je dobro poznata, ali je veoma zanimljivo istrazivanje o novoj ekonomskoj vrhusci. Ko su, zapravo, najbogatiji ljudi Srbije? Empirijsko istrazivanje pokazuje da ih ima sest odsto od ukupnog broja stanovnistva (nesto vise od 10 miliona). Nazivaju se preduzetnici i menadzeri, a njihovo bogatstvo nije prethodilo osnivanju firmi, vec je zgrtanje para posledica vlasnistva nad firmom. Medju novom ekonomskom elitom ima i 10 odsto seljaka. U sirotinju svaki na svojoj drustvenoj lestvici otisli su srednji sloj, radnici, dobar deo seljaka i, naravno, penzioneri.

Odliv mozgova iz drustvenog u privatni sektor, takodje, nije znacio stvaranje profesionalne radne snage, jer mnogi koji odlaze kod privatnika, pravnici, inzenjeri, ekonomisti, prosvetni radnici, lekari, prestaju da se bave profesijom za koju su se skolovali. Kao i u drustvenim firmama, prihvata se svaki posao koji donosi novac, a primarno znanje i strucnost postaju nevazni.

Ako se izuzmu posledice rata, u zemlji koja nije bila u ratu, koji je, inace, osetilo najdirektnije svako cetvrto domacinstvo prema istrazivanjima u Beogradu, dok je u svakom dvadesetom bilo ranjenih, ili zrtava ratnog nasilja, "udar" koji je strahovito pogodio i raspolutio Srbiju, sigurno je bilo masovno napustanje zemlje. Prema reprezentativnom uzorku ispitanika, u svih 16 beogradskih opstina i 12 opstina centralne Srbije i Vojvodine napravljena je procena da je od 1990. do 1994. iz zemlje emigriralo 320 hiljada ljudi svih obrazovnih profila. Medju njima je najvise onih od 15 do 34 godine starosti. Gotovo polovina je pre odlaska imala posao.

Analizirajuci potencijalne emigrante, zapaza se da pored onih najobrazovanijih zelju da odu van zemlje pokazuju cak i preduzetnici, sto bi bilo pogubno za ionako usporen proces privatizacije u zemlji. Medju odlazecima je najvise Beogradjana i onih iz vecih gradova, dakle urbanog stanovnistva, a prvi razlog koji navode za seobu (njih 34 odsto) je da u ovoj zemlji jos dugo nece moci da zivi od vlastitog rada.

Zanimljivo je, takodje, da se najlakse za seobu odlucuju samohrane majke s decom (cak 33 odsto), a najmanje bracni parovi bez dece. Prema istrazivanjima, onih koji smatraju da je nepatriotski otici u ovakvim prilikama iz zemlje, medju ispitanicima je bilo 11 odsto.

U Srbiji je 1993. bilo nezaposleno 450 hiljada ljudi, a prema anketi iz maja 1995. jos 170 hiljada. U sumornim devedesetim rad na crno poprimio je epidemioloske razmere. Vecina ucesnika u sivoj ekonomiji, prema istrazivanjima, pripada "donjim" drustvenim slojevima: 76 odsto ih je iz kategorije nezaposlenih, penzionera, poljoprivrednika i radnika, dok je 24 odsto iz kategorije sluzbenika, strucnjaka i rukovodilaca. Zanimljiv je, takodje, i podatak da se medju anketiranima, cak 48 odsto rukovodilaca bavilo "dodatnim radom" sto je de facto rad na crno.

Socioloska istrazivanja pokazuju da su "razorne" godine u Srbiji duboko potresle i porodicu. Slabost, jacinu i unutrasnju ranjivost, porodica otkriva na saldu reprodukcijskih gubitaka i dobitaka, koji je negativan. Tako su, recimo, smrt, bolest, napustanje porodice zbog emgracije cesci u svakodnevici porodice (vise od 48 odsto) od pozitivnih dogadjanja (sklapanja brakova i radjanje 29 odsto). Vec spomenuta stopa mortaliteta u Beogradu izgleda u konkretnim brojkama ovako: stalan apsolutni rast umrlih od 13 hiljada u 1989. popeo se na 17 hiljada u 1993, sto je zapravo porast od 13 odsto u odnosu na petogodisnji period.

Najupecatljiviji dokazi o ugrozenosti egzistencije porodice su: 22 odsto Beogradjana bilo je na prinudnim odmorima (u unutrasnjosti 34 odsto). Bez penzija ih je ostalo 2,4 odsto, a onih u unutrasnjosti 2,9. Vise od 20 odsto porodica iz Beograda pozajmljivalo je novac za svakodnevno prezivljavanje, a 30 odsto bilo izlozeno placanju troskova za lecenje obolelih clanova domacinstva. Sociolozi tvrde da ce opstajanje porodice po svaku cenu, tacnije da bi se prezivelo, o cemu svedoci i smanjen broj razvoda brakova, imati pogubne posledice na narastaje koji tek dolaze. Iz njih ce izaci generacije frustrirane i ozlojedjene dece koja ce se tesko uklopiti u odnose koji tek dolaze.

Deca na ovim prostorima su gubitnici na samom startu. Izvestaji UNICEF-a upozoravaju, ne samo na porast smrtnosti odojcadi, vec i na visoku stopu mrtvo rodjene dece koja se u 1994. popela na 5,5 odsto na hiljadu rodjene dece. U porastu su i infektivne bolesti, dok se, istovremeno, smanjuje broj vakcinisane dece. Nasa deca su po svetskim merilima cak i neuhranjena. Deca se na ovim prostorima zloupotrebljavaju cak i u politicke svrhe, izrabljuju se u poslovima sive ekonomije. Psiholozi ukazuju da nijedan "aspekt decijeg razvoja nije postedjen. U ratnim uslovima ona su izlozena socijalnim, emocionalnim, moralnim i intelektualnim lisavanjima".

Godisnje u proseku 5 do 10 odsto dece ne upise na vreme obaveznu osnovnu skolu, a l5 odsto skolovanje ne zavrsi na vreme.

Kljucna osobenost u porodici i drustvu u kojoj rastu deca devedesetih je zanemarenost. Preokupirani borbom za opstanak roditelji malo paznje posvecuju deci i vrlo retko primecuju psihicke poremecaje kod svoje, sve vise agresivne i uznemirene dece.

Sve u svemu, sreca je napustila ove prostore. Ovim i odista za nase prilike nesvakidasnjim i iscrpnim istrazivanjem sociolozi su pokusali da upozore i gradjane i vlast: prve, da zbog kratkog pamcenja ne zaborave na strasne devedesete. Druge, da je bolesna i ekonomija i narod. Kako stvari sada stoje, narod i dalje gleda kako da prezivi, a vlast je sve gurnula pod tepih i krenula u novi vek.

(AIM) Branka Kaljevic