DOSADNO KASNJENJE

Najupadljivija karakteristika autisticke politike je u njenom naopakom ponasanju: zatvorena u samo sebe ona odluke donosi izunutra, a spolja samo ako udari u zid ili je nesto tresne po glavi - u oba slucaja redovno sa vec dosadnim kasnjenjem sto se najocitije pokazalo u ponasanju zvanicne srpske politike prema Srbima u Hrvatskoj, odnosno Bosni i Hercegovini. U pocetku je odbijala svaki razgovor s drugom stranom, kao da je nema, jer je procenila da je oruzje jace od reci, zbog cega je taj narod ohrabrivala na postupke, za koje se vec tada moglo i moralo znati da su neizgledni i zato neprimereni prizeljkivanim ciljevima: dve srpske drzave u dve drzave koje na to pristaju, cak i po cenu rata. Bilo je jednako jasno da ni medjunarodna zajednica nece blagosloviti ovu nameru, jer je o tome vec bila rekla svoje zbog cega su sada ova tuzakanja da je ona sa "preuranjenim" priznavanjem ovih drzava glavni krivac za nesrecu na ovom prostoru, samo racionalizacija politike koja naknadno pravda svoje promasaje postapajuci se na prividne i zato providne dokaze: "Mi smo od prvog dana bili za ono, a protiv onog", iako ni tamo a ni amo nije bila dosledna, jos redje mudra zbog cega sada mora, jer ne moze drugacije, da cini ono sto mora, a ne ovo sto hoce.

Zato se bez puno rizika na promasaj moze prognozirati da ce ta i takva politika i na problemu Kosova ostati sa kratkim rukavima, tj. gubitkom koji ce opet slaviti kao svoj veliki uspeh. Zato sto nije, kada je bilo vreme i prilike, radila ono sto svaka ozbiljna politika cini: da saslusa drugu stranu, kaze svoje i potom otvori dijalog koji nikoga nece unapred povlastiti, ali ni poniziti. Umesto ove ponude ona je istrajavala sa inatom i tvrdim odzivom, pri cemu nije uocila zamku: beskompromisnost moze nesto da znaci za imidz politike kao nepopustvljive u svemu i uvek, ali je od male, ustvari nikakve koristi, u resavanju bilo kog, pa prema tome ni kosovskog problema: ponasanje bez ustupaka je mnogo cesce simptom patoloskog nego normalnog, tj. zdravog ponasanja. Onog odmerenog i umerenog. Namesto da ponudi dijalog, a ne samo obicnu pricu, ona se jogunila sa rigidnim izjavama da je Kosovo iskljucivo pitanje Srbije, zbog cega niko nema pravo da se tu mesa. Kada joj je otvoreno receno da to nije tako, ona se opet zatvorila u sebe zbog cega je nastavila sa vec istrosenim pricama da na Kosovu sve ostaje kako je sada, da neke autonomije moze biti ali nikako one iz 1974. godine, pri cemu se i dalje racuna na grupice "postenih Albanaca", koji na ovom politickom prostoru malo znace ,gotovo nista.

Okleva se i sa priznavanjem legitimiteta DSK kao politickog pokreta iako ce, koliko sutra, morati da razgovara, jednako pregovara, sa njegovim predsednikom: do juce ismejavanim kao "samozvan", a ovaj Savez kao "toboznji". Sa uvek istom pricom da su prava nacionalnih manjina na ovom prostoru po medjunarodnim standardima, a mnoge i preko toga - o cemu su redovno informisane medjunarodne grupe koje su dolazile da se raspituju o tom pitanju (iako o njemu znaju bezmalo sve).

Ta se politika nista mudrije ne ponasa ni prema srpskom narodu na Kosovu. Umesto da odmah kaze sta mu je sutra ciniti, ona ga je zavaravala pricama od juce i obecanjima bez stvarnog pokrica, zbog cega je ono nesto razumnih glasova bilo ucutkano galamom onih koji su bili spremni da za Kosovo odmah poloze glavu, ali guzicu nikad, zbog cega su nastavili, i to jos uvek rade, da guslaju po istoj struni: sa ovom "najskupljom reci" srpskoj i ovoj njegovoj "svetoj zemlji" nema piljarenja niti cergarenja, sto moze da bude omamljivo, ali je neizgledno cak i kao istorijsko pravo jer je ono etnicko, ekonomsko pogotovo, vec uveliko na strani Albanaca. Sa ovom nesuvislom tvrdoglavoscu i onako istanjene veze izmedju ova dva naroda se kidaju na bahat nacin, zbog cega ce trebati puno vremena i mnogo dobre volje sa obe strane da se one koliko toliko i kako tako nanovo uspostave, pri cemu se vec sada valja odreci prica koje su nam gotovo dosle glave. Primera radi: o ljubavi kao takvoj, tj. bez interesa.

U razgovoru koji inace samo sto nije poceo (jer su probni baloni pusteni) o Kosovu ova ce tvrdoglavost morati da plati mada se cena jos nezna: racun ce, kako to uvek biva, ispostaviti gazda, sto je u ovom slucaju medjunarodna zajednica, koja ce (i) ovaj prostor urediti kako je naumila i kako njoj odgovara. Sa njenim resenjem, pogotovo postupcima, ne mora se sloziti, ali ce se morati poslusati, sto znaci da svako izbegavanje, cak samo odugovlacenje, moze jedino da bude na stetu onog ko kasni, zbog cega je neosnovano pametovanje unatrag, kao sto je jednako nesuvislo kajanje unapred. U ocekivanom nadmudrivanju albanska strana je vec sada bar u jednoj prednosti: ona moze, i to ce uraditi, svoju politiku legitimisati kao tihi, gandijevski, otpor vlasti sa kojom se ne slaze niti je priznaje, sto je, posle bosanske traume, adut koji se nece moci obezvrediti pricom da je obicna prica. Zbog toga otvaranje americkog informativnog centra u Pristini nije pocetak nego najava kraja problema Kosova: bilo kakvo da ono bude.

Milenko KARAN AIM Pristina