SOCIJALISTICKI NADREALIZAM

Poruke Treceg SPS-kongresa

AIM, Beograd, 3.3.1996.

Kada je posle Dejtona Milosevic najavio kongres svoje stranke, jedino obecanje koje je tom prilikom dao bilo je da ce do najviseg skupa srpskih socijalista broj clanova dici na milion. Ne bi se moglo reci da se nije zapinjalo u tome pravcu, ali se prema internom brojanju doslo samo do polovine obecanoga. Niko se u subotu, kada je odrzan Treci kongres Socijalisticke partije Srbije, nije, medjutim, setio datoga obecanja. Prekrila su ga nova.

Ako socijalisti budu vodili Srbiju u novi vek, a cvrsto su uvereni da ce, onda obecavaju da ce nacionalni dohodak biti dve i po hiljade dolara, da ce se graditi gasovodi i famozne brze pruge / o kojima govore vec godinama /, da ce u Beogradu nici Europolis i zgrada opere, da ce u Sremskim Karlovcima i Nisu startovati umetnicke akademije. Nisu, razume se, zaboravili ni modernu telefoniju, koja im se, ko zna zasto, posebno dopada, pa su i nju, jasno, isturili kao primamljivo obecanje narodu za naredni vek, i milenijum.

Obecanja ovoga puta mozda i nisu fascinirajuca, ali kakva god da su, socijalisti su primetili da nista ne kostaju. Niko ih ne propituje sta je sa prethodnima, ponajmanje se pitaju oni sami. Zato su po obicaju, i ovog puta pustili masti na volju. Kad se sve to zna, onda bi bilo odvec luksuzno upustati se u analizu njihovih obecanja, koja oni strucno zovu programom , a u pesnickom svom nadahnucu, i "korakom u novi vek". I, kao sto u njihovoj praksi nije tesko uociti, nema toga programa koji oni nece napustiti, ako se pokaze da nisu u stanju da ga realizuju, ili, sto je jos bitnije, ukoliko im taj program nesto smeta u poslovima odrzavanja vlasti.

Zato, kad sada srbijanski premijer Marjanovic na skupu kaze da ce se on i njegova stranka zalagati za "modernu trzisnu privredu", to onda moze da znaci to sto je rekao, ali i da uopste ne znaci, ako u sprovodjenju toga modela zaskripi, recimo u socijalnoj sferi, ili kod penzija. Bez ikakve zlobe receno, program je, stoga, za srbijanske socijaliste oduvek bio samo jedan neobavezni spisak namera koji je prilagodjavan potrebama trenutka. U politici se to, kako se zna, zove pragmatizmom. Zato je umesnije tumaciti, ne ono sto Milosevic i njegova stranka govore na usta, nego ono sto, kao ma|ionicari, govore iz trbuha.

Deklarativno je kongres, tako, bio sav okrenut svome okruzenju, dakle drustvu. Sve sto su onako umisljeno projektovali

• projektovali su, ne kao svoju, nego kao nasu buducnost. Hteli su na svaki nacin da odglume narodnu stranku, i da identifikuju Srbiju i srpski narod sa sobom. Znali su, pritom, da tu postoje i neke nezgodne stvari, pogotovo ako se nedavna proslost, pogleda koliko-toliko otvorenim ocima. Milosevic je tu istoriju sazeo u nekoliko recenica. Citavu propast nacionalnog i drzavnog projekta, koji je u teskim godina jugoslovenske drzavne i ratne krize isprobala njegova stranka, s njim na celu, on je predstavio kao neku vrstu prirodne katastrofe i humanitarnog problema. Pomagalo se Srbima u nevolji, i to bi bilo sve.

Nije u ovoj njegovoj interpretaciji bilo mesta za podsecanje, recimo, na podsticanje pobune Srba u drugim krajevima prethodne Jugoslavije, niti za san o Velikoj Srbiji. Nije, prema njoj, bilo ratovanja sa celim svetom. I ne samo da je sve to zaboravljeno, i preskoceno, u Milosevicevom ekspozeu na kongresu, kada je podvlacio crtu pod jednu proslost, nego je pri svemu jos uzviknuo da su on i njegovi partijski drugovi u tome poduhvatu "ispravno postupili". Moralo je zvucati cinicno kad je za solidarnost koju je Srbija ispoljila prema nevoljnicima, zatrazio najvise moralne ocene, i vecnu zahvalnost, i kad je za to od kongresa dobio znacajan aplauz.

Istini za volju, ucinio je on tom prilikom gest koji je izvesna novina u njegovoj komunikaciji. Kad je rekao da su on i njegova stranka "ispravno postupili", odmah je dodao da "time niko ne bi smeo da tvrdi da nije bilo propusta". Rec propust, koju je u narednih nekoliko recenica ponovio nekoliko puta, bila je najvisi stepen samokritike i autoosude, i ona je dosla namesto one reci koja je uobicajena u ovakvim i slicnim prilikama, a to je - greska. Rec "propust", koja je svakako slabija nijansa , gotovo da zvuci kao pomilovanje, i ona se ne daje - nije to Milosevicev obicaj - kao opravdanje pred onima koji ga cekaju na ziceru, niti kao opravdanje pred bilo kim, nego kao uputa svojim sledbenicima za njihove svakodnevne potrebe, i mozda, kao orijentacija piscima istorije ove krize.

Gresaka, dakle, nije bilo, nego samo propusta, i, htelo se, nema sumnje, kazati sta su oni pred ogromnim rezultatima koji su postignuti, i koji ce tek doci. A medju postignucima, razume se, najvisi rang ima mirovna politika. Nisu, u vezi sa ocenom o toj politici, najbitnije reci koje socijalisti upotrebljavaju.

Njihovo opredeljenje bolje od reci ilustruju konkretni potezi, pre svih oni u kadrovskoj politici. Metla je pocistila jedan broj ljudi sa vrha nakon Dejtona, sada je na kongresu taj proces dovrsen. Ratni lobi - Jovic, Markovic, Vucelic, Pankov - oteran je sa scene. Sad im je prikljucen jos jedan korpus, okupljen oko dosadasnjeg generalnog sekretara Milosa Minica. On je pomeren na dole, a iz rukovodstva su otisli direktor Tanjuga Slobodan Jovanovic, i savezni ministar informacija Dragutin Brcin. Oni su zanimljivi zato sto su borci sa cuvene Osme sednice, cije je prisustvo u novom rukovodstvu gotovo zanemarljivo.

Milosevic je stare kadrove - ratne drugove i saborce sa Osme sedice - istovario, dakle, kao stari prtljag, hoteci time da osigura svoju novu politiku mogucih iskusenja, koja mu kraj svih drugih nisu neophodna i u stranci. Kratki komentari onog sto je Milosevic kazao na kongresu, a sto se nije ticalo "koraka u novi vek", dati su ovde tek zato da se vidi kako je citava galama koju su u pripremi kongresa pravili oficijelni mediji, i citava pompa, sjaj i glamur, koji su pokazani na kongresu, sav taj socijalisticki nadrealizam, ustvari unutarnja potreba stranke da se mobilise, kako bi bez zastoja mogla da ima i da vrsi vlast. Bljestavilo nije imalo svrhu da pre svega opseni one izvana, nego upravo one unutar partijskih redova. Milosevic i jeste zato govorio o milion clanova, jer mu treba poluga za novu pobedu kad dodju izbori. On je o toj mobilizaciji govorio i kad je odmah nakon kongresa, u subotu, sazvao Glavni odbor stranke na prvi sastanak.

Ta okrenutost sebi, s druge strane, moze se ilustrovati i odnosom stranke prema njemu. Na pocetku svoje karijere on je lansiran kao lider nacije. Od nacionalnog vodje on se polako pretvara u partijskog lidera, sa brojnim elementima unutarstranackog kulta. Milosevic vise ne zalazi na narodne mitinge, na kojima je nekada carevao, sada se zadovoljava da mu u sali ustaju i pljescu stranacki sledbenici. Na kongresu u subotu bilo je to vise nego upadljivo. U jacanje svoga partijskog kulta Milosevic je usao cak krseci Ustav, koji predvidja da sef drzave ne moze obavljati nijednu drugu javnu funkciju osim te, drzavne. On, medjutim, nastupa bez zazora na ovakvim skupovima, docnije - nakon obavljenog posla - toboze zamrzavajuci svoju funkciju. A svi i vide i cuju da je on ustvari obavlja.

Ono sto su naumili da rade u buducnosti, socijalisti su izgleda reseni da rade sami. Cak i u Jugoslaviji. Dragan Tomic, predsednik republicke Skupstine, pred gostom Momirom Bulatovicem, tako je, na primer, kazao kako je doslo vreme za jasno utvrdjivanje federalnih funkcija, i za izgradjivanje Jugoslavije kao jake i moderne evropske federacije. Sta se hoce, nije sasvim jasno, ali Crnogorcima mora da deluje preteci.

Sto se Srbije tice, Milosevic je uputio jednu bledu ponudu drugim politickim snagama doista kroz zube. Od nedavnog slogana o vladi nacionalnog jedinstva, ni traga. Bio je sadasnji koalicioni partner, Dusan Mihajlovic, na kongresu, ali nije dobio priliku ni da govori, a savez u Marjanovicevoj vladi i u Skupstini Srbije nije ni spomenut. Ustvari, prema svemu sto se zna i sto je govoreno i ovom prilikom, jedina kombinacija i jedino saveznistvo na koje se racuna jeste ono sa "snagama levice".

O tome na svoj nacin govori i cinjenica da su lideri sadasnjeg koalicionog partnera Nove demokratije sedeli gde i "ostali", a da je predsednik JUL-a Ljubisa Ristic sedeo u prvom redu. Mire Markovic, spiritus movensa Jugoslovenske udruzene levice, nije bilo u sali. Da li to nesto dalekoseznije znaci, tesko je ozbiljno i kategoricki zakljucivati. Tek, Ristic je po zavrsetku kongresa izjavio da se raduje, jer je po onome sto je cuo SPS od partije "leve orijentacije" postala "leva partija" / Svirana je, na zavrsetku, i Internacionala /. I Gorica Gajevic, nova zvezda stranke i novi generalni sekretar, kazala je da se ne smeju dopustiti razmirice na levom frontu, nego jedino saradnja. Vec spomenuti predsednik Skupstine, Tomic, naglasio je potrebu saradnje pre svega sa balkanskim zemljama, sto je omiljena tema doktorke Markovic. Ali se dalje nije otislo. Obzirom na spekulacije koje su se javile nakon Dejtona i prilikom zakazivanja socijalistickog kongresa o tome da bi cak moglo doci do ujedinjenja dve stranke, i to utapanjem SPS u "siri pokret", ocigledno je da je negde ipak dignuta kocnica. Gde, tesko je reci.

Jedna od pomocnih metoda da se mozda dodje do kakvog-takvog odgovora jeste raspored kadrova. U javnosti se relativno pouzdano zna ko su julovci u SPS, mnogi to uostalom nisu ni krili sve do nedavno. Sastav najuzeg tela, Izvrsnog odbora, govori da julovci ipak nisu u brojcanoj prednosti nad originernim socijalistima, mada im je pripao sam vrh: Milosevica ce zamenjivati na mestu sefa stranke Nikola Sainovic, koji za JUL ima neskrivene simpatije, a koji je, da se podsetimo, kao predsednik srpske vlade bio rekorder / u svetskoj istoriji / u nama omiljenom zanru, inflaciji.

Stoga ce odnos dve stranke, SPS i JUL-a, koje vode supruznici Milosevic, u mnogocemu ostati zamucen, sve dok pred izbore ne bude trebalo jasno kazati ko je gde, i ko je s kim.

(AIM) Radivoj Cveticanin