SUDBINA PRIVREDNIH OBJEKATA IZGRADjENIH SLOVENACKIM ULAGANJIMA

Hasan Berisa je bio poslednji direktor "Ljubljanske banke" u Pristini, ali i prvi direktor pristinske "Kreditne banke", iznikla iz ove slovenacke finansijske institucije, a koja nije "prezivela". Berisa je za AIM izjavio da nije bilo nikakve likvidacije niti bilo kakvog izdvajanja od "finansijskog dzina" - Ljubljanske banke. "Osamostaljivanje banke je bilo dogovoreno, jer je vec tada postalo jasno sta predstoji ovim prostorima bivse Jugoslavije. Mi smo nasledili sve obaveze koje je imala tadasnja banka, kao i pracenje investicija koje su bile u toku, kaze Berisa i dodaje da je nakon godinu dana, Srbija

navodno "zbog odbrane svog ustavnog poretka" suspendovala sve institucije vlasti na Kosovu i zapocela uvodjenje privremenih mera u privrednim organizacijama i finansijskim institucijama. Zacudo, ove mere nisu zahvatile novonastalu "Kreditnu banku". Nakon izvesnog vremena, medjutim, pod pokroviteljstvom tadasnje "Narodne banke Jugoslavije" donosi se odluka o sanaciji te banke, odnosno, drugim recima, oduzimanje svih prava i kapitala od strane nadlezne beogradske agencije". Da ironija bude veca, nastavlja hronoloski pricu berisa, na celo agencije imenuje se Srbin iz Hrvatske, na ciji rad, uzgred budi receno nije bilo nikakvih primedbi. Njegovi saradnici, medjutim, kosovski Srbi, uglavnom oni koji su se istakli u tzv. "populistickim

manifestacijama" uspeli su da ga eliminisu uz pomoc represivne masinerije. On je pritvoren zbog "zloupotrebe ovlascenja", ali nezvanicno je bilo govorkanja da nije izvrsavao politicke zadatke poput isterivanja sto veceg broja radnika albanske nacionalnosti, blokiranje privatnih firmi ciji su vlasnici Albanci, kao sto s druge strane nije "forsirao" srpska preduzeca. On se nikada nije nasao pred sudom, a nakon pustanja iz pritvora, razocaran svojim sunarodnicima, vraca se u Zagreb. Sudbina ove banke krenula je nizbrdo. Agencija preko noci donosi odluku o spajanju ove banke "Jogobanci" iz Beograda, koja jos uvek radi pod njenim krovom pod nazivom "Jugjugobanka". Vredi istaci da je direktor banke Albanac tim pre sto je to danas prava retkost jer gotovo da na rukovodecim mestima, ni privrednih niti drugih institucija, nema Albanaca. Slovenacka privreda je dugo na ovim prostorima bila prisutna i u drugim oblicima poslovanja. Najvisi nivo saradnje bio je u zajednickim investicijama, tada preko Fonda Federacije. Najveci uspeh bila je fabrika "Elektromotori" iz Djakovice, koja je kasnije pristupila velenjskom "Gorenju", te se i danas na spoljnim zidovima zadrzao naziv "Gorenje - Elektromotori". Jedino uz pomoc slovenacke privrede ovaj kapacitet je mogao je da se afirmise i razvija, jer se pre toga nasla pred likvidacijom. Proizvodilo se i preko 500 hiljada komada elektromotora, koji su ugradjivani u velenjeske aparate, a nasli su svoje mesto i na italijanskom trzistu. Pocetkom 90 - tih godina i ova fabrika se nasla u vrlo teskom polozaju, jer prekidom svih veza sa slovenackom privredom, izgubljeno je trziste. Pokusano je obnavljanje poslovnih odnosa sa italijanskim trzistem, ali su brzo uvedene medjunarodne sankcije blokirale takve pokusaje. Tako je fabrika elektromotora prekinula proizvodnju, zatvorila svoja vrata, poslala radnike na neplaceno odsustvo i prinudni odmor. Ali Buza, sadasnji direktor ove sada transformisane fabrike u akcionarsko drustvo, kaze da su se spasili privremeneih mera zahvaljujuci brzoj transformaciji, koja je bila dostupna u vreme Ante Markovica. "I danas, tvrdi on, jedini spas nam je uspostavljanje novih kontakata sa "Gorenjem", kao i italijanskim trzistem. Medjutim, srpske vlasti blokiraju takve oprijentacije, tako sto ipak osporavaju transformaciju". Od 1980 godine, pa sve negde do 1990, karakterisano kao doba "razvoja preko udruzivanja rada in sredstava", sa slovenackom privredom potpisano je 69 sporazuma oko zajednickog ulaganja. Izgradjen je 41 privredni pogon, a vec danas je tesko reci koji od tih pogona funkcionise. Takvoj situaciji nisu doprinele samo medjunarodne sankcije, vec i prekid veza sa slovenackom privredom, koji je usledio nakon pritisaka od strane Beograda. Treba spomenuti i fabriku radijatora u Gnjilanu, gde su takodje Slovenci ulozili novac, koja je i u ovako teskim uslovima ipak uspela da da odrzi neki stepen proizvodnje, iako se moze govoriti samo o minimalnim rezultatima u odnosu na mogucnosti kojima raspolaze. Poznat je i slucaj "Termike" u Pristini, koja iako je bila investicija pri kraju, nikada nije krenula sa prizvodnjom, jer su tadasnji pristinski celnici zeleli sami da rukovode fabrikom. Jedno vreme bila je ustupljena "Metalcu" u Janjevu, koji je tu locirao jedan proizvodni proizvodni pogon - pogon za izradu krunskih zatvaraca, ali ni to nije uspelo. Sada ovaj pogon sluzi kao magacin raznim privatnim firmama. Ne samo novcem, vec i kadrovima, "Kolor" iz Medvedje i koparski "Iplast" pomogli su "Fapolu" u Podujevu da krene sa proizvodnjom poliesterskih stubova. Dok su Slovenci bili u Podujevu, proizvodnja je i tekla, cime se dokazalo da investicija nije bila promasena. Sada je proslo gotovo osam godina, a da nije proizveden nijedan stub. Ova fabrika danas trazi "spas" u okviru "Trepce" kojoj je inace pristupila, sto znaci da se sada vodi kao javno preduzece o kojem treba da brine srpska drzava. Najvece neiskoriscene investicije su u djakovickoj Holding korporaciji "Emin Duraku". Slovenacka privreda je investirala

u proizvodnju koagulata, odnosno vestacke koze. Ikao je proizvodnja krenula uoceno je da su kapaciteti predimenzionirani. Stanje u proizvodnji se pogorsalo posle 1990 godine, kada je ovaj veliki kombinat tekstila i konfekcije morao da prekine sa proizvodnjom. Skoro pet godina radnici se nalaze na prinudnom odmoru, bez jasnih vizija kada ce se vratiti za masinama. Slicna situacija je i u Prizrenu, u pogonima za proizvodnju gradjevinskog materijala na bazi betona.

Treba napomenuti i to da je i u ovim kriznim vremenima bilo nekih kontakata sa slovenackom privredom i njenim proizvodima. Po ovdasnjim privatnim prodavnicama mogla se naci bela tehnika i neki drugi proizvodi izradjeni u Sloveniji. S druge strana srpska vlas se potrudila da otkoloni sve slovenacke napise. Nema vise nigde napisa "Lesna", "Slovenijasport", "Smelt", "Litostroj" itd. Ali ovdasnje stanovnistvo, mahom mladi Albanci, u Sloveniji vide sansu za resavanje svojih materijalnih poteskoca. Prosle godine jedan veci broj mladih sa ovog prostora "probilo" se do Slovenije, gde su zaposljenje nasli kao sezonski radnici u gradjevinarstvu i poljoprivredi.

U ovdasnjoj stampi naveliko se reklamira uspostavljanje direktnih autobuskih veza na relaciji Pristina

• Ljubljana. Da li je to u stvari najava nekih drugih veza?

Ibrahim REXHEPI