KOSOVO - NOVI BALKANSKI SPLAV ?

Pristina Feb 8, 1996

Nakon dejtonskih sporazuma, balkanska situacija postaje manje vise flotantna. Prekid rata i prisustvo trupa koje garantuju odrzavanje mira i implementaciju kompromisnih resenja, ne znaci da je osigurana trajna stabilnost u regionu. Na nacelnom kao i na prakticnom planu, dejtonska resenja imaju vise palijativni nego dugorocno razresavajuci karakter. To se moglo naslutiti i ranije, u samom pregovarackom procesu, a sada se svaki dan potvrdjuje i u tzv. procesu implemantacije mira. Da su dejtonski sporazumi palijativnog karaktera pokazuje i nedavna izjava njihovog glavnog arhitekte, Ricarda Holbruka, kada on nije iskljucio mogucnost da Srbija i Hrvatska, nakon povlacenja snaga NATO Pakta, izvrse aneksiju Republike Srpske, odnosno Zapadne Hercegovine. Ovakva palijativna i flotantna situacija preslikava se i na ostalim kriznim zaristima u regionu. Koliko je dejtonska Bosna i Hercegovina krhka tvorevina, toliko je krhko i veoma nestabilno i stanje u Makedoniji i na Kosovu. Sile koje su ukljucene u resavanje balkanske krize uopste nemaju jasnu a ni doslednu viziju kako ce se kriza savladati i uspostaviti trajna sigurnost i stabilnost u regionu. Kao sto je veoma tesko postignut koncenzus oko rata u Bosni i Hrvatskoj i resavanja srpskog pitanja na Balkanu, medjunarodni faktor isto tako za sada nema razresavajucu formulu ni za albansko pitanje, koje ima slicnosti ali i odredjene razlike u odnosu na srpsko pitanje. Kako se moglo videti na poslednjoj sednici ministarskog saveta EU, postoje dva pristupa problemu Kosova. Prvi, koji daje prednost resavanju srpskog pitanja i skoro sasvim zanemaruje Kosovo, i drugi koji insistira na sustinskom niveliranju srpskog i albanskog pitanja na Balkanu. Zagovornici prvog pristupa, koji su u EU bili u vecini, nisu prihvatili inicijativu da se resavanje kosovskog problema postavi kao uslov za puno diplomatsko priznavanje Beograda. Velika Britanija, Francuska i neke druge clanice EU bile su spremne na bezuslovno priznavanje suverenosti Srbije (odnosno SR Jugoslavije) nad Kosovom, a da se onda resenje za Kosovo trazi u postovanju ljudskih prava i eventualno obnavljanju nekog oblika autonomije za Albance. Drugo miSljenje, koje je zastupala Nemacka, tezilo je dalekoseznijem balansiranju srpskog i albanskog pitanja time sto bi se Srbiji/Jugoslaviji uslovio puni povratak u medjunaraodnu zajednicu prethodnim resavanjem kosovskog pitanja. Zurbu nekih clanica EU, kao npr. Francuske, koja je inistirala na bezuslovnom priznanju Beograda i koja je cak htela da posalje svog ambasadora u Beograd bez cekanja na koncensus u okviru EU, stopirale su Sjedinjene Americke Drzave, koje su se aktivno ukljucile u resavanje bosanskog pitanja i koje po pitanju Kosova imaju stav slican nemackom. Po svemu sudeci, SAD smatraju da se nova ravnoteza na Balkanu, makar ona bila i palijativnog karaktera, ne moze uspostaviti bez nacelnog balansiranja srpskog i albanskog pitanja. Ako su Srbima ucinjeni relativno visoki ustupci u Bosni, gde im je priznat drzavni entitet, SR Jugoslavija/Srbija mora biti prisiljena da ucini slicne ustupke na Kosovu, odnosno da kosovskim Albancima omoguci bar unutrasnje samoopredeljenje. Veoma indikativan bio je i stav Italije, za koju se tradicionalno smatralo da je vise naklonjena Albancima nego Srbima. Italija je na briselskom ministraskom skupu, i to u svojstvu predsedavajuceg za narednih sest meseci, podrzala predlog za priznavanje SR Jugoslavije. Zlobnici na Kosovu su ovakav preokret protumacile kao zelju Italije da zastiti svoje ekonomske interese u Srbiji, i to pre svega veze "Fiata" sa "Zastavom" iz Kragujevca. Uostalom, ministar inostranih poslova Italije gdj. Anjeli, potiCe iz porodice koja je vlasnik "Fiata". Medjutim, mozda je bliza istini druga pretpostavka, prema kojoj Italiji odgovara sadasnja situacija i ovakav neodredjeni status Kosova zato sto on podrazumeva odrzavanje oslabljenih pozicija kako Albanaca, tako i Srba na Balkanu. Bez Kosova Albanija ce biti mnogo laksi zalogaj za tihu ekonomsku i politiCku penetraciju Italije u Albaniju, dok ce Jugoslavija/Srbija sa Kosovom o vratu biti osudjene na stagnaciju i izgubiti sve preostale ambicije da se kao znaCajan faktor vrati na obale Jadrana. Pitanje je, medjutim, da li ce ova latinska lukavost i sofisticiranost biti onaj odluCni jezicak na vazi koji ce prevagnuti u korist neresenja albanskog pitanja. Evropska oklevanja da se odlucnije resava kosovsko pitanje, dobila su brzo americki korektiv. Nakon Sirakove posete Vasingtonu i Kristoferove balkanske turneje doslo je do relativnog ublazavanja ovog strateskog razmimoilazenja u vrednovanju balkanske situacije. Mada je jasno da ona u sustini nije razresena i da predstoji period teskih i neizvesnih diplomatskih borbi, a i daljih komplikacija medju balkanskim drzavicama. Kako danas stoje stvari, postoji nekoliko ideja kako da se ponovo uspostavi strateska ravnoteza na Balkanu. Francuzi i Britanci izgleda da jos uvek veruju u staru formulu balkanske stabilnosti zasnovane na sto jacoj regionalnoj poziciji Beograda i nekoj vrsti politicke i vojne hegemonije Srba. Iako je sa raspadom Jugoslavije Beograd izgubio mnogo od svog uticaja, u Parizu i Londonu jos uvek veruju da bi Beograd mogao zadrzati dominantni polozaj u regionu, odnosno na prostorima bivse Jugoslavije. Zbog toga su stalno pokazivale ambivalentan stav prema srpskoj agresiji u Bosni, a danas velikodusno ostavljaju Kosovo Srbiji, zabrinute zbog toga sto su od Beograda ionako trazeni preveliki ustupci. Prema drugom vidjenju, Beograd vise ne moze zadrzati staru ulogu politickog i vojnog hegemona na prostorima bivse Jugoslavije, vec se mora pronaci i izgraditi nova arhitektura ravnoteze cija bi osovina mogla da se prosiri i na druge balkanske zemlje. Beograd vise ne moze postati tacka koja silom ili milom okuplja razdrobljene drzavne i etnicke entitete sa danas izrazitim centrifugalnim sklonostima. Zbog toga se trazi novi kandidat za poziciju hegemona. Svojevremeno je Zbignjev Bzezinski bio predlozio da bi, pored Beograda, polozaj hegemona mogao pripasti i Atini ili Ankari, za sta bi oni trebali da dobiju podrsku od velikih sila. Medjutim, istorijska secanja na ulogu Turske, kao relativno inferiorna geo-politicka pozicija Grcke ovakve projekte cine neizvodljivim. U sustini, sve ideje koje se baziraju na uspostavljanju hijerarhijske stabilnosti ili hegemonije, ne mogu se realizovati. Treca mogucnost je uspostavljanje slozenije konfiguracije balkanske ravnoteze, sa nekoliko manje vise ravnopravnih centara. Centri takve ravnoteze bili bi Beograd, Zagreb, Sofija, Atina i Tirana, dok bi Sarajevo i Skoplje figurirali kao tacke presecanja ali i rezultate balansa interesa. Za ovu varijantu, neophodno je jacanje albanskog faktora, odnosno njegovo pazljivo usmeravanje kako se ne bi desilo da ono postane detonator za novi rat i dalje komplikacije. Evro-americka strategija za Balkan sada se upravo nalazi na novoj pragmatiCnoj prelomnici, kada se nakon relativnog nagradjivanja srpske agresije i priznavanja rezultata etnickog ciscenja, mora na neki nacin nagraditi i albanska kooperativnost i opredeljenje za nenasilnu politiku na Kosovu, zato sto bi u protivnom, cak i sadasnji projekat za implementaciju mira u Bosni mogao pretrpeti potpuni neuspeh. To nije samo moralno pitanje, vec i jedan od pragmaticnih imperativa. Bez resavanja kosovskog pitanja ne moze se uopste ocekivati uspostavljanje mira i sigurnosti na Balkanu. Cinicni stav nekih evropskih sila koje albansko nenaislje na Kosovu uzimaju samo kao znak slabosti i psiholoske poticinjenosti Albanaca, moze se brzo vratiti kao bumerang time sto bi albansko nezadovoljstvo nasilnim usitnjavanjem na vise relativno nezasticenih entiteta ekspodiralo na slican nacin kao sto je ekspodiralo i srpsko pitanje, kada se raspala Jugoslavija.

U svakom slucaju Kristoferov tvrdi nastup u Beogradu, iznudjivanje otvaranja Americkog informativnog centra u Pristini, vracanja Kosova medju uslove za priznanje Jugoslavije/Srbije kao i inisistiranje na otvaranju dijaloga izmedju Beograda i Pristine, ukazuje da nisu izgubljene sve sanse da se u flotantnu balkansku ravnotezu unese jos jedan splav za spasavanje. Sa eventualnom demilitarizacijom Kosova ovo tradicionalno balkansko bure baruta mozda ce zaista postati plutajuci splav, koji ce se pridruziti ostalim splavovima sirom bivse Jugoslavije. Kada se pregrme sadasnje snazne etnicke oluje na Balkanu, mozda ce umesto sadasnje palijativne diplomatije i flotantnih resenja naci modusi za izgradnju trajnijih oblika sigurnosti, pa i ovakvog ili onakvog formacijskog spajanja splavova za spasavanje.