OSVAJANJE "BASTILJE" KAO POPRAVNI ISPIT

Zaostravanje na politickoj sceni Srbije

AIM, Beograd, 16.3.1996.

Jos se nisu zavrsile diskusije o devetomartovskom mitingu srbijanske centristicke opozicije, a Vuk Draskovic, lider Srspkog pokreta obnove (SPO) najavljuje novo protestno okupljanje na istom mestu. Nakon serije demonstracija slicnih onima koje su izvedene do sada u Kragujevcu i Beogradu, a koje ce biti organizovane u vecem broju mesta u Srbiji, Draskovic, Djindjic (lider srpskih demokrata) i Pesiceva (na celu Gradjanskog saveza Srbije) pokusace da opet okupe narod na beogradskom Trgu Republike. Kazu da bi to trebalo biti veliko finale.

Zasto su se lideri triju stranaka odlucili za takav put? Vise je odgovora na ovo pitanje, ali je svakako najuverljiviji onaj koji kaze da nisu zadovoljni efektima mitinga koji je u Beogradu organizovan pre nedelju dana. Govorili su oni upravo suprotno, dakle - da su "u celini" zadovoljni, ali cak i prosta logika nalaze da se takvo njihovo stanoviste uzme, pre svega, kao takticko. U tome svetlu, novi miting u Beogradu bio bi i obnova gradiva, i popravni ispit. Niposto, medjutim, obican, rutinski.

Draskovic, kao "kralj trgova", ocito trgova zeljan, diktira tempo i izbacuje sad za to beogradsko finale novi cilj, kojega nije bilo na spisku na petogodisnjici 9. marta, i novu taktiku, koja takodje nije praktikovana tom prilikom. Sve se, naime, radikalizuje. U fokus se, kao centralni cilj, ubacuje "Bastilja" (rezimska televizija), ali - sto je najspektakularnije

• i samo njeno "osvajanje"! Jasno je da su ona bojazljivost, i kamernost, sto su karakterisali poslednje beogradsko okupljanje opozicije napusteni, ni traga od te finoce. Draskovic pre neki dan neuvijeno govori da ce se "Bastilja" tresti i drmati dok pod "silinom narodnog gneva" najzad ne popusti. Kad se taj govor uporedi sa spiskom ciljeva koji su onomad usvojeni na, kako to opozicija voli reci, Trgu slobode, i koji su upadljivo nastojali da daju dokaza da je srbijanska centristicka opozicija ustvari evropska, prema tome pitoma, civilizovana i kulturna , onda je lako uociti da je razlika ogromna. Nebo i zemlja.

Draskovic je umeo i ranije da ovako digne ton, ali i da, kad svemu dodje vreme, zaokrene, i udari nekim manje riskantnim pravcem. Kao mogucnost to svakako ostaje i u ovoj prilici, no zasad stvari imaju ovakav, reklo bi se, krajnje zaostren, izgled. Ono sto kao minimum svakako predstoji, jeste jacanje napetosti na srbijanskoj politickoj sceni.

Neposredan povod za vracanje u zivot tog starog cilja svih opozicionih nastojanja - osvajanje "Bastilje", odnosno drzavne Televizije - i njeno prakticno stavljanje na prvo mesto na listi prioriteta, svakako jeste izvestavanje RTS sa petogodisnjice 9. marta. Ne samo da je ono bilo jedan, u profesionalnom smislu, obican falsifikat, nego je i u svome politickom aspektu bilo iritirajuce. Moralo je to razdraziti organizatore beogradskih demonstracija, verovatno i najveci broj ucesnika. Draskovic i njegovo drustvo sad svakako zele da iskoriste tu energiju. Oni nastoje da je, pa su svoju zalbu uputili i zapadnim zemljama. Kod domacih oponenata to uvek izazove podsmeh i ocenu da se radi o tuzibabama koje malo-malo trce da se zale uciteljici.

Nezavisno, medjutim, od toga omalovazavanja, treba uvideti jednu realnu, a bitniju cinjenicu da se na strani danas za ovakve i slicne namere tesko moze izdejstvovati nesto vise od diplomatski iskazanog razumevanja, ili neke diskretne, ako ne i sasvim tajne simpatije. Milosevic je nesumnjivo odabran kao partner u stvarima koje su od globalnog znacaja, i on sam tu partnersku ulogu vesto igra. Nista tu nece promeniti ni saznanje, koje svakako postoji, ne samo ovde nego i na strani, da su institucionalni okviri za politicku borbu gotovo sasvim ponisteni, i da, u stvari, silom prilika, nista drugo nije ostalo sem ulice.

Opozicija ce ovoga puta, tako, morati sama. Oficijelni televizijski izvestaj sa petogodisnjice 9. marta jeste, dakle, neposredni povod ovoga novog gneva, ali je dubinski, sustinski razlog za njega ovo drugo - gusenje i i gasenje demokratskih institucija drustva.

Karakteristicno je, pritom, da nije samo Draskovic radikalan u buducim planovima, premda je on te planove obelodanio, nego su i njegovi sadasnji saveznici takvi. Tesko je, u stvari, reci ko je tu radikalniji - onaj nekada sasvim proracunati Djindjic, ili ona nekada sasvim svilena Vesna Pesic. Na mitingu 9. marta Draskovic je upravo jurio za njima, pa je u tom smislu zaostravanja morao doci i do onoga, njemu neprimerenog slogana, "Slobo - Sadame".

Kako bi, doista, izgledala operacija "osvajanja Bastilje", jos je uvek doista mutno. Ako bi se covek bas potrudio, pa razgrnuo Draskovicevu izjavu, koja tu operaciju najavljuje, mogao bi, ne samo naslutiti nego, stavise, pouzdano zakljuciti da lider Srpskog pokreta obnove ne misli da vice 'juris', kad se sa masom eventualno primakne Takovskoj 10. Njegov je ideal ulicnih pobuna, uostalom, uvek bio Prag, a ne Bukurest. Upornost, makar i "plisana", a ne brutalnost. I beogradska deca znaju, nekmoli Vuk Draskovic, da drugaciji plan gotovo da nije moguc, ako se ne zele krv i zrtve.

Jer, i najbezazlenije okupljanje ljudi u centru Beograda, uzrokuje da se RTS opase krugovima policijske zastite u najpunijoj spremi. I poslednji put, na petogodisnjicu 9. marta, dok se mitingovalo na Trgu republike, Tasmajdanski park, koji je tik uz Televiziju, a ne neki drugi kraj grada, bio je prepun policije. Rezim i time demonstrira sta mu je vazno, da ne kazemo da jasno pokazuje sta mu je najvaznije, i kako ce to braniti. Tako bi biloi prilikom eventualnog opsedanja "Bastilje" na predstojecem finalnom mitingu. Zato se mnogima ova radikalna ideja, uzme li se za ozbiljno, cini fantasticnom. Upustanje makar i u igru zivaca oko Televizije, pokazalo bi da je predjen Rubikon u nameri opozicije da se vaninstitucionalno rusi rezim.

Da li za to postoji raspolozenje, i da li za takav sustinski poduhvat ima dovoljno snaga? Vec smo kazali da se na strani moze ocekivati samo rezervisanost, i vec u tome je jedna bitne razlike, u odnosu na, recimo, Prag. U domacim okvirima stvar stoji donekle drugacije: u predstojecim pohodima kroz trgove Srbije trojka - SPO, DS i GSS - bice, po svemu sudeci, jaca za Kostunicu i njegovu stranku. Iako nije ucestvovao na petogodisnjici 9. marta, lider DSS sad najavljuje mogucnost da krene sa Draskovicem, Djindjicem i Pesicevom. Nije rec o masovnoj stranci, koja bi odlucujuce doprinela snazenju ovoga fronta, ali stvar je tu vise u psiholoskom ucinku "objedinjavanja opozicije". Za Kostunicinu apstinenciju pre nedelju dana njegovi buduci eventualni kompanjoni nisu imali lepe reci. Ali, u politici se pred interesima sve brzo zaboravlja, tako i ovo.

Ono sto bi, s druge strane, mitingaski front moglo donekle da oslabi, jeste unutrasnje zaostravanje u Gradjanskom savezu. Vesna Pesic ima ozbiljnih problema u svojoj stranci, i cini se kao da bolje stoji napolju nego kod kuce. Ona daje znatan doprinos mitinzima, ali koliko ce oni eventualno pomoci njoj da prezivi kao lider stranke, tek ostaje da se vidi. Bez nje, buduci protesti izgubili bi, svakako, nesto od svoga kolorita, ako ne i od politicke snage.

Rezim zasad ne reaguje na Draskovicevo zaostravanje. Tesko da se u ovom, makar i trenutnom, ignorisanju, krije krajnja samouverenost, inace svojstvena ovoj srbijanskoj vlasti. Pre ce biti da je u pitanju opipavanje stvarnih namera opozicije. Na neki probni balon svakako ne bi zelela da se upeca. Ali, kad dodje cas, nema sumnje da ce reakcija biti zestoka. Kad ce taj cas doci, sada nije izvesno, kreatori mitinga i protesta ce i u pogledu tempa ocito improvizovati, ispitujuci usput i sopstvenu i snagu protivnika. Zato nam se i cini da ce tek kad se iz Srbije dodje na popravni ispit u Beograd, biti manje-vise jasno, da li ce se ostati pri ovoj radikalnoj opciji, kakva je ovih dana najavljena, ili ce se od nje odustati.

(AIM) Radivoj Cveticanin