RUZENJE PROSVETE

Pobuna prosvetara u Srbiji

U krizno vreme vlast je na ucitelje i nastavnike apelovala patriotizmom. Sada trazi trazi jos: da rade bez plate, da cute, obrazuju i vaspitavaju decu

AIM, Beograd, 4.2.1996.

Gotovo jednomesecni pregovori sindikata prosvetnih radnika sa Vladom Srbije nisu urodili plodom. Prosvetni radnici su u strajku, iz ministarstva stizu pretnje da ce se neposlusnim uciteljima i nastavnicima umanjiti plata. Valjda ona, januarska, sto je jos nisu dobili, a i nezvesno je kada ce se to dogoditi.

Pucanje po savovima prosvetarske tolerancije i objavljivanje tihog rata vlastima, krenulo je sredinom novembra, kada je u skolama u Srbiji pocelo potpisivanje papira za pocetak strajka. Neposredan povod bilo je, po ko zna koji put, kasnjenje isplata licnih dohodaka. Nekako u to vreme, zaposleni u pravosudju i zdravstvu izborili su se za bolji materijalni status i poprilicno nadmasili ionako siromasnu prosvetu, koja se tako nasla na zacelju budzetskih korisnika.

U prvih devet meseci prosle godine uciteljske i nastavnicke plate kretale su se izmedju 420 i 565 dinara. Obicno su ih dobijali sa zakasnjenjem u dve rate. Skole i prosvetari su potpuno osiromaseni. Iz unutrasnjosti stizu vesti da od drzave dobijaju samo kredu i prosvetne inspektore.

Prvi put za pedeset godina skolama nedostaju ucitelji, profesori i nastavnici. Nema ih ni na biroima zaposljavanja, posebno nastavnika fizike, hemije, muzickog, engleskog i francuskog jezika. Upozoravajuci podaci o padu kvaliteta nastave govore da je vlastima najvaznije da se drze casovi, a ne ko i kako ih drzi: samo u prosloj godini u skolama Srbije odrzano je 260.000 nestrucnih casova, prema podacima republickog Ministarstva prosvete. To, prakticno, znaci da je posao umesto strucnih nastavnika odradio neko drugi.

"Ponizavajuce je ovo sto rade s nama. Nema nista ruzno sto nismo vec doziveli. Tukao nas je Vojislav Seselj kada smo izasli na ulicu da protestujemo, ne dobijamo plate, nemamo pravo na pobunu, sto mocniji roditelj, to je vise prepravljenih ocena, pa cak i bez naseg znanja, ne mozemo da pruzimo nista nasoj deci...Ponizeni smo, najblaze receno. Neka prete, nemamo sta da izgubimo. Mogu da nam daju otkaze pa nece imati ko da radi, ionako je u prosveti manjak kadrova. Nece vise ni izbeglice da rade. Dodju, pa odu." Ovako stanje u danasnjem obrazovanju vidi Dragan Janicijevic, prosvetni radnik iz Beograda.

U Beogradu je 1.februara u generalni strajk od 178 skola stupilo 115, a za unutrasnjost jos nema tacnih podataka. Ali, vesti o strajku stizu iz Valjeva, Cacka, Svetozareva, Pozarevca, Kragujevca, Ivanjice, Prokuplja, Sremske Mitrovice, Arandjelovca...

Istorija strajkacke borbe prosvetara nije bas slavna. Ako se izuzme ovaj koji je u toku, prosto zato sto se ne zna kako ce se zavrsiti, najozbiljnija pobuna prosvetnih radnika bila je u prolece 1992. godine. Zavrsila se mucno. Republicki sindikat prosvete strajkace je ostavio na ulici, a on se nagodio sa Vladom. Otuda i danas za ovog glavnog pregovaraca sa vlascu kazu da je produzena ruka onih koji odlucuju o prosveti.

Ovog februara zaposleni u skolama uglavnom traze ono sto im pripada po zakonu: povecanje osnovice za licne dohotke i koeficijenta za njihov obracun, izjednacavanje u materijalnom smislu svih korisnika budzeta, isplatu regresa za proslu godinu, uredne isplate plata. Zahtevaju izmenu Zakona o stajku. Po vazecim propisima, utvrdjenim u toku vec pomenutog neuspelog strajka 1992, oni zapravo i nemaju pravo na strajk. Moraju da odrade svaki cas trideset minuta.

Na zahteve prosvete ministar Dragoslav Mladenovic odgovara sada pretnjama o umanjenju plata, "snosenju sankcija po zakonu". Vise nista ne obecava: ni bolje plate, ni tople skole, pa cak ni ono sto je izrekao otprilike pre dva meseca da ce licno stati na celo strajka, ako se ne poboljsa materijalni i drustveni polozaj prosvetnih radnika. Bio je izvizdan na Danima prosvetnih radnika, kada je pomenuo da se nada da sledece susrete u januaru

1. nece docekati bez plata.

Iz Ministarstva ovih dana, bar po izvestajima iz beogradskih skola, strahovito pritiskaju direktore. Traze spiskove strajkaca, insistiraju na uvodjenju radne obaveze. Da presije ima potvrdjuje i Dragan Zlatkovic, predsednik Gradskog odbora Samostalnog sindikata prosvete Beograda: "Iz velikog broja skola stizu prituzbe na ponasanje direktora, a pre svega Ministarstva. Na svaki nacin, pa i lazima, pokusavaju da omalovaze strajk. Oni jednostavno nemaju prava na to da zloupotrebljavaju direktore, da prete, da lazno obavestavaju javnost da strajka zapravo i nema. Sve beogradske skole su ispostovale Zakon o strajku i apsolutno nema razloga za tako represivno ponasanje."

U sveopstoj hajci, pre svega na sindikate prosvete, koje smatra za glavne bundzije i podstrekacce prosvetnog nezadovoljstva, vlast se ovog puta u necemu prevarila: strajk je krenuo iz skola, a ne od gradskog ili republickog sindikalnog rukovodstva. Krenuo je kao upozorenje da je prosveta bolesna, omalovazena, ojadjena. U ime patriotizma cutali su nekoliko godina. Nije im se uzvratilo ni razumevanjem, gestom koji se od njih ovih godina zahtevalo da na granici egzistencije drze nastavu u hladnim ucionicama, bez bilo kakvog drustvenog ili materijalnog priznanja. Vlast sada trazi jos: da rade bez plate, da cute, obrazuju i vaspitavaju decu. Dobar deo skola, posebno u unutraznjosti to cini i danas, ocekujuci potajno od prestonice da ucini nesto i za njih. To su uglavnom zitelji onih delova republike do kojih dopiru samo poruke ministra Mladenovica, ali ne i podatak da je 1. februara u Srbiji nastava bila skracena u 520 skola. Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine najavljuje strajk za nekoliko dana i to radikalniji od ostalih. Prvih sedam dana nastava ce biti skracena, a posle toga ce zakljucati skole.

Kako sada stvari stoje, prosvetni radnici ne misle da odustanu. Tihi strajk u kome se radi i ne radi moze duze potrajati, pa cak i bez vecih potresa za vlast. Nastavnici i ucitelji su dva puta u poslednje vreme pisali predsedniku Milosevicu, sa molbom da ih primi. Odgovor nisu dobili, a cast susreta sa predsednikom pripala je delegaciji penzionera.

Ministar Mladenovic je javno priznao da para nema i da ih uskoro nece biti. To prakticno znaci da prosvetnim radnicima ostaje jedino da se drze one narodne "koliko para, toliko muzike." Ma koliko javno ispoljavali ravnodusnost prema prosvetnim zahtevima i omalovazavali njihov protest, bunt nastavnika ne ostavlja vlast sasvim ravnodusnom. Kako saznajemo, u Ministarstvu je mobilno stanje, a skolski nadzornici su dobili novi zadatak - da svakodnevno zovu skole i proveravaju da li su u strajku. Prosvetari nerado odgovaraju na ove telefonske pozive.

U ratu Vlade i prosvete sve je za sada neizvesno. I trajanje i rasplet. Prema iskustvima dosadasnje sindikalne borbe, nastavnicki bunt mogao bi biti prekinut jednokratnom darezljivijom podelom para, ili naglom ljubavlju izmedju pregovaraca, Sindikata i Vlade. U opstem siromastvu i potcenjivanju ucitelja i nastavnika, takav kraj protesta samo bi produzio tiho umiranje i ruzenje skole.

(AIM) Branka Kaljevic