RODjEN NA BALKANU

Beograd Mar 12, 1996

Prica o Milomiru Stevanovicu, gradjaninu Srbije, koga je srpska policija prisilno odvela u bosanski rat

AIM, Uzice, 12.3.1996.

"...Dok smo prelazili most na Karakaju i, prakticno, napustali Srbiju i ulazili u Bosnu, milicioneri su polegali po podu autobusa plaseci se, verovatno, da ih ne vide Unproforci. U tom trenutku postajem svestan da me vode u rat. Kao da sam nesto veliko zgresio, samo ne znam kome i sta. I zasto bas ja? Nisam u tom casu zaplakao od straha, ali pomisao na decu i suprugu ucinila je da mi poteknu suze. Htedoh, ali nemadoh sa cim, napisati na prozoru autobusa - help me".

Milomir Stevanovic, inzinjer iz Sevojna, malog industrijskog gradica na zapadu Srbije, 21. juna 1995. je nasilno priveden u lokalnu stanicu milicije, a potom deportovan na ratiste u Bosni. Ostao je tamo do 11. oktobra, kada je dobio desetodnevno odsustvo i vratio se kuci, gde ga je ocekivalo jos jedno neprijatno iznenadjenje - poziv za odlazak u jedinicu iz rezervnog sastava Vojske Jugoslavije.

Pet godina je djavo tumarao Balkanom i odvlacio u smrt hiljade Srba, Muslimana i Hrvata. Ali, malo je koga tako podmuklo scepao, kao sto je to ucinio sa Milomirom Stevanovicem, covekom koga prijatelji zovu - Steps, a neizbezno potom, kazu: "Taj covek ne gazi mrave i okrece glavu kada se prica o zlu".

U kandzama rata

"...U tom autobusu, na putu za Bosnu, bilo je stravicno. Vrucina kao u kazanu. Neki ljudi su plakali, drugi su vapili za gutljaj vode, treci su pitali Boga gde mu je dusa. Otisao je Bog, pomislih u sebi, u neke druge krajeve, tamo gde ne stanuju mrznja i crne marame... Onda, u Bosni, u Zvorniku, izvode me pred regrutnu komisiju. Pokusavam da im objasnim da sam vojni obveznik Vojske Jugoslavije, da jesam rodjen u Bosni, ali da od 1966. godine zivim u Srbiji i da sam, konacno, gradjanin druge drzave. Nisu me slusali, nisu me ni gledali, samo su mi urucili vojnu knjizicu na kojoj je pisalo "Republika Srpska", a unutra je, pored mog imena stajalo - "pesadija", Sarajevsko-romanijski korpus. Cela procedura regrutacije bila je nalik onoj, kao, kada sam, u 18-oj regrutovan u Srbiji", prica Stevanovic.

Dok je Steps oblacio uniformu, zaduzivao "kalasnjikov" i odlazio na ratni polozaj, toga dana, 23. juna, u nezavisnom beogradskom listu "Nasa Borba" pojavljuje se pismo (poslanicko pitanje) poslanika Demokratske stranke, Slobodana Gavrilovica, u kome autor pita Vladu Srbije "po kom kriterijumu se odvode gradjani Srbije u rat na prostoru druge drzave". U pismu se, istovremeno, konstatuje da je Stevanovic Milomir stalno nastanjen u Srbiji od 1966. godine, da je drzavljanin Republike Srbije, ozenjen, otac dvoje maloletne dece i da je jedini hranilac porodice.

Vlada Srbije nikad nije odgovorila na ovo poslanicko pitanje, a sudbina Milomira Stevanovica nije bila usamljena.

"...Tih prvih dana bilo je mirno. Gajio sam nadu da cu se odmah vratiti kuci, da ce neko u Srbiji uvideti da je po sredi velika greska. Komandanmti mi govore kako su nemocni da mi pomognu i ponavljaju da je mene u Bosnu poslalo Ministrastvo unutrasnjih poslova Srbije da izvrsim ratni zadatak... A onda je petog jula doslo do zestokog sukoba sa muslimanskom vojskom. Napadnuti su nasi polozaji na Nisickoj visoravni. Sve oko mene je gorelo i prastalo od detonacija. Poginulo je i ranjeno mnogo vojnika iz moje jedinice, a najveci broj prinudno mobilisanih. Ginuli su, najcesce, zbog toga sto nista nisu znali o ratu, sto nisu umeli da se sakriju, sto nisu bili obuceni. 'Otreznio' sam se tog dana od isterivanja pravde. Treba cuvati sebe i druge od milion ratnih zamki koje vrebaju na svakom pedlju ove lude zemlje."

Sveska i ratni dnevnik

Prebirajuci po secanju i trazeci neki parcic radosti iz tih dana, Milomir se priseca prvog paketa od kuce u kome je, skrivena medju nesto hrane i odece, bila i jedna prazna sveska. Istog dana, Steps je poceo pisati ratni dnevnik.

  • Nisam, priznajem, pisao o ratnim pobedama i porazima, o snazi oruzja, i vestinama boraca, taktickim potezima komandanata. Opisivao sam ljude, njihove poglede. Nije rat samo pucanje i ubijanje. To je, uistinu, nesto mnogo, mnogo gore. Nesto sto ubija i muci gore od ratnih zlocinaca. Bojim se da sam bio u ratu u kome je bilo lakse preziveti napad protivnika, nego napad crnih misli koje te odvlace u nesanicu...

U njegovom dnevniku pise: "Jutros je, konacno, napravljen raspored za odlazak na odsustvo...Sam sam trazio da budem u trecoj, poslednjoj grupi. Svi koji su bili u drugoj i trecoj, zestoko su se bunili sto nisu u prvoj. Kad bih mogao, ja bih ih sve pustio u prvu grupu, da se niko ne ljuti. Bojim se da sam postao ravnodusan."

  • Dani su prolazili, a nasa jedinica se osipala. Neki su ginuli, drugi su ranjavani, mnogi su zapadali u teske psihicke depresije i, prakticno, postajali nesposobni za rat. Medju onima sto su na razne nacine pobegli nazad u Srbiju najvise je bilo ljudi koji su pre rata ziveli u Bosni. Medju beguncima nije bilo onih sa dugogodisnjim zivotnim i radnim stazom u Srbiji. Nisam hteo bezati, iako sam imao priliku. Ucinilo mi se da ljudi oko mene bas trebaju moju rec u kojoj nema mrznje i rata. To sam mogao da im pruzim i izgledalo je da su mi zahvalni zbog toga - objasnjava Steps svoju odluku da se uzdrzi od bekstva.

Jedanaestog oktobra, najzad, dobija destodnevno odsustvo uz obavezu da se vrati u jedinicu, ali ga tu vec ceka poziv za rezervni sastav Vojske Jugoslavije "radi dvomesecne vojne vezbe".

  • Otisao sam u vojni odsek, rekao im gde sam bio. Saslusali su me, a potom mi rekli da oni sa tim nemaju veze, da sam ja "zvanicno bio dobrovoljac u Vojsci Republike Srpske", i da moram otici na vojnu vezbu sa Vosjkom Jugoslavije - prica danas Milomir, dodajuci da je ondasnju dilemu - kojoj ce se privoleti vojsci - resio na taj nacin sto je, kaze, morao otici u vojsku drzave ciji je, valjda, gradjanin.

I proveo je dva meseca istovarujuci i utovarajuci dzakove sa brasnom preko dana, cuvajuci strazu nocu. Danas je ponovo na svom radnom mestu, u fabrici u Sevojnu. Na unutrasnjim koricama njegove sveske - ratnog dnevnika - ostalo je mnogo zapisanih adresa. Na neke od njih nikada nece poslati pismo. Pomracena svest poglavica ovog rata ucinila je da tih ljudi vise nema.

(AIM) Zoran Tmusic

Antrfile I: Odlomak iz dnevnika

MOC ORUZJA

"...Gledam ga kako puca. Uziva. I vise od toga. Dejan se identifikuje sa snagom oruzja. Njegova snaga, cini se, otice kroz cev...Onda mu nestaje municije. Besan je, drhte mu ruke, ne od straha, ne od zelje da sto pre puca u neprijatelja, vec od nestrpljenja da opet oseti snagu i moc oruzja u cijoj je vlasti. Posle nekoliko dana puska mu postaje nejaka, on je od nje mnogo jaci i grabi mitraljez. Celu noc ne spava od uzbudjenja. Cisti ga, prica sa njim, tepa mu... Zatim stiz do protivavionskog mitraljeza. Kakvo oruzje, uzvikuje. Prica svima redom kako bi ubio onoga ko bi mu zabranio da puca iz protivavionca. Prestajem da ga posmatram. Okrecem glavu i pokusavam da se setim kako je izgledao po dolasku u jedinicu. Bio je miran, cutljiv, jedino bi prozborio neku o jednoj devojci...A sada? Boze, gde je onaj decak?"