KLINTON SE KALI NA BOSNI

Promene i prividi

AIM, Beograd, 8.2.1996.

Otkako je americka vojska, pod komandom americkog generala i pod kapom Atlanskog pakta, usla u silom izdeljenu Bosnu, jugoslovenska kriza vratila se, moglo bi se reci, na velika vrata u americku politiku. I u spoljnu, i u unutrasnju, u Kongres i u Belu kucu. Ostace tamo, u najmanju ruku, do predsednickih izbora u novembru. Za to vreme mnoge stvari bice na kriticnoj proveri. Najpre, razume se, slovo i duh mirovne pogodbe koju su, oslonjeni na NATO, EU i Rusiju, iznudile Sjedinjene Drzave, ali uz pretece orocavanje svoje spremnosti na vojno angazovanje.

Bela kuca je, da podsetimo, na sva zvona obznanila da ce njena vojska ostati u Bosni "oko godinu dana". Otprilike do izbora, ne vise. Takvo obecanje valjda bi trebalo da smiruje domace, patriotske dusebriznike. Ali, unutrasnje taktiziranje oko tako delikatne, dalekosezne medjunarodne operacije deluje kao mac sa dve ostrice. Preti da dosad najozbiljniji pokusaj gasenja nacionalistickog pozara na Balkanu pretvori u neku vrstu Klintonove igre na srecu. Jer, sta ce biti ako se najesen pokaze da programirana demilitarizacija celog kriznog jugo-prostora nije dovoljno uspesna da bi americko vojno povlacenje moglo da se obavi bez nezeljenih potresa? Mogu li Amerikanci otici neobavljena posla, samo zato sto su sebi obecali da nece ostati duze od godinu dana? Ne bi li, najzad, preuranjeni povratak sa bosanskih bespuca politicki preskupo stajao i Klintona na novembarskim predsednickim izborima?

Preko takvih upitnika moze se, doduse, doci i do optimistickih zakljucka: Vasington ponavlja zavet da ce svoje "momke" povuci na jesen zato sto veruje da ce vojni patronat dotle dati zeljeni rezultat, a ne zato sto je spreman da prizna i poraz. U tom slucaju moglo bi da se kaze da su zle slutnje preuranjene. Na kraju krajeva, sama obustava oruzanog nasilja, kao i zurno razmestanje jedinica Ifora, dopustaju umirujuca predvidjanja. Takav, ohrabrujuci pocetak tesko da bi mogao da se dogodi da i spoljne sile, koje Klintonova Amerika zasad vise nego odlucno predvodi, nisu uradile "domace zadatke". Suocile su se s posledicama vlastitih promasaja i glozenja oko balkanskog izazova, pa i politikantskih cenkanja s lokalnim sovinistickim poglavicama: ako ne udruze i ne upotrebe svoju vojnu, politicku i finansijsku snagu, jugokriza ce im se sve jace obijati o glavu - ne samo na Balkanu.

Ricard Holbruk, glavni "izvodjac radova u pripremanju dejtonskog kompromisa, ne govori sigurno samo u svoje ime kad upozorava da od raspleta u Bosni zavisi, uz ostalo "buducnost NATO, americko-ruskih odnosa i uloge SAD kao svetskog lidera". Ispada da je maltene ceo svetski poredak vezan u bosanski, balkanski cvor. Vojni patronat je, zakljucuje Holbruk, samo prvi, laksi korak. Da bi mogao biti ocenjen kao uspesan, dejtonski mirovni ugovor "mora u svom civilnom delu biti dosledno ostvaren." Holbrukovo naravoucenije dostojno je najvece paznje: ono sto se najteze postize, a sto je za miran rasplet krize najvaznije, to u Bosni i oko nje, tek treba da pocne. Izbavljenje od mrznje, straha i drugih trauma: obnavljanje gradjanskih prava, dostojanstva i razuma na popristima etnickih ciscenja i teroristickog bezumlja; nesebicno i neodlozno zbrinjavanje neduznih zrtava fizickog i duhovnog nasilja bez obzira na nacionalne, verske i sve druge znake raspoznavanja.

Eto, to ce biti odlucujuca proba za sve, domace i strane aktere. Prvi su najodgovorniji i moraju najvise uciniti; drugi su usli u Bosnu da bi stvorili uslove za njenu ljudsku, civilizacijsku obnovu. Od bogate, demokratske Evrope najvise se trazi i ocekuje: podrucje jugokrize deo je njene istorijske celine a, donekle, mozda, i sramote. Ali Evropa, sve i da je sloznija i jaca nego sto je dosad bila, ne moze bez americke podrske. Nije kadra da, ako bi se Vasington dezangazovao, sama postigne onoliko koliko je neophodno da se bosansko i balkansko tkivo ne bi ponovo rasparalo.

Okreni-obrni, Amerikanci bi morali ostati u igri. Ne mogu okrenuti ledja i Bosni i Evropi, cak i kad bi bili savrseno uspesni kao jednogodisnji vojni kontrolori. Klinton je, istini za volju, na predizbornoj zeravici u Americi. Ali njegov drzavnicki lik sada se, u nemaloj meri, kali u Bosni. Da i sam o tome i te kako vodi racuna pokazao je i izlaskom pred kamere okruzen pripadnicima americke brigade Ifora, u okolini Tuzle. Bilo je to promisljeno poziranje u vrlo prakticne svrhe. Preko slike iz daleke Bosne u kojoj se odlucuje ne samo o raspletu jugokrize nego, mozda, i o bezbednosti Evrope, Klinton je, nema sumnje, tezio da se Americi prikaze i kao pouzdani kormilar njene spoljne politike. Koliko ce u tome uspeti, zavisice, svakako, i od traga koji americka spoljna politika ostavi u Bosni, odnosno u jugokrizi.

Pre odluke da se vojnicki angazuje i tako celu stvar uzme, manje-vise u svoje ruke, Klintonova Bela kuca trudila se da sa bezbednog odstojanja posmatra pokusaje, i promasaje, Evropske unije. Za nemali deo americke politicke publike to je bio dokaz da je Klintonova ekipa lisena spoljnopolitickoh kompasa. Dramaticni izazovi u bivsoj Jugoslaviji i rastuce opasnosti da zloslutna nestabilnost zahvati i sire okruzenje, kao da su sve jace podsticali aktiviranje Klintonove spoljne politike. Zaokret je krunisan u Dejtonu: Vasington preuzima celnu ulogu u "mirovnom procesu", NATO ulazi u Bosnu. Izlozene vojno-politickom pritisku bez presedana, zaracene strane se povinuju zahtevima masivne spoljne sile ovlascene da strogo kaznjava neposlusne.

Istovremeno, pocinje da se menja i predstava o Klintonovoj sposobnosti i spremnosti da se suoci sa spoljnim izazovima. Sada Busov naslednik, u najmanju ruku, izgleda sve manje neodlucan. Jezgro republikanske desnice, u Kongresu i u medijima, ne stedi ga ni sada, ali malo ko osporava da je dejtonska diplomatsko-vojna operacija promisljeno pripremljena i precizno izvedena. S tim adutom u ruci i znacajnim,posebno vojnim dostignucima u Bosni, predsednik, koji okolisno vec ulazi u predizborni okrsaj, stice podsticajnu prednost. Da li ce je odrzati i uvecati, to je u ovom casu tesko predvideti. Dok ta neizvesnost traje, promenu koja je sve manje sporna mozda najbolje ilustruje dosetka i dalje skepticnog Tomasa Fridmana iz "Njujork tajmsa". On nalazi da bi napredak u spoljnoj politici 42.americkog predsednika mogao da se uporedi sa pohvalom Marka Tvena muzici Ricarda Vagnera: "Bolja je nego sto zvuci dok je slusate".

(AIM) Aleksandar Nenadovic