MIRNODOPSKE ZRTVE RATA

Vojvodjansko-vijetnamski sindrom

Prema svetskim statistikama u vreme rata opada broj samoubistava, ali u Vojvodini se dogodilo upravo suprotno: brojka od 700 samoubistava godisnje govori da ih je za trecinu vise nego u mirna vremena

AIM, Novi Sad, 7.3.1996.

Rat je gotov. Psihijatri ce tek imati pune ruke posla.

Posle svega sto se poslednjih nekoliko godina u Srbiji desavalo, gotovo da niko nije ostao isti. Krupni nacionalni ciljevi, opravdani okultnim argumentima, raspad drzave, mobilizacije i prisilno odvodjenje ljudi u neobjavljen rat s brizljivo skrivanim ciljevima (u kojem "Srbija nikad nije ucestvovala"), masovno i ubrzano siromasenje stanovnistva, kampanjska pljckanja ostataka opljackanog naroda, ludacko propagadno sludjivanje televizijom, samo su fragmenti slike masovne nesrece: smrti, preseljavanja ljudi, bezanja, beskucnistva, opsteg gubitka koji je, posle svega, po mitskoj matrici, proglasen za pobedu.

Vojvodina je i ranije bila na vrhu po broju pokusanih i uspelih samoubistava. Na samom pocetku rata masovno je mobilisana, tokom rata nemilosrdno osiromasena, pred kraj rata detaljno demografski, socioloski i kulturoloski menjana (primivsi nekih 400 hiljada izbeglica i prognanika iz svih srpskih zemalja). Ko je, posle svega, ostao "neokrnjenih psihickih i fizickih snaga", bice jos dugo tema za psihijatre, bas kao sto ce psihijatri jos dugo tragati za odgovorom na pitanje: Kako panonska depresija udruzena sa posttraumatskim stresnim poremecajem (u svetu decenijama poznatom kao "vijetnamski sindrom") lomi ljude?

Termin posttraumatski stresni poremecaj psihijatri definisu kao "psihicke posledice pretrpljenih stesova razne geneze". Tu ne spada stres zbog svakodnevnih svadja sa sefom, ili razvoda braka. Problem je zabelezen u psihijatrijskoj literaturi s kraja proslog veka, a najpreciznije su ga obradili Amerikanci, vrativsi se iz Vijetnama i izucavajuci "vijetnamski sindrom" na klinikama u 28 urbanih regija SAD. Kod nas se o njemu - ne nraocito glasno - pocelo govoriti posle Vukovara. Mladici su se izvlacili iz pakla slavonskog blata, a Balasevic je napisao baladu o coveku sa mesecom u ocima ("ne znas ti sta znaci rusiti grad...").

Karakteristicno za posttraumatski sindrom je da je posledica izuzetno snazne psihicke traume (izbegnuta samrt, smrt bliske osobe, posmatranje mucenja...), da se javlja naknadno (posle mesec dana, ili vise meseci) i da menja coveka. Kosmarni snovi, preplasenost, depresivnost, cesti "flash backovi", suicidne ideje, neki su od simptoma bolesti. Vrlo cesto ljudi koji su preziveli snazan stres, guse ta osecanja i stanja alkoholom, narkoticima, ili samoubistvom.

Dr Slavica Selakovic sa psihijatrijskog odeljenja Klinike za neuropsihijatriju Medicinskog fakulteta u Novim Sadu objasnjava da se u Vojvodini evidentira 33 samoubistva na 100.000 stanovnika (odnosno 700 samoubica svake godine medju dva miliona Vojvodjana). Doktorka Selakovic upozorava da je 1993. i 1994. godine u bolnici bilo manje ljudi lecenih zbog pokusaja samoubistava, ali da se u te dve godine broj samoubistava povecao za trecinu. Slicna nesaglasnost bolnicke statistike i stvarnosti je i kod takozvanih bolesti zavisnosti: na lecenju je manje alkoholicara i narkomana, ali i svakodnevna setnja ulicom je dokaz da je narkomanija dobila epidemijske razmere, o alkoholu, prema kome je balkanski prostor tradicionalno toleranatan, da se i ne govori.

Svetske statistike govore da u toku rata obicno opada broj ljudi koji sami sebi oduzimaju zivot, ovde se dogodilo upravo suprotno. U toku je istrazivanje - neka vrsta psiholoske autopsije samoubistava - ciji preliminarni rezultati sa terena upozoravaju da se vise ubijaju starije osobe (preko 65 godina), da razlozi za samoubistvo nisu vidljivi, ali da je drustvena klima, ocito, suicidarno delovala. Pretpostavlja se da je ekonomska kriza jedan od uzroka veceg broja samoubistava medju starijim svetom.

Rat je doneo oruzje i jos jedan crni detalj na statistickoj slici: pre rata u Vojvodini je bilo svega pet odsto samoubistava vatrenim oruzjem, sada petina samoubica, uglavnom mladih ljudi, tako okoncava zivot. Posebno su drasticna samoubistva bombama kasikarama. Cesta su kod povratnika sa ratista, sto lekari tumace i kao prekor drustvu, zbog nenagradjenog "herojstva", razocarenja i neblagonaklonog stava okoline prema ratnicima, ali i kao efikasan metod oduzimanja (i sopstvenog) zivota naucen bas na ratistu.

Jos je sveze secanje na seriju ubistava po vojvodjanskim (i madjarskim) mestima za koje se sudi Marinku Magdi - koji ima i kriminalisticki dosije i iskustvo sa ratista - a, ovih dana, u Futogu je hladnokrvo ubijena porodica (trudna zena, muz i troipogodisnje dete). Niko nista nije cuo, zrtve su pronadjene tek dan kasnije. Ubica, ili vise njih, imao je 25 sati vremena da nestane. Nekoliko dana pre tog zlocina, u jednoj novosadskoj zgradi stanar je usao u lift, prisao mu je nepoznat muskarac, zapitao da li lift ide prema gornjim spratovima i, kad je dobio potvrdan odgovor, pucao je. Pogodjeni covek se oporavlja na hirurskom odeljenju novosadske bolnice. Pucao je decak od petnaest godina. Priznao je i nekoliko silovanja. U Subotici je ubijen bracni par.

Rat je, ocito, sasvim snizio vrednost zivota. Oruzja je i previse, a dramatursko pravilo da puska koja se na pozornici pojavi u prvom cinu, mora da opali u trecem, postalo je sasvim otrcana slika i, gotovo neukusna, opomena. Odvodjenje ljudi na ratista, bez ikakve provere zdravstvene sposobnosti, i visak oruzja, vraca se kao bumerang.

U svim dosadasnjim istrazivanjima posttraumatskog stresnog poremecaja u svetu, psihijatri i psiholozi su uspevali da definisu traumu po vrsti, trajanju i intenzitetu. Nasa je specificnost neka vrsta politraume - stres nedefinisane vrste, neodredjenog trajanja i nepoznatog intenziteta "puni casu" i covek se lomi. Vidljiviji su ekstremni slucajevi (ubistva, samoubistva, alkoholizam, narkomanija), ali oni cine samo vrh ledenog brega. U podnozju je kolektivno prihvatanje depresije (odnosno bolesti) kao normalnog. Ljudi masovno postaju otupeli i bez inicijative, nisu ni svesni da "to nije normalno", sto izaziva opstu otupelost drustva.

Na pitanje kako ovo stanje leciti, gotovo da nema odgovora. Posledice neprijatnog psihickog iskustva mogle bi biti manje da je u drustvenom okruzenju vise nade i onoga sto se, u nekom bivsem zivotu, zvalo srecom. Toga sada nema na vidiku.

A nedemomtirane psihicke traume, koje mogu da traju i decenijama, napominju psihijatri, osnov su za nove konflikte.

(AIM) Milena Putnik