LOVCI U MUTNOM

Ekonomija levice

Na kongresu Socijalisticke partije Srbije, osim neobaveznih proklamacija, nije bilo uverljivih dokaza da vlast zapocinje stvaranje otvorene trzisne privrede. Zasto je guverner Narodne banke Dragoslav Avramovic ostao bez politicke podrske vladajucih stranaka, odnosno SPS-a i JUL-a? Zasto nema stranog kapitala koji su bucno najavljivale srpske vlasti?

AIM, Beograd, 10.3.1996.

Predstavnici renomirane svetske revizorske kompanije "Delloitte Touche Tohmatsu International" i srpski premijer Mirko Marjanovic sa pojedinim clanovima Vlade razmatrali su u cetvrtak 7.marta sta bi sve trebalo uraditi da bi uslovi za moguce strane investitore u Srbiji bili povoljniji nego u zemljama srednje i istocne Evrope. Tim povodom je Dusan Vlatkovic, ministar finansija Srbije, izjavio da je pre svega bilo reci o odgovarajucim izmenama poreskog sistema, ali i da je gostima receno da se u Srbiji "postepeno otvara proces" omogucavanja stranim partnerima da postanu pretezni vlasnici (preko 50 odsto) u domacim javnim preduzecima. Izvan drzavnog sektora privrede, koji analiticari sada procenjuju na vise od 40 odsto, stranci vec mogu biti iskljucivi vlasnici, rekao je Vlatkovic i dodao da ima ozbiljnih interesenata za ulaganja u srpsku zeleznicu, telekomunikacije i automobilsku industriju. Medjutim, pravna sigurnost je u svim razgovorima centralna tema, a to je, prema Vlatkovicu, povezano s priznavanjem SR Jugoslavije.

Svako ko je iole upucen u pregovore stranih privrednih delegacija, pre svega zapadnih, potvrdice daje tacno to sto kaze ministar finansija o njihovom interesovanju za pravnu sigurnost. Nema ozbiljne inostrane kompanije koja je spremna da ulaze pre razresenja medjunarodnog statusa SRJ. Drugacije receno, stranci prvenstveno traze sigurnost od ovdasnjeg bezzakonja. Legalan kapital ne ide tamo gde republicka Vlada mirno ponistava zakonite odluke savezne Vlade i samovlasno preuzima njene nadleznosti, kako je to bilo nedavno s dozvolama za izvoz zita.

Istina, vladavina prava je cesto pominjana na proslonedeljnom kongresu Socijalisticke partije Srbije (SPS). Sve sto je receno o tome pozdravio bi svaki poklonik normalne i sredjene drzave, a oni lakoverniji mogli bi pomisliti da je izjavama i deklaracijama otklonjen pravni haos, ukoliko se ne upitaju:Ko u Srbiji i Crnoj Gori moze nekaznjeno da tumaci ustave i zakone onako kako odgovara njegovim interesima?

Slicna slika ceka i one analiticare koji pokusavaju da odgonetnu sta su Milosevicevi socijalisti odlucili da rade s ekonomskim sistemom i nacionalnom ekonomijom. U glavnom programskom dokumentu (Srbija 2000 - korak u novi vek) pise da su socijalisti vec reformisali politicki i ekonomski sistem. U skladu s tim u narecenom partijskom dokumentu postoji i sledeci iskaz: "U 21.vek Srbija ce uci kao moderna evropska zemlja. Zelimo da izgradimo ekonomski bogato i socijalno pravedno drustvo. Da su nasi ciljevi i ambicije realni svedoce ocuvani proizvodni i tehnoloski kapaciteti, obrazovanost i kvalifikovanost radnika i rukovodecih timova u privredi i nasa trzisna orijentacija za koju smo se opredelili davno pre zemalja istocne Evrope."

Na stranu neistine o ocuvanim privrednim kapacitetima i strucnjacima (mnogo je strucnjaka napustilo svoje firme i otislo u inostranstvo, ili u ovdasnji privatni sektor, a preostale ganjaju aktivisti JUL-a, ukoliko ne pristanu da se pridruze toj partiji progresa i pravde), takodje, bez trzista nije poznato sta je od sacuvanih masina i fabrickih hala za staro gvozdje i rusenje, a sta sta bi osavremenjeno moglo da bude efikasno. Bitna je proklamacija da trziste ovde postoji odavno, sto ce reci da tu tek ponesto valja dodati, ili popraviti. Istu pricu sadrzi i jedan od glavnih referata (procitao ga je Nikola Sainovic, potpredsednik Savezne vlade i SPS-a) poznatiji kao srpski premijer u vreme izazivanja i kulminacije hiperinflacije) u kojem je takodje istaknuto da jugoslovenska privreda "vise od 40 godina nije centralno planska".

Nesto drugaciji pristup, mozda samo za one koji bi zeleli da vide tracak svetlosti, imao je premijer Marjanovic. On nije govorio o izgradjenoj trzisnoj ekonomiji, vec je istakao da je prvi pravac medju cetiri glavna pravca delovanja narednih godina, zapravo ubrzana dogradnja privrednog sistema trzisne privrede. Logicno je da dogradnju ne zahteva nesto sto je vec izgradjeno pre vise decenija, i sto je, navodno, tako dobro funkcionisalo do sada, a ono "ubrzano" verovatno proizlazi iz premijerovog saznanja sta moguci strani partneri ocekuju i znanja koliko su utanjeni svi domaci resursi za nastavak presipanja iz supljeg u prazno.

Ovo potonje valja ilustovati cinjenicom da su penzioneri na dan odrzavanja kongresa socijalista neocekivano dobili pare, neocekivano zato sto je koji dan ranije kasa penzionog fonda bila potpuno prazna (novac je sakupljen tako sto su "pocisceni" racuni drzavnih banaka).

No, ako je tacna procena da je srpski premijer govorio nesto drugacije, onda valja dodati da je u tome bio usamljen. U poplavi razvojnih ambicija i projekata, koje su saopstavali predstavnici okruga iz raznih delova Srbije, nema ni traga trzisnoj ekonomiji, odnosno zalaganju za konvertibilnu nacionalnu valutu i sve one institucije i mehanizme trzista koje jedino mogu objektivno razvrstati realne ambicije od nerealnih, profitabilne od onih koje to nisu. Umesto toga, okruzni socijalisti trazili su "adekvatnu finansijsku politiku" (citaj: stampanje para po potrebi), zatim "odgovarajuce paritete cena" (sto ce reci, ne samo drzavno dirigovanje cenama, nego i navijanje za ovu, ili onu oblast privredjivanja), te odredjivanje "prioriteta razvoja" i svih onih postapalica kojima se socijalisticka ekonomija sluzila da bi prikrila osnovnu stvar - nasilje partije i njene drzave nad ekonomijom koje nikome i nigde nije donelo dobra, osim samim nasilnicima.

U medjuvremenu, pravi usamljenik u pokusaju da jugoslovensku ekonomiju iz drzavne kontrole prevede u trzisni ambijent postao je guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav Avramovic. Njegova zvezda pocela je da tamni definitivno krajem proslog leta, kada je u sredistu JUL-a direktorici Mirjani Markovic i njenim propovednicima pravde u ekonomiji neuvijeno rekao da je privatizacija neophodna i da cene moraju biti formirane na trzistu. Od tada do zimus trjalo je zatisje, bar za siroku javnost, a onda je jedan mali stabilizacioni program, koji je guverner Avramovic lansirao posle Dejtona, pozdravljen sveopstim aplauzom i brzim rusenjem iz srpske, crnogorske i savezne Vlade kroz povecanje budzeta i javne potrosnje na priblizno 70 odsto drustvenog psroizvoda. Bio je to prvi stvaran korak u povratak inflacije, a to sto nije posle januara (rast 9,5 odsto) eksplodirala u februaru (4,8 odsto) valja zahvaliti samo cvrstoj monetarnoj politici guvernera Avramovica.

Ostaje neizvesno koliko ce ona, odnosno guverner potrajati, s obzirom na to da je krajem februara u jednom od onih komentara "Politike", u kojima je na direktne poruke vlasti samo nakacen potpis novinara, sasvim neuvijeno receno da guverner nema podrsku vladajucih stranaka. Povod je bio Avramovicevo ponovno zalaganje za brzu privatizaciju kao jedini izlaz za prikupljanje kapitala potrebnog iscedjenoj privredi i, uopste, prelazak na efiksnu nacionalnu ekonomiju. Uz politicko otpisivanje guvernera, vlasti su upozorile i njegove eventualne pristalice da mogu biti optuzene za pripadanje tzv. interesno-ideoloskom lobiju. Otud je, bar za trenutak, ishod jasan: guverner je materijalno i svakojako nezavisan od ovdasnjih vlasti, tako da u svakom momentu moze spakovati kofere, ali to nisu direktori drzavnih i drustvenih preduzeca.

Nakon te objave dosla je interna pobuna Koste Mihajlovica, ekonomskog svetnika sefa srpske drzave, koji je svom gazdi ponudio ostavku, zbog navodnog mesanja Avramovica u njegove poslove. Rec je o pokusaju guvernera da koliko-toliko popuni ispraznjenu deviznu kasu drzave dogovorom sa slovenackim kolegom o raspetljavanju medjusobnih potrazivanja. Akademik Mihajlovic, koji slovi kao dugogodisnji Avramovicev prijatelj, trazi zastutu svoje funkcije (sef Komisije za sukcesiju), naravno, u ime naroda.

Sve u svemu, narod je jedini koji moze platiti novo odlaganje ekonomskih sloboda, kroz inflaciju, ili na neki drugi nacin. Jedan od njih je u prividu trzista: drzava ce dati prave, ili izvitoperene koncesije odabranim stranim kompanijama i tom delu ce garantovati uslove, ekonomske i pravne, kakve bi imali svuda u normalnom delu sveta, a ostalo ce siromasiti pod kontrolom drzave. Otud ne treba sumnjati u najave srpskog ministra finansija s pocetka ovog teksta (Vlatkovic i inace vazi za coveka kojemu nije bliska politicka propaganda), ali za zakljucak da je ovde prevladala trzisna ekonomija i pravna sigurnost valja sacekati onaj momenat posle kojeg je nedvosmisleno da takvi postulati vaze podjednako za sve domace i strane privredne subjekte, umesto sadasnjeg birkanja partnera koje pojedincima iz vlasti omogucava enormne - a nezasluzene zarade.

(AIM) Zoran Jelicic