MINIMALNE SANSE OPOZICIJE

Savezni izbori na kraju godine

AIM, Beograd, 29.1.1996.

Socijalisti su najavili da ce se krajem godine odrzati savezni izbori. To ce biti trka za mesta u Vecu gradjana Savezne skupstine. Vec ta najava, ta potvrda da ce ih biti, govori da se u nasoj zemlji izbori odrzavaju onda kada ih pozeli vladajuca Socijalisticka partija. Izbori se po Ustavu SR Jugoslavije moraju odrzati ove godine i ovako i onako, ali se to ne moze sa sigurnoscu da ocekuje sve dok socijalisti, Ustav po sebi, to ne objave.

Na saveznim izborima ce se razresiti jedan cvor koji se kao enigma provlaci politickim zivotom u proteklih godinu-dve: Jugoslovenska udruzena levica. Ova grupa-partija nema samostalnu snagu. Njena predsednica, gospodja Markovic, ne uziva nikakvu licnu popularnost, niti je bilo ko uzima za ozbiljnijeg politickog konkurenta. Njena je partija parazitske prirode i zivi uz Socijalisticku partiju, bez ikakve jasne politicke orijentacije. Moze dobiti poslanike jedino ako izadje na izbore zajedno sa Milosevicevom partijom. Mozda neko mesto moze dobiti i ako sama izadje na izbore, ali ne bez zapisnickih manipulacija socijalistickih kompjutera. Izlazak ove partije na izbore pokazace jedino koliko je brak Milosevic-Markovic stabilan, a ne to koliko je JUL jak.

Jugoslovenska udruzena levica nema politicku ideologiju. Iako je predvode "komunisti" Mirjane Markovic, upravo oni nemaju ideologiju, jer su se odrekli Marksa. Danas se ni Kastro ne brine za svoje nemacke ideoloske ideale, u stvari, vise se brine o tome kako da Kardenu prepusti svetsko zastupstvo svih kubanskih fabrika cigara, tako da jugoslovenski "komunisti" vise nemaju ni internacionalnog saveznika. Kada bi Milosevic napustio politiku, vec sutradan na Mirjanu Markovic niko ne bi obratio paznju.

Ona je protiv privatizacije, ali nije protiv nezakonite privatizacije kuce u Tolstojevoj ulici za svoju porodicu, ona je protiv nacionalizma - ali nikada nije osudila srpski nacionalizam i revansizam svojih "komunista", ona je protiv rata - ali nikada nije osudila pljacku imovine Saveza komunista Jugoslavije i Socijalistickog saveza od strane Miloseviceve i svoje partije, ona je protiv privilegija - ali nikada nije osudila povlascenje izdavanja uvozno-izvoznih dozvola clanovima Miloseviceve i svoje partije. Ona je za modernu federaciju - ali nikada nije rekla ni rec protiv unistavanja autonomije Vojvodine i Kosova, ona je za demokratiju - ali nikada nije objasnila zasto je toliko jaka njena i socijalisticka partijska cenzura na televiziji, radiju i u stampi.

Mnogo se govori o tome kako se navodno socijalisti i "julovci" bore za prevlast u organima vlasti. U tom sukobu ovi drugi nemaju sansu za pobedu. Oni cine partiju osobe koja hrani svoju organizaciju patoloskom nostalgijom za komunizmom i neformalnim bracnim uticajem. Njena partija cak ne pokusava da bastini ni najuspesniji deo Titove politike - nacionalnu ravnopravnost i federalno ustrojstvo. Ona je plasticna replika gvozdenog originala, kic neponovljivih Briona.

Tu su jos i lideri radikala, demokrata, i Srpske demokratske stranke, Seselj, Djindjic i Kostunica, a moze se desiti da izadju zajedno na izbore. Ove su partije ratne i antifederalisticke i one ce "zaigrati" kao srpski patriotski front, bilo da idu odvojeno, ili zajedno. Zblizavaju ih centralisticka shvatanja unutrasnjeg uredjenja Srbije, velikosrpski program i odsustvo bilo kakvog osecaja licne odgovornosti za tragediju koja je pogodila drzavu u proteklih osam godina. Medjutim, oni se mogu i usred izborne kampanje razdvojiti.

Seselj je apsolutni nacionalisticki ultraekstremist i zbog toga moze zasmetati "umerenim" Seseljima, Djindjicu i Kostunici, pri zajednickom izlasku na izbore. Ako se pojave zajedno na izborima, to ce znaciti da su se uplasili da ce odvojeni dobiti manje poslanika nego proslog puta. Nevolja zajednickog izlaska je u tome sto ni jedna partija tada ne zna koliko samostalno politicki vredi.

Nije nemoguce da se ovim partijama pridruzi i Srpski pokret obnove. Licne razmirice i davnasnje nepoverenje izmedju vodja cetiri partije morace tada da se potisnu i da se sacini veoma cvrst program zajednickog ponasanja, kako bi se u slucaju pobede odrzali na vlasti. Tu bi Seselj bio najveca smetnja grupi. On nema nikakav program, osim populistickih parola posvecenih penzionerima, zaposlenima, porodiljama i siromasnim studentima. On nista ne nudi, kadrovi su mu u skladu sa vulgarnoscu partijske politike, tako da popularnost gradi na stalnoj kritici bezdusnih vlasti koje mrze narod. On ne bi bio u stanju da pozitivno iskoriscava vlast i bilo bi pravo cudo ukoliko bi mu opozicija ponudila ijedno konstruktivno ministarsko mesto. Radije ce mu nuditi neutralne portfelje i ostaviti mu pravo na verolomnu kritiku svojih koalicionih drugova, ukoliko postanu nepopularni.

Vojvodjanske regionalne partije, osim Agostonove (DZVM), imaju male sanse da udju u Saveznu skupstinu. Njihova popularnost bi morala skociti i preci izborni prag od cetiri-pet odsto. Cini se da se posle potpisivanja "Manifesta za Vojvodinu" nesto pomerilo i da je sve veci broj Vojvodjana sklon ideji o autonomiji, ali jos nije u stanju da spoji srpski nacionalizam sa njom. Ometao ih je rat, vera u opsteg Srbina i neutralni gradjanski stav vodja vojvodjanskih partija. Mnogi u javnosti preispituju svoja osecanja jer su svesni da su Srbi razliciti i da su razne regionalne grupe Srba iz Hercegovine, Like, Korduna, Banije preuzele mnoga upravljacka mesta u Vojvodini kao "vredniji" Srbi. Vojvodjanski Srbi su poceli da se prisecaju svog starog identiteta i razmisljaju o novom modelu "Srpske Vojvodine".

Samo jos kosovski Albanci za sada ne daju znake izborne aktivnosti. Za to je suvise rano, buduci da ih Amerikanci nisu naterali da se vrate u Srbiju, niti su Srbiju naterali da Kosovu da snaznu zakonodavnu autonomiju i policijsku samostalnost. Za Rugovu bi to bio minimum novog ustavnog polozaja Kosova u Jugoslaviji. Uistinu, krajnje je neobicno da milion i sesto hiljada Albanaca na Kosovu nema nista, a da Crna Gora sa sesto hiljada stanovnika ima sve. Tu ne vredi pozivati istorijske razloge u pomoc da bi se njima objasnjavala razlika izmedju statusa Kosova i Crne Gore.

Crnogorska opozicija ce izaci na savezne izbore. Jedino se i ovoga puta moze dogoditi da Perovicevi liberali ostanu kod kuce. Njihova je dosadasnja taktika bila da ne ulaze u Saveznu skupstinu, jer zele Crnu Goru izvan Jugoslavije. Ostali deo opozicije, bio on prosrpski ili crnogorski, ici ce na izbore, iako ni taj deo ne iskljucuje crnogorsku nezavisnost iz svog programa. Cak i Kilibarda ume da se obrecne na Beograd.

Srpski i crnogorski socijalisti racunaju da sigurno dobijaju na saveznim izborima. Verovatno su i u pravu. Obe su partije simboli nacionalne politicke nezrelosti sopstvenih naroda. Obe su partije deo opste kriminalizacije drzave, gde su oruzana kradja i prevara postali predmet divljenja. Ove partije nisu toliko omiljene koliko ih se javnost boji, i zbog straha od jos gore sutrasnjice, glasa za njih. Glasaci se vezuju za njih na onaj isti nacin na koji su i engleski osudjenici na smrt davali peni dzelatu kako bi ih ovaj sa manje bola likvidirao.

Cini se da izbori za Vece gradjana nisu pretnja ni za koga. Ako socijalisti osvoje vecinu, nastavice se po starom, a ako je osvoje opozicionari, socijalisti ce ih blokirati u Vecu republika, kao i monopolom nad vojskom, policijom i sudovima. Sa socijalistima se mora boriti infrastrukturno, a ne samo parlamentarno. Pravi izbori dolaze tek 1997, za republicku Skupstinu.

Malo toga se moze promeniti do jeseni 1996. Mozda ce najvece iznenadjenje na saveznim izborima prirediti vojvodjanske partije i kosovski Albanci. Ako se promena dogodi, to ce biti znak da je u Jugoslaviji krenulo na bolje.

(AIM) Dragan Veselinov