OSTAJTE U SRBIJI

Knjizevnik Jovan Radulovic prognanim Krajisnicima:

O padu Krajine; o ljudima koji su poverovali u trajnost svojih bombasticnih funkcija; o srpskom bremenu stida; o Crnjanskom i Singeru; o tome zasto Krajisnici treba da po svaku cenu ostanu u Srbiji; o "memoaristima" iz politickih predsoblja...

AIM, Beograd, 13.2.1996.

Srpskog knjizevnika Jovana Radulovica, Krajisnika rodjenog u Polaci kod Knina, pisca kome je - kako nikad ne propusta da naglasi - jedini iskonski stozer stvaralastva bio i ostao narod Kninske krajine, pamtimo po "Ilinstaku", "Golubnjaci", "Braci po materi", "Dalje od oltara"...

Bilo da je svoje likove i njihove sudbine smestao medju korice knjiga, dovodio ih na pozorisne daske, ili na ekrane, male i velike, Radulovic je, gotovo redovno, postajao "slucaj", manje na knjizevnoj, a vise na javnoj, politickoj sceni.

Nazivali su ga piscem "otrezniteljem" Srba, "precizno odabranim kotacicem u nacionalistickoj masineriji", "destabilizatorom Jugoslavije", "manekenom politickih polemika"...

Jovan Radulovic je, takodje, svojevremeno bio svjedok i ucesnik burnih zbivanja vezanih za konstituisanje Krajine kao drzave, ne samo kao covjek koji je iz neposredne blizine Jovana Raskovica, Milana Babica i Milana Martica bio u prilici da prati krajiski put u neizvjesnost, vec jedno vrijeme i kao clan krajiske Vlade, zaduzen za spoljne poslove. A onda se naglo, krajem 1991.godine, od svih i od svega distancirao, opredijelivsi se za povremena "gostovanja" u Krajini, jedino i iskljucivo na kulturnom planu.

AIM: Cesto ste u svojim javnim nastupima isticali da pripadate narodu koji se stotinama godinama, bez pomoci i uzdanice svoje matice, inadzijski, kad je sve bilo protiv njega - odrzao. Kako sada, nakon pola godine od pada Krajine, objasnjavate egzodus svojih sunarodnika?

• Promenila su se vremena, nacin kako se nekada branilo i ostajalo na svome, a promenio se, mozda, i sam narod. Ono sto se desilo srpskom narodu Krajine u avgustu 1995. godine nije samo tema za istoricare, politikologe, nego i za psihologe i antropologe. Ranije je nas narod na tim prostorima odrzavala urodjena otpornost, izdrzljivost, osecanje, takodje urodjeno, sta u odredjenom vremenu i trenutku samo njihova glava i pamet mogu da smisle. Spasavao ih je na tom prostoru i manjak informacija... U avgustu prosle godine, pored svega ostalog, ugrozila ih je i poslala u neizvesnost i kolicina informacija, ali pogresnih. Oni koji su sve to organizovali i pripremali nekoliko godina, racunali su i na taj faktor. I nisu se prevarili. Jos kad se udruze razne obavestajne i spijunske sluzbe i mreza mocnih drzava, a sve to uz koordinaciju sluzbi vase brace istog imena, rezultat moze biti samo takav kakav je sad.

AIM: Kasnih osamdesetih govorili ste da je necasno bjezati od svoga naroda i izmicati ledja pred njegovom mukom. Podmetnuli ste ledja, ali je teret izgleda bio isuvise veliki...

• Moram, po ko zna koji put, ponoviti ono sto stalno govorim, kako vasim kolegama, tako i svojim prijateljima. Nije mi bilo sudjeno i namenjeno da kao pisac oholo dignem glavu, posmatram dogadjanja sa odstojanja i da na kraju mudrujem sta je trebalo uciniti. Pre dvadesetak godina poceo sam da govorim i pisem o polozaju svog naroda na tim prostorima, njegovoj kulturi, zapostavljenosti od ondasnje vlasti. Narod me znao kao pisca "Golubnjace" - prvi sam, ili medju prvima, krajem sedamdesetih, uveo temu stradanja, pokolja u knjizevnost. Redjale su se afere, napadi, zabrane, sudjenja. Prema tome, kad je devedesete godine poceo jedan novi politicki zivot na tim prostorima, bilo je sasvim normalno da se i moja rec cuje. Ljudi koje ste u najavi pomenuli najvise su sami sebe slusali, ili politicke mocnike Beograda, uzoholili su se, digli glave, poverovali u trajnost svojih bombasticnih funkcija, i neko kao ja, ili slican meni, samo ih je nervirao, a posto sam ovakav kraj slutio, onda se tu vise nista nije moglo uraditi. I jaca ledja i kicma od moje bi pukli, i sve bi bilo uzalud.

AIM: Svojevremeno ste objasnjavali da je Golubnjaca, jama bezdanica obiljezila vas zivot i zivot svakog vaseg sunarodnika. U tim jamama - govorili ste - spremao se kraj citavom jednom narodu, njegovoj istoriji, kulturi, pamcenju, "a da se poslije toga mirno zivi, kao da se nista nije desilo"! Da li se i sada, nakon avgusta prosle godine, i svega onoga sto se Krajisnicima desilo, ovdje i dalje mirno zivi?

• Ovde, ako mislite na Beograd i Srbiju, prividno se mrino zivi. Proba se zaboraviti, kao i nekad, sta se tamo desilo. Koliko znam, u tome se ne uspeva. Na citav srpski narod strovalilo se breme stida, a sa tim bremenom se tesko zivi. Morate nesto veliko, kao grupa, kolektiv, uciniti da nestane stid, morate se uspraviti, ali mi se cini da je to jos daleko. Jos cemo propadati i tonuti, daj boze da nasa deca budu spremna na ono sto mi danas nismo, da ne poveruju lako laznim prorocima, slepim i plitkoumnim vodjama.

U "Ujakovoj zaostavstini", vasoj prvoj prici, koja je zavrsila na sudu, vas ujak u svojim dnevnicnim biljeskama, sjecajuci se emigrantskih skupova u izgnanstvu, pominje i nastup Nikolaja Velimirovica, njegovo obracanje prisutnima u sali s ugasenim svjetlima: "Draga braco i sestre, vi se pitate kako je u otadzbini? Ovakav mrak je sad u nasoj miloj zemlji - Srbiji i Jugoslaviji!". Sta bi danas, da je ziv, rekao vladika Nikolaj?

• Prica koju pominjete napisana je i objavljena pre tacno dvadeset i dve godine, dakle na pocetku moje knjizevne karijere. Zbog sadrzaja price zabranjen je casopis "Gradina" u kome je objavljena. Detalj koji navodite je, po priznanju onih koji su tom cinu prisustvovali, autentican. Ja sam se, u ono vreme, usudio obelodaniti ga. Slab sam poznavalac zivota i dela vladike Nikola Velimirovica da bih mogao u njegovo ime pretpostavljati sta bi on danas Srbima mogao reci, poruciti. Mozda bas reci koje navodite, mozda jos strasnije, ali za nase stanje danas nije potrebna Nikolajeva mudrost i svetost da izgovori takve reci. One pripadaju svakom zagrobnom Srbinu, najobicnijeg zanimanja i najprosecnije pameti.

AIM: Ima misljenja, cak i iz redova nekih vasih kolega, da ste odlaskom Krajisnika sa njihovih ognjista, vi, kao pisac, izgubili temu i jezik svog stvaralastva. Da li razmisljate o tome na takav nacin?

• Obicno se kaze da je jedini zavicaj piscu jezik. Jezik i teme piscu ne moze niko oduzeti. Pisci disidenti, iz ranijeg socijalistickog lagera, obicno su se time tesili. Pa cak i Crnjanski onom svojom cuvenom recenicom s kraja "Seoba", kako ima seoba, ali nema smrti. I on je pisao o narodu koji odlazi, seli, gubi svoj identitet, ali je pisao. Posle svega sto se u avgustu 1995.godine desilo, svoju sudbinu kao pisca vidim identicnu, mozda, sudbini Singerovoj. I on je u dalekoj Americi pisao o Jevrejima Poljske, o madjionicaru iz Lublina, o zanesenjacima iz varsavskih cetvrti, pisao je kad jevrejskog naroda tamo vise nije bilo kao kolektiva, kao zajednice koja neguje svoj jezik, veru, obicaje, kulturu. Ostale su samo uspomene, i one sve bledje, a preko njegove literature sve se pretvorilo u mit... Tako nekako vidim i ja svoju sudbinu. Mislio sam, inace, od svega dici ruk, izbrisati teme Dalmacije iz moje svesti, baciti neke zapocete price, a kako dan za danom odmice, iako tesko, cini mi se da cu moci jos poneku knjigu napisati. Videcemo.

AIM: Medju brojnim nagradama koje ste dobili (Oktobarska nagrada grada Beograda, Andriceva, "Isidora Sekulic", "Joakim Vujic") jeste i nagrada "Braca Micic", jedina krajiska knjizevna nagrada, koju su, pored Vas, dobili Nikola Vujicic i Ivan V. Lalic. Nagradu je ustanovilo Srpsko kulturno drustvo "Sava Mrkalj" iz Topuskog. Nalazite li sebe, makar i simbolicno, u sudbinama i Mrkalja i brace Micica?

• Da. U slavu zahvalnosti povodom primanja nagrade "Braca Micic", pre dve godine, ja sam i rekao da je i Mrkalju i braci Micic, a i mojim kolegama, koji su primili isto ovu nagradu, zajednicki krik sto smo rodjeni na tom prostoru, nepovoljnom, kako za ratara, tako i za pisca, da se slobodno, do kraja, po meri svog dara, iskaze i ostvari.

AIM: Prije deset godina, govoreci o iskoristavanju pisaca u dnevne, propagandno-potrosacke svrhe, kako ste rekli, zakljucili ste da tako upotrebljen pisac moze biti samo porazen, uvredjen i ogorcen. Mislite li i danas isto, posebno u svijetlu vaseg angazmana, makar koliko da je trajao, na krajiskoj politickoj sceni?

• Na ovo pitanje sam, cini mi se na pocetku, vec odgovorio. Bar donekle. Krenete s najboljim namerama, otvoreno za neke stvari da se zalazete, zrtvujete. Oko vas je mnogo ljudi, i oni kazu da zele sto i vi. I nesto rade. I nemate pravo da im ne verujete, da ih sumnjicite. Kad osetite i vidite s kim imate posla, vec je kasno, upotrebljeni ste, iskorisceni. Ostane vam samo da pobegnete i cutite.

AIM: Negdje, cini mi se 1989.godine, izjavili ste da je "oko 600.000 Srba u Hrvatskoj na ivici da se potpuno asimilise, o njima niko ne vodi racuna, oni skoro ne postoje...". Vecina tih Srba sad je u Srbiji, ili blizu Srbije. Vecinu pripremaju za povratak u Hrvatsku. Vodi li iko o njima racuna, i da li ovdje moze da vazi da oni "skoro ne postoje"?

• Srbi iz Krajine i Hrvatske, koji su uspeli da se docepaju Srbije, imaju pravo na Srbiju kao i oni koji su u njoj rodjeni. Mogu da im porucim, bez obzira sto ova vlast za njih malo cini, da budu strpljivi i uporni, da u Srbiji po svaku cenu ostanu. Ne mogu da shvatim da ovoj vlasti, pa i ovom narodu, nisu potrebni dobri seljaci, zanatlije, odlicni inzenjeri, doktori, profesori, vojnici, vec hoce da ih se lisi.

AIM: Ranije no sto se to ocekivalo, ovdasnjim citaocima ponudjena su razna stiva, uglavnom autora iz Krajine, koja se, na ovaj ili onaj nacin (memoari, dnevnici, politicke pikanterije) bave njezinom propascu. Najavljuju se i nova. Sta mislite o tome?

• Mislim lose. To sto nude, objavljuju ili najavljuju, bice jos losije od politike koju su vodili. O malo cemu su odlucivali, uglavnom su stizali do politickih predsoblja. Verovatno ce jedni druge optuzivati. Mislim da su njihove pisanije i pre pojavljivanja mrtvorodjencad. Najbolje je da se pokriju po usima i cute. Za sva vremena.

(AIM) Milka Ljubicic