PRAVEDNICI I PODANICI

Intervju: dr Danijel Cvjeticanin

AIM, Beograd, 4.2.1996.

Tema pravde u ekonomiji jako je vazna, jer dotice sve kljucne tacke naseg zivota: privatizaciju, status i standard, sve do cena pojedinih proizvoda, bilo da su vestacki jeftini ili neprirodno skupi - kaze u razgovoru za AIM profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta dr Danijel Cvjeticanin, ujedno i saradnik Ekonomskog instituta koji je zvanicni savetnik srpske vlade.

Cvjeticanin navodi primer preskupih domacih automobila zato sto drzava stiti domaceg proizvodjaca, ne samo pomocu visokih cena nego i otezavanjem ili zabranom uvoza automobila i zakljucuje da takvu zastitu "placaju domaci kupci". S druge strane, subvencionirana je cena struje, komunalnih usluga itd. Otud i prvo pitanje.

AIM: Zar takvom "brigom" za standard najvise ne dobijaju najbogatiji slojevi?

• Naravno, sve sto se deli besplatno, ili po cenama nizim od troskova proizvodnje, omogucava vecu ustedu onome koji moze vise da nagrabi. Logicno je da bogat covek trosi vise struje od siromasnog. Iste posledice su i na podrucju zastite radnog mesta. Tu nema subvencioniranja, ali su strasne nepravde. Privatnici sada prave veoma teske aranzmane za radnike. Tu su nezakoniti poslovi, ali poslodavac ne pristaje na legalno zaposljavanje radnika jer im zakon nenormalno stiti radno mesto. U celoj toj sferi nastaje dvostruko izvitoperivanje. Objasnicu to na primeru jednog od modela privatizacije o kojima se sada raspravlja u SR Jugoslaviji.

Autor dr Oskar Kovac polazi od toga da drustvena svojina nije neefikasna nego je takav svaki oblik svojine, ako ne postoji cvrsto budzetsko ogranicenje. Dakle, i privatna svojina ce biti neefikasna ako ce joj neko placati poslovne promasaje (to se pokazalo u Latinskoj Americi). Sve je to tacno, ali taj koncept predvidja usku povezanost drustvene svojine i mekog budzetskog ogranicenja, pa i finansijske nediscipline. Drustvena svojina ima osobinu koja se retko pominje a to je, posto je ona svacija i nicija, da se drzava tesko miri s cinjenicom da nesto prestane da funkcionise. Tu do kraja vazi jedan od sest zakona nase ekonomije: ako se nesto rodilo - ljuljaj ga.

Dakle, upadljivo je odsutstvo ravnodusnosti prema propadanju drustvenih firmi, iako sa stanovista nacionalne ekonomije stecaj jedne firme gotovo ne dotice njenu imovinu. Ali, zaposlene itekako pogadja. Posto je covek u socijalizmu, jelte, najvece blago, onda se od stecaja bezi kao od najgore kuge. Stecaj je mnogo gori od pozara: pozar ne pogadja ljude nego sredstva. Za kapitalisticku firmu, ako ne bi bilo osiguranja, pozar bi bio strasan jer onemogucava rad fabrike, odnosno kompanije, dok stecaj kod njih pogadja samo vlasnika i deo zaposlenih ali je, sa stanovista sredstava, poboljsanje jer se ona pregrupisu za profitabilan proizvodni program.

Zato socijalizam bezi od stecaja. Drustvena svojina i stecaj ne idu zajedno. Kako nekoga lisiti prava na rad ako je to pravo svetinja koja je starija od duznicko-poverilackog odnosa? Posto je to tako, firma nastavlja da radi i zaposlenima ostaju radna mesta gotovo po svaku cenu, bilo da dobija subvencije iz budzeta ili jeftine i poklon-kredite, a opste spasonosno resenje je stampanje novca bez pokrica i opstanak zahvaljujuci rastucoj inflaciji. Kovac modelski ispravno predlaze da se drustvenim firmama dozvoli da propadaju, ali je zivot suprotan takvom modelu.

AIM: Kako gledate na cinjenicu da o pravdi u ekonomiji, i uopste o pravicnom drustvu, u Srbiji najvise govore vladajuce stranke, socijalisti i udruzena levica?

• Priznajem da ne razumem politiku tako da ne mogu ocenjivati koliko su te dve stranke bliske. Osim bracnih veza ne vidim druge veze, ali ne zato sto ne postoje, nego jednostavno sto se time ne bavim. Ima logike da levo orjentisane partije imaju bliske stavove o pravdi. Socijalizam je i nastao kao negacija nepravdi koje kapitalizam donosi. Medjutim, projekt socijalizma, pre svega Marksov, nije dobro ni teorijski utemeljen, a izvedba mu je bila mnogo gora.

Cini mi se da ekonomisti mogu biti saglasni o jednom pravilu. U pocetnoj fazi socijalizma - u zemljama gde prethodno nije mogao da prodre kapitalizam, a stoga ni industrijalizacija - on je uspeo u vrlo kratkom vremenu da industrijalizuje zemlju. Ta tranzicija je bila ocigledna. Uporedite Kinu i Indiju. Indija dugo nije uspevala da otkloni probleme koje je Kina relativno brzo resila, pre svega glad. Medjutim, taj uspon ima vrlo nizak plafon: taj prostor je ispunjen cim se ljudi najedu i ogreju, mislim obuku, zahvaljujuci i egalitarizmu. Cim potrebe postanu malo razudjenije, socijalizam pada jer nema one mehanizme alokacije rada i kapitala koje je razvio kapitalizam, a koji teraju na stalnu racionalizaciju. Onda, normalno, nailazi dugotrajna stagnacija, pracena sve vecom propagandom. To je prica o socijalizmu.

AIM: Da li vidite bilo koji nov momenat koji bi socijalizam mogao uciniti efikasnim?

• Interesantno je da socijalizam uspeva i u drustvima sa jako visokim standardom, na primer u Skandinaviji.

AIM: Tamo su stalno delovale i deluju institucije i mehanizmi otvorenog trzista.

• Slazem se, ali ipak daje dobre rezultate. Recimo, u zastiti okoline sto kod nas gotovo ne postoji, a da ne govorim o socijalnim pravima i pravdi. Bitno je da izmedju ta dva nivoa socijalizam daje katastrofalne rezultate, tako da ne moze da stigne do skandinavskog nivoa. Nikoga socijalizam nije doveo do svedskog socijalizma, vec tvrdi kapitalizam. Citali smo svi Dikensa, Balzaka i ostale koji su razotkrivali krupne nepravde kapitalizma tog doba. One i nisu otklonjive pre ulaska u visu i drugaciju zonu privredne razvijenosti.

Ako neko pokusa da na nacionalnom dohotku od 1.500 dolara po stanovniku godisnje ugura socijalnu zastitu koja postoji u drzavama s dohotkom iznad 20.000 dolara, onda je sigurno da ce biti ubijena svaka inicijativnost, pogotovo privatnika. Nista se ne isplati raditi, ako najveci deo zarade ide za socijalnu pomoc. U takvim uslovima najvise se isplati prmiti tu pomoc: bolje je ne raditi nista i cekati da drzava nekome uzme 90 odsto zarade i da je vama. Ovo je, istina, jako grub opis stvarnosti.

AIM: Ali omogucava sagledanje besperspektivnosti takve nacionalne ekonomije.

• Tako je, i zagovaranje pravde tu uvek daje suprotne efekte. Sa etickog stanovista uvek cu biti za propise koji cuvaju radna mesta zaposlenih, ali oni imaju katastrofalne ekonomske posledice. Ili, ogranicavanje kamatnih stopa nije izmisljotina komunista, nego stari hriscanski zahtev da niko nema vise od drugog. Pravedno je da oni koji imaju daju onima koji nemaju, ali ako to postavite kao pravilo onda ce se svi truditi da budu u grupi onih koji nemaju, jer ce ionako svi imati podjednako.

AIM: U Srbiji danas, recimo, siromasni daju bogatima.

• To je perverzija modela. Modelski socijalizam brzo bi propao u stvarnosti da ga ne odrzava odstupanje od pravila. Pravedni model socijalizma, po svojim unutrasnjim zakonima, prerasta u despotsku stvarnost: na jednom mestu koncentrisu se i vlast i sudovi o tome sta je pravedno, a zatim nastaje aparat koji je izuzetno dobro situiran u tom egalitarnom sistemu. Dakle, na delu je ona poznata krilatica po kojoj smo svi jednaki, ali su neki malo vise jednaki. To su cuvari pravde.

Kod nas se sada, u raspravama o tranziciji, levo orijentisane stranke zalazu za pravdu, ali odustaju od dosadasnjeg vaznog stava socijalista - od egalitarizma. Ispada da najbogatiji treba da budu oni koji zagovaraju pravednost. Oni ce

• buduci da se mora priznati i trziste i ostali mehanizmi tog ruznog sveta - uzimati, otimati i preraspodeljivati celokupno drustveno bogatstvo, jer je bolje da ono bude koncentrisano kod njih zato sto znaju sta je pravda. To nam se sada dogadja. Nove finansijske imperije najcesce srecete bas medju onim ljudima koji su najglasniji zastupnici pravde u ekonomiji. To vise nije licemerje, bar ne ono koje bi Krleza opisao preko gospi dobrotvorki sto dele sirotinji delic onoga sto joj je prethodno oduzeto, nego jedan racionalan stav: bilo bi lose da su sredstva kod otvorenih protivnika pravde na trzistu.

Ukratko, princip pravde u ekonomiji uvek izaziva nepravdu, osim na jako niskim i veoma visokim nivoima drustvenog blagostanja. Nije sporno da efikasna drustva proizvode velike nepravde. Ali, nesporno je i to da ona pravedna drustva koja nemaju jednaka pravila za sve, proizvode i neefikasnost i stravicne nepravde.

(AIM) Zoran Jelicic