RATNIK POSLE RATA

Ispovest borca Republike Srpske

"Mi, vojnici, presli smo gotovo sto kilometara za dan i po. Isli smo gore, prema Banjaluci. Oni vazniji otisli su mnogo ranije. Nismo znali, iseljavali su porodice i stvari, krisom, nocu, u kamione, pa bezi. A fukara ostaje fukara", kaze A.Novakovic, izbegli vojnik iz Donjeg Vakufa.

AIM, Beograd, 17.2.1996.

A. Novakovic, borac Srbobranske brigade, za sebe danas kaze da je niko i nista. Dosao je ovih dana u Beograd iz Gradiske gde mu porodica sada zivi (zena, dve odrasle cerke i majka), kod prijatelja po pomoc. Skupio je sve - od viljuske, tanjira, garderobe - do kante masti, sporeta. Sada ima novu brigu - kako to preneti preko granice na Drini a da ne misle da je on, A. Novakovic, nekoga orobio. To bi ga, posle svega, dotuklo: "Za ove cetiri godine rata nicije i nista tudje nisam uzeo. Znam s kojom mukom sam ja sticao ono sto sam ostavio u rodnom Donjem Vakufu, sadasnjem Srbobranu. Tako su se mucili i ovi drugi, i oni treci. Sve ti je to isto. Ako si covek. A bilo je pljacke, i to onoliko. Secam se, s jedne strane idu nasi, popljackali neke sporete, a s druge idu Hrvati, i oni nose sporete. Onda spuste sporete, pa izvade puske, pa se pobiju. Ili, jednostavno, prodju jedni pored drugih. Govorile su staresine da se ne ide u pljacku, kuce su minirane. Ali, nije bilo kazne za one sto odu da pljackaju, a napuste polozaje...".

Nekako pre rata, uselio se on u Vakufu u novu kucu na cetiri sprata, sa bratom. Imali su i deset hektara imanja: "Bio sam i ostao stolar. Radio sam svuda po svetu, od Iraka do Beograda. Ziveli smo lepo. U Vakufu je bilo vise Muslimana nego Srba. Nije bilo problema, dok politicari nisu napravili ove nacionalne stranke. Naslucivao sam belaj, i nisam ni za koga glasao. Necu ni sada. Zateklo me u Beogradu 92. godine. Vratio sam se da vidim sta cu sa familijom. Nisam mogao nazad. Odmah sam mobilisan. Evo, sad ce cetiri godine kako ratujem. A sta cu? Branio sam kucu, decu, familiju. Vecina Muslimana je iz Vakufa otisla na pocetku rata. Neki su i ostali. Nije ih niko maltretirao, niti terao u vojsku. Valjda zato, sto smo mi koji smo tu ratovali, bili mestani. Nije bilo vojske sa strane".

Novakovic je u ratu bio miner. Postavio je mnogo mina na liniji razdvajanja, a sada objasnjava da su "i oni to radili sa druge strane, pa rat je bio." Dobio je cin i odlikovanje od staresina. "A delili su nam to dok je islo. Bolje da nisu. Sad sam ja, kao neki staresina. Mogu se naci, ni kriv ni duzan, i na nekom spisku", tumaci.

Nije verovao da ce svi Srbi ziveti u jednoj drzavi. Nije verovao ni da ce sve izgubiti. Poverovao je samo prici pretpostavljenih da ce rat kratko trajati. Kada prica o ratnim sukobima, pominje samo Muslimane: "Sa Hrvatima je bilo drugacije. Sa njima smo se dogovarali. Negde 93. pustili smo vojsku i stanovnistvo, njih nekoliko hiljada, da prodju preko nase teritorije. Nije im falila dlaka s glave. A kad smo se mi ovo povlacili, septembra prosle godine, oni su gadjali kolonu. Izginuo je narod. Onda su se izvinjavali, da su mislili da su to Muslimani sto idu na Jajce. A sta ces? Mnogo je naroda izginulo. Mnogo je zlocina napravljeno".

U ratu je samo jednom zaplakao, zbog ljudi koje nikada pre toga nije video: "Na jednoj od linija razgranicenja, Muslimani proterali petoro ljudi, Hrvata, tri muskarca i dve zene. Do nasih linija morali su da predju preko minskog polja. Mi gledamo kako idu. Laknulo mi kad su uspeli. Kad su nam se priblizili, pokazali smo im kuda da prodju do nas. Ali, komandant onda naredi da se zatvori prolaz i da se vrate nazad. A vec je bio mrak. Pet nesrecnika morase nazad, u mine i na cevi. Rekose nam dovidjenja. Mislio sam da ce mi puci srce. A sta ces?".

Iz kuce u Donjem Vakufu prosle jeseni nisu stigli nista da ponesu. Civilne vlasti im do poslednjeg trenutka nisu dozvoljavale da se isele. A moglo se, lepo i na miru, i da narod ne izgine, kaze ovaj borac: "Vicu Muslimani od prekoputa, selite se, sta cekate, imate samo jos jedan dan. A mi mislimo - sta ovi pricaju. Narod se izvukao, zahvaljujuci nasem komandantu koji je mimo politicara i onih odozgo naredio povlacenje, prvo naroda, a onda i vojske. Mi vojnici presli smo gotovo sto kilometara za dan i po. Isli smo gore, prema Banjaluci. Oni vazniji otisli su mnogo ranije. Nismo znali, iseljavali su porodice i stvari, krisom, nocu, u kamione, pa bezi. A fukara ostaje fukara. U Vakufu je, posle svega, ostalo i nesto Srba. Cujemo preko Crvenog krsta i prijatelja Muslimana, da niko jos nije stradao".

Na Palama nikada nije bio. I ne zeli. Ne zeli da se jos vise razocara. Najvise mu smeta sto nikoga nije briga za narod, za porodice poginulih i ranjenih boraca. Svi sami traze kuce.

"U Gradiski nikada ranije nisam bio. Samo sam prolazio, kad sam putovao. Nasao sam za moje dvorisnu kucu od trideset kvadrata. Unutra sve popljackano. Samo stoje dva viseca elementa. Ima svega da se kupi, ali nemas para. Platu, onu vojnicku, od pedeset dinara, nismo dobili od maja prosle godine. Tesko je uci u tudju kucu. Malo mi je lakse sto je to sto sam nasao pomocna zgrada. Od cega zivimo? Pa, od Crvenog krsta. Ja sam jos u vojsci. Trazicu da se demobilisem, da bih mogao da hranim porodicu. Zato sam dosao u Beograd. A koliko sam plakara i ostalih majstorija mogao napraviti za ove cetiri godine? A ja ratujem. Sada sa Iforom razmontiram mine. One sto sam ja postavljao", kaze Novakovic.

Dobro vojska saradjuje sa Iforom, Englezima. Opisuje ih kao uplasene i nepoverljive: "Vodili smo ih i na slavu, pa smo jeli i pili zajedno. A Holandjani nece nikada da se druze. Radimo zajedno, ali nece ni cigaru da uzmu. Hoce da daju, ali nece nase".

A. Novakovic razmislja o buducnosti kao o necemu potpuno neizvesnom. Ne zna, kako sam kaze, gde mu je zadnja stranica. U Vakuf ne moze, u Srbiju ne daju. Kao i svi preko Drine, besan je na granicu: "Narod je ogorcen. Okrivljuje vladajucu stranku, i svoju i ovu ovde. Iako nisam napravio nista ruzno, u Vakuf ne smem. Bio sam sa druge strane. Za sada ovako mislim - i kad bih mogao, ne bih se vratio. Tako sam nesto zamislio u glavi. I gotovo".

O svojoj novoj drzavi, Republici Srpskoj, ne zna sta da misli: "To je smesno. Samo neko neka presece koridor, nama ili njima, i eto belaja. Ja ovakvu drzavu nikad nisam video. Kakva drzava, kad su joj svi gradovi granicni: Gradiska, Prijedor, Brcko, Brod? A ni oni drugi se nisu usrecili. Drzava je stvar politicara, a njima nista ne verujem. Neka oni zive u njoj. A ja bih, ako mogu, malo blize Srbiji, kad vec ne mogu u Vakuf".

Za kraj, A. Novakovic kaze da nema nista. Ni proslost, ni buducnost. Iz rata je izvukao samo zivu glavu: "Ne znam sta cu, ni kako cu. Umoran sam i potrosen. Sada mi je 41 godina."

(AIM) Branka Kaljevic