OPROST "DEZERTERIMA"

Predlozen Zakon o amnestiji

AIM, Beograd, 21.2.1996.

Nocne more potencijalnih ratnika, koji to nisu hteli da budu tokom cetvorogodisnjih sukoba na prostorima bivse Jugoslavije, mogle bi se uskoro okoncati. Savezna vlada Jugoslavije odlucila je, naime, nakon dugog vremena da federalnom Parlamentu uputi Predlog zakona o amnestiji, cime ce, najzad, biti donet "akt drzavne mudrosti".

Kako je najavljeno, oprost ce se odnositi na sve koji su do l4. decembra prosle godine pocinili tzv. "vojna krivicna dela", odnosno koji su na razne nacine odbili da jugoslovenski rat smatraju sopstvenim. Vlada je konkretno nabrojala sta ce u pogledu ovih delikata sadrzati novi Zakon. On bi, kako je saopsteno, obuhvatio lica koja su pocinila krivicna dela neodazivanja vojnom pozivu, izbegavanja vojne sluzbe i samovoljnog udaljenja i bekstva iz vojne sluzbe.

Oprostaja, medjutim, nema za profesionalne oficire i podoficire, odnosno aktivna vojna lica. Promenjena je, takodje, i prvobitna namera da se amnestiraju samo oni protiv kojih je sudski postupak vec pokrenut, odnosno, vise nece biti mogucnosti za krivicno gonjenje tzv. dezertera, a vec osudjeni oslobodice se daljeg izdrzavanja kazne najdalje tri dana od stupanja na snagu Zakona o amnestiji. Do danas se, zapravo, ne zna tacan broj uglavnom mladih ljudi, prebeglih iz SRJ. Sadasnje procene su veoma sirokog raspona i zavise, naravno, od "statisticara" i njihovih odnosa prema svemu sto se zbilo. Po jednima, taj broj je manji od lOO hiljada, a po drugima, iz SRJ je otislo oko 3OO hiljada mogucih regruta, rezervista, mobilisanih.

Sve dok ne stupi na snagu predlozeni Zakon, njihov bi povratak u zemlju bio rizican korak, s obzirom na pretnju krivicnim gonjenjem, to jest hapsenjima, ma koliko prakticno i tehnicki bilo neizvodljivo smestiti ih po zatvorima. Podsetimo, prema suvoj statistici, samo od l. januara l99l. do l. jula l992. godine, zbog "dezerterstva" pokrenut je krivicni postupak protiv 3.748 lica, od kojih su 3.O96 drzavljani republika u sastavu SFRJ, a nisu u SRJ. Uprkos svojevremenom intenzivnom zalaganju Vlade Milana Panica, tadasnji Predlog zakona zavrsio je u necijoj fijoci, a hiljade mladih proglaseni su "ratnim izdajnicima".

Nakon Dejtona citav svet se trudi da na ocit "o-ruk"- nacin ublazi, popravi, ili ukloni posledice krvavih sukoba na prostorima eks Jugoslavije. Ovakav patronat bio je neophodan da bi i drzave umesane u sukob pocele sa "velikim spremanjem", narocito sad, kad celu zemaljsku kuglu ubedjuju u svoju mirotvornu politiku. Republika Hrvatska vec je donela svoj Zakon o amnestiji mada je, naravno, pod znakom pitanja da li se, koliko i kako ove norme primenjuju u praksi. Sigurno je da su takve dileme osnovane i sto se SRJ tice, posebno sudeci po tome kako su zaziveli paragrafi nekih drugih zakona.

Zanimljivo je pomenuti da je pocetkom l992, iako se rat jos nije rasplamsao, najvise bilo bekstava iz oruzanih snaga, a najmanje izbegavanja vojne sluzbe obmanom. Dalje, najvise je pocinilaca bilo medju vojnicima na odsluzenju vojnog roka, ali i medju aktivnim vojnim licima. Kad se zna da su to bila vremena "razvrstavanja" prema nacionalnom predznaku, redove JNA su uglavnom napustali pripadnici iz sredina van danasnje SRJ. Ipak, ne treba sumnjati da se ovaj trend nastavio i nakon l992, ali ne samo iz "nacionalnih" razloga.

Zakon o amnestiji, i kad bude usvojen, najverovatnije ce ostaviti nedirnutu odredbu jednog drugog zakona zbog koje bi "u ime naroda" mnogi mogli ostati bez nasledja najblizih srodnika sto bi im, inace, po propisima moralo pripasti. Radi se o normi ispisanoj u Zakonu o nasledjivanju i predvidjenoj ocito "za posebne okolnosti". Tacnije, takva norma usmerena je upravo na one kojima uniforma nije bila - prikladno odelo.

Dakle, paragraf 4 Zakona o nasledjivanju, ciji je naslov "Nedostojnost za nasledjivanje", izmedju ostalog, propisuje da ce nasledstva biti lisen "vojni obveznik koji napusti zemlju da bi izbegao duznost njene odbrane, a do smrti ostavioca se ne vrati u zemlju". Ovako formulisana "obaveza odbrane zemlje", mogla bi se, i bukvalno, odnositi na sve muskarce sposobne za vojsku, bez obzira da li su otisli u inostranstvo pre nego sto su, na primer, uopste dobili vojni poziv, bilo za vezbu, ili za regrutaciju. Sud, inace, po sluzbenoj duznosti vodi racuna o (ne)dostojnosti za nasledjivanje. Ukoliko postoji sumnja (na primer, ako neko zainteresovan podnese prijavu) da je naslednik napustio zemlju, sud utvrdjuje da li je to tacno, kao i da li se vratio do smrti ostavioca i najzad, da li je otisao "sa namerom izbegavanja duznosti odbrane zemlje".

Da bi se ovo dokazalo, nije neophodna presuda iz krivicnog postupka za osudu zbog "dezerterstva". Kako to izgleda, najbolje na svojoj kozi oseca, recimo, Nebojsa S, koga su roditelji godinu dana pre nego sto je zaratilo, poslali na skolovanje u London. Nedavno su umrli Nebojsini majka i otac, a ovaj mladic se snalazi zaradjujuci za skolovanje. Vremenom je stekao mogucnost da uskoro, ukoliko ne napusta Britaniju, dobije adekvatna dokumenta, kako bi svoju buducnost, ukoliko to zeli, mogao da gradi u novoj domovini. Danas, u njegovoj roditeljskoj kuci u Beogradu zivi devetesetogodisnji starac, ciji je jedini naslednik unuk Nebojsa. Ako se dogodi da deda, pre dolaska ovog "begunca", umre, porodicna imovina pripasce - drzavi! Nema nikakvog znacaja da li ce starac privatnu svojinu zavestati unuku testamentom, ili bi mu ona, inace, po zakonu pripala kao jedinom potomku-nasledniku.

Kako je amnestija zapravo oprost od krivicne odgovornosti

• navodnim nedostojnim naslednicima jedino bi pomoglo da se u Zakonu o amnestiji posebno predvidi ponistavanje odredbe o nedostojnosti nasledjivanja. U suprotnom, postalo bi ocigledno da nova drzava opet igra na kartu "moralne podobnosti" iz starih vremena.

(AIM) Bojana Oprijan-Ilic