STRAH OD ODMAZDE JACI OD GARANCIJA

U Bratuncu sa izbeglicama iz Hadzica

Kisa, sneg, ocaj, suze i kletve smenjuju se ispred zgrade opstine u Bratincu, gde blizu 500 Srba iz Hadzica ceka da bude "prozvano", kako bi dobili resenje za udeljenje u neku od ranije napustenih muslimanskih kuca i stanova

AIM, Bratunac, 24.2.1996.

"Znas, one noci kad se, nakon potpisanog sporazuma u Dejtonu u Banjaluci pucalo od veselja, te noci se u srpskom Sarajevu plakalo. Znali smo i pre toga da ce cenu mira platiti, ili Banjaluka, ili srpsko Sarajevo. Na nasu zalost, Milosevic je odlucio da to bude nas grad. Vidite, prihvatili smo mir, iako smo ga, iste noci, napadom na muslimanski deo Satajeva, mogli sahraniti. Ali, ostacemo valjda zivi i bez Sarajeva. Samo ne znam, kako ce bez Srba u Sarajevu ziveti Srbi na Palama i Romaniji. Bojim se da je pitanje meseca kad ce i oni krenuti nasem putem..."

Ovo su reci dvadesetpetogodisnjeg Miloja Z, rodjenog Sarajlije, koji je, kaze, tri i po godine proveo u jednoj od ceta iz sastava Romanijske brigade i izdrzao, veli, 34 muslimanske ofanzive, da bi ga, kako priznaje ,"tridesetpeta, Miloseviceva, zauvek proterala iz rodnog grada i dovela u Bratunac".

Srpska "prethodnica"

Rat je, moze se reci, samo proleteo kroz Bratunac i, tu i tamo, okrznuo poneku muslimansku kucu. U odnosu na, recimo Srebrenicu, gde je i kamen sa kamena pao, u Bratuncu se mogu videti lepo uredjeni izlozi trgovina, mogu se zapaziti vedra lica, skupi automobili, pa i satelitske antene...

Ali, dok se u proslu subotu, 17.februara, u bratunackom hotelu "Fontana" odrzavala "Ribarska zabava", u grad je doputovala grupa od blizu 600 Srba iz sarajevskog predgradja Hadzici, koje 6. marta treba da i zvanicno pripadne Federaciji BIH, odnosno, u Hadzice ce toga dana uci federalne policijske snage.

Ovi Srbi su, zapravo, stigli kao prethodnica od ukupno 7.000 Srba iz Hadzica, koji ce se odlukom (rasporedom) vlasti Republike Srpske, nastaniti u Bratuncu.

• Niko od ovih ljudi niti je poverovao, niti ce ikada poverovati u navodne Iforove, Biltove, a pogotovu Miloseviceve i Izetbegoviceve garancije o bezbednosti Srba pod federalnom i medjunarodnom policijom - govori Ratko Gengo, sluzbeni predstavnik opstine Hadzici, koga zaticemo ispod nadstresnice zgrade opstine u Bratuncu, dok objasnjava svojim sugradjanima ko ima prednost pri dobijanju smestaja (rodbina poginulih boraca, pa ratni vojni invalidi...)

Na pitanje reportera AIM-a da prokomentarise Miloseviceve i Kasagiceve "rimske izjave", gospodin Gengo nervozno odmahuje rukom, tek dodajuci da "njihove izjave nemaju nikakvog znacaja, jer posle 19. marta u Sarajevu ce ostati nekoliko stotina staraca i tesko bolesnih Srba".

• Svi drugi ce napustiti grad i smestiti se u nekoliko gradova na podrucju istocne Bosne - kaze on, ocito ne ostavljajuci dileme u pogledu mogucnosti bilo kakvog preokreta, odnosno, zaustavljanja procesa iseljenja Srba iz grada koga su blizu cetiri godine nazivali srpsko Sarajevo.

• Ostavio sam u Hadzicima cetvorospratnu porodicnu kucu - govori Slavko Lubura. - Znam i ime Muslimana koji ce se u nju useliti. Sta da ti kazem? Nisam je hteo zapaliti, jer kuca je kuca i, pravo da ti kazem, i bolje neka se u nju useli taj Musliman, sto je kao i ja sve ovo vreme proveo na ratistu, nego da je uzme neka dzukela, politicar, koji je sedeo u nekoj kancelariji. Nego, da ti kazem jos nesto i, molim te, da to napises, pa nek se zna kakvi smo, nek se zna, da od nas ponekad nema goreg naroda: Evo, vidis, nasa braca iz Srbije dolaze u Sarajevo sa kamionima i naplacuju nam 1000 maraka za prevoz stvari od Hadzica do Bratunca. To je, covece, najskuplja tura na svetu. Vecina tih kamiona su ranije pokradeni iz Bosne, a kad bi mogli, ovi pljackasi bi nam i dusu uzeli... I nije samo to, nego cim smo dosli u Bratunac, dzak brasna je poskupeo...Eto, to smo mi, Srbi.

Malo razloga za napustanje Hadzica ima Obrad Panic. Ti razlozi su, kaze on, ipak veci od milion razloga zbog kojih mu se ostajalo u rodnom gradu.

• U poslednjoj muslimanskoj ofanzivi na nas grad, poginulo je preko tri hiljade muslimanskih vojnika. Mnogo njihove brace, rodjaka i prijatelja obuci ce 6.marta policijsku uniformu. Mi bi ih i ovako razoruzani sacekali, ali sta bi bilo sa nasom decom, zenama, roditeljima? Da verujemo Iforu i zapadanim politicarima? Boze, pa o cemu vi pricate? Ili da verujemo Milosevicu?

• Dabogda i njega snasla nasa muka - sve vreme je ponavljao starac Dragomir K, moleci da se zapise da "u istoriji nije zabelezena veca srpska pobeda u ratu, niti veci poraz u miru".

Gde li stanuje Bog?

Sveto Ubiparipovic je pocetkom rata napustio rodnu Zenicu i dosao u Hadzice sa suprugom i dvoje dece. U Bratuncu je, prica, tri dana i tri noci i jos nije dobio nikakav smestaj.

• Morao sam da se iselim iz Hadzica. Ziveo sam tri i po godine u tudjoj kuci. Zar da cekam vlasnika te kuce da mi pokuca na vrata? Sad, ovde, cekam da me prozovu i daju mi neku sobicu, da bar smestim decu, a posle, videcu... Radio sam u Zenici, u stovaristu apatinske Pivare, zato sam u Apatin pre nekoliko godina pisao da mi pomognu nesto oko dece. Nisu mi ni odgovorili, iako sam bio njihov radnik 15 godina. Ja bih se, mozda, i smeo vratiti u Zenicu, ali nikad ne bih smeo povesti decu. Samo mi, koji smo proveli ove godine na ratistima, znamo sta je rat, mrznja, osveta - kaze Sveto. - Sve je jasno i sve je ovo jedna velika ludnica u kojoj najtezi pacijenti izigravaju lekare. Ne znam kako da ti kazem, ali ovo je nas neko kaznio, ne mislim na neke svetske, nego na bozije sile. Gde li stanuje Bog da ga pitam...

Doseljenici iz Hadzica se zale na sporost i neazurnost cinovnika bratunacke opstine zaduzenih za organizovanje smestaja i isticu da je za pet-sest dana reseno samo pedesetak od ukupno 500 prispelih zahteva za useljenje. U Bratuncu niko ne zeli da demantuje, niti potvrdi glasine da u ovom grdu trenutno nema vise od stotinak useljivih objekata u kojima ne moze da se nastani vise od nekoliko stotina doseljenika iz Hadzica. Uznemirene su i izbeglice koje od ranije zive u Bratuncu. Sada im, kazu neki od njih, preti opasnost da budu, ili izbaceni iz stanova, ili da ih u najboljem slucaju podele sa doseljenicima iz Hadzica.

Vojin Tomas iz Hadzica, visok, koscat starac umornog lica i praznog pogleda stajao je pod nadstresnicom obliznjeg kioska, pokusavajuci da drhtavom rukom stavi parce hleba u usta.

• Sin jedinac poginuo mi jer 1992. godine, otac mi je poginuo 1941. a djed 1916. godine. Ovde sam sa bolesnom zenom i vec tri dana nismo dobili nikakav smestaj. A vidis kakvo je vreme, ova zimoca. Nije mi zbog mene, ja sam naucio u rovu, nego mi je za ovu moju jadnicu, zenu... Da hoce bar da nam daju da idemo u Srbiju, nego ne daju. Sta je ovo? Sto smo vise Bogu zgresili da nas ovako bije? Nego, pitao bih ja sada Milosevica i Karadzica gde su oni sada i sto ne dodju da nam kazu sta da radimo, jer je jasno da vecina ove sirotinje nema gde da se smesti, nema ni dinara u dzepu, nema nigde nista, osim ono malo stvari na kamionima.

Jos je dugo pricao Vojin Tomas, o svom ratovanju, o NATO bombi koja je uletela u njegovu garazu, ali nije eksplodirala, o pogibiji sina jedinca i, na kraju rekao da ce, bar na onom svetu, opet ziveti u Sarajevu.

U Bratuncu, nema sumnje, tek pocinje nova ljudska drama. Od trideset ljudi sa kojima smo razgovarali, niko nije spominjao ni "Turcine", ni "mudzahedine", ni "ustase". Svi su samo govorili o "svom Sarajevu" i svima je bilo zao "zbog gluposti koje su se mogle izbeci". No, za takav vapaj je, zapravo, sada kasno.

(AIM) Zoran Tmusic