NA POZITIVNOJ NULI

Beograd i Haski tribunal

AIM, Beograd, 9.2.1996.

Ko zna za sta je sve americki drzavni sekretar Kristofer pridobio srbijanskog predsednika Milosevica prilikom proslonedeqne posete Beogradu? Tek, obelodanio je kao kapitalnu stvar izmedju ostalog to da su se njih dvojica dogovorili da se u glavnom gradu Jugoslavije otvori Kancelarija Haskog tribunala za ratne zlocine. Milosevic ni u vreme posete, ni kasnije, ni rec nije rekao o tome dogovoru. Mozda je i jednome i drugome odgovaralo da se bas tako razglasi stvar: kod kuce ce spiker Kristofer zaraditi koji poen, a njegovom cutljivom sabesedniku, takodje kod kuce, poeni nece biti oduzimani. I oni, medjutim, iz Miloseviceve vlasti jednako su skrti - savezni premijer Kontic je, na primer, prilikom povratka iz Davosa, u sredu uvece, o ovoj temi progovorio nesto krajnje uopsteno i mutno. Cutanje, ili govor kroz zube, svedoce da je Kristofer isforsirao Milosevicev pristanak, ako ga je i bilo u decidiranoj formi. Ali, dete se rodilo, i valjace ga ljuljati.

Beograd, dakle, nastavlja da se muci sa problemom Haskog tribunala, mada se ne moze kazati kako nije prevalio dug put. Kako se zna, na pocetku je stajalo ono za srbijanski rezim toliko karakteristicno ignorisanje Tribunala. Potom su sledili pritisci sa mnogih strana, koji su davali malo ploda, sve dok nije dosao Dejton koji je odlucnije pokrenuo pitanje saradnje, i vezao ga za suspendovane sankcije. Kristofer se i jeste oslonio pre svega na Dejton kad je zatrazio da se prekine sa tim preostalim zamajavanjem medjunarodne zajednice, i sad, vidimo, zeli da se sluzbeni Beograd premetne iz pozicije ignoranta na poziciju kooperanta. Amerikanci vole da u svojim diplomatskim igrama upotrebljavaju rec ohrabriti, pa su tako, kazu, "ohrabrivali" Milosevica da i na ovome podrucju, otkrivanja i gonjenja ratnih zlocina i zlocinaca, pokaze svoje znanje i osvedocenu vestinu, i dadne prilog koji se od njega ocekuje. I izvestaji sa terena, iz okoline Srebrenice i drugih stratista, trebalo bi da odigraju svoju ulogu. Ako pritisnu dokazi, uza sve ostalo, racuna se da bi se onda druga pesma pevala.

Na svome putu prilagodjavanja u ovoj stvari, sluzbeni Beograd je sad recimo na pozitivnoj nuli. Napusteno je, barem retoricki, odbijanje, ali prava saradnja jos nije uspostavljena. Za nju treba radikalan zaokret, za koji ovdasnji rezim jos nije sasvim spreman. To je, uostalom, njegova karakteristicna pozicija: nista ne radi dok bas ne mora. Dok ne mora, niko kao on nije silan; kad ispadne da mora, niko nije tako pokoran. Izmedju tih krajnosti stoji i u pogledu saradnje sa Haskim tribunalom jedno, opet karakteristicno, vrdanje. Od prosloga juna, tako, Konticev kabinet radi sa Haskim tribunalom na otvaranju Kancelarije Tribunala, koje je bilo za sve, samo ne za to da se Kancelarija doista i otvori. Stvarala se duga i zamrsena procedura, predlagalo se da ta sluzba Haskog suda radi u okviru Unprofora, propisivana su razna ogranicenja u radu, obecavana je najzad viza i akreditacija za rad, ali do Kristoferovog dolaska u Beograd, prosle nedelje, ne bi nista.

U brojnim izgovorima kao najtemeljitiji navodila se pravna regulativa Jugoslavije. Kao, nasim je Ustavom zabranjeno izrucivanje njenih gradjana, i slicno. "To je samo donekle tacno", kaze za AIM dr Vladan Vasilijevic, ekspert za ova pitanja, i covek vrlo posvecen ovoj problematici. "Clan 17, stav 3 Ustava SRJ veli da se izrucenje ne moze izvesti prema drugoj drzavi, ali se nigde ne kaze da ne moze i prema nekoj medjunarodnoj instituciji. A Haski tribunal je jedna takva institucija", kaze Vasilijevic. Vasilijevic dodaje da se citava problematika odnosa sa Haskim tribunalom ne moze, ne treba, i ne sme svesti na problem izrucivanja optuzenih za ratne zlocine da bi im se sudilo u Hagu. Spektar moguce saradnje je neuporedivo siri, raznolikiji i raznovrsniji.

Clan 29 Statuta Tribunala oznacava citav niz procesnih radnji koje prethode sudjenju, pa, razume se, i izrucivanju. Tu sagovornik AIM-a vidi polje za kooperaciju odgovarajucih jugoslovenskih organa, kako bi se ne samo gonili "svoji" zlocinci nego i pomoglo u otkrivanju i kaznjavanju zlocina koji su ucinjeni nad Srbima. Tribunal jeste na odredjeni nacin "poremetio" klasicne odnose i oblike krivicno-pravne pomoci medju drzavama, i trebalo je u drzavnim zakonodavstvima izvrsiti odredjena prilagodjavanja. Mnoge su zemlje to bez oklevanja ucinile, cim je Haski sud poceo svoju delatnost. Od specijalno tangiranih, Bosna je donela uredbu sa zakonskom snagom, Hrvatska je obecala svetu da ce narednog meseca doneti zakon koji ce joj omogucavati punu saradnju sa Tribunalom. Samo Jugoslavija ne mrda u tom pogledu, premda je obavezana, ne samo Dejtonom. Kad Savet bezbednosti donese neku odluku - a doneo je ovu u vezi sa formiranjem Tribunala - onda je ona obavezujuca cak i za one zemlje koje nisu clanice UN.

Istina, poslanici Srpskog pokreta obnove (SPO) su u Saveznom parlamentu podneli predlog Zakona o saradnji sa medjunarodnim krivicnim tribunalom, uz strucnu pomoc upravo dr Vasilijevica. Zakon bi ovoga meseca, nakon nekih tehnickih doterivanja, mogao uci u proceduru, ali mu je konacna sudbina krajnje neizvesna. To ce, svakako, biti sustinski izazov za vladajuce stranke (socijaliste Srbije i Crne Gore), ali dok oni ne odluce da se takav neki zakon donese, on u sadasnjoj konstelaciji poslanickih snaga u Saveznom parlamentu ne moze biti ni donet. Trud SPO imace sve dotle samo moralno znacenje.

Karakteristicno je, medjutim, da je poslednjih dana i Vojislav Kostunica govorio o neophodnosti otvaranja procesa saradnje sa Haskim tribunalom. Njega spominjemo stoga sto je on kao politicar i lider jedne tvrde nacionalne stranke (Demokratska stranka Srbije - DSS) dugo reprezentovao onaj tip misljenja srpskog javnog mnjenja koji je odbijanje saradnje video kao pitanje nacionalne casti i suverenosti. Kostunica, koji vidi pre svega onaj aspekt saradnje sa Sudom sto se tice otkrivanja zlocinstava nad Srbima, sad kaze da svet, pa i Tribunal "moramo prihvatiti takve kakvi jesu". Do te spoznaje nisu, medjutim, stigli neki srpski intelektualci koji se okupljaju i deluju u jednom odboru koji zeli da stvori front odbrane od Haskog tribunala. O njegovoj javnoj tezini verovatno najbolje govori cinjenica da mu je vodja Mirko Jovic, lider agresivne, ali po svemu marginalne stranke iz Stare Pazove, sela na putu Beograd - Novi Sad. U njemu deluju i neki pravnici, poput dr Smilje Avramov, koji, inace, u svojim strucnim radovima preferiraju ono sto preferira i dominirajuca struja srpske pravne teorije - primat medjunarodnog prava nad domicilnim. Sa ogromnom merom arogancije saradnju sa Tribunalom odbijaju i Seseljevi radikali.

Zanimljivo je svakako zabeleziti da je svoje slaganje sa dogovorom Kristofer - Milosevic, da se otvori Kancelarija Tribunala u Beogradu, izrazio Nikola Koljevic. To je svakako vise nego sto je prosta podrska. Kako li su, naime, njegov stav culi i ocenili njegovi drugovi Karadzic i Mladic?

Pritisci ove ili one vrste na domacem terenu ne fasciniraju Milosevica, to se dobro videlo i dosad. Koliko ce ga, medjutim, uplasiti Goldston i Kaseze, koji svaki dan potezu po neku pretnju iz Haga, ukljucujuci i one o mogucem ponovnom uvodjenju sankcija, nije izvesno. Dosada ga uplasili nisu. Jer, ni nedelju dana posle obelodanjivanja pristanka Beograda da ce biti otvorena Kancelarija Tribunala nista se ne dogadja.

Kancelarije, medjutim, u jednoj od zgrada bivseg SIV-a (koje sada zakupljuje i koristi UNPF), cekaju svoje nove stanovnike. One su, ustvari, spremne vec pola godine, cak se zna i za koga. Haski tribunal je odredio da ce njihov glavni covek u beogradskoj kancelariji biti Dejan Mihov, ranije koordinator za civilne poslove Unprofora u Sarajevu. Upuceni, koji dobro znaju ovog bugarskog pravnika, opisuju ga kao coveka od zanata, koji je uspesno saradjivao i sa Palama i sa Vladom u Sarajevu. Poznato je da to nije lako postici, pa ga vec cinjenica da je ocito vest i strpljiv covek dovoljno kvalifikuje za ovaj teren. Upuceni sagovornici AIM-a u ovom proticanju vremena bez efekata ne vide nista dalekosezno: Mihov se ocekuje u Beogradu "vrlo brzo". Jer, po njihovom misljenju, nije u pitanju to da li ce se Milosevic pokoriti, nego je samo pitanje - kad.

(AIM) Radivoj Cveticanin