ODBACIVANJE RATNOG PRTLJAGA

Amnestija za "dezertere" - politicki ili pravni akt

AIM, Beograd, 26.1.1996.

Vrhovni savet odbrane nije mario za cinjenicu da u jugoslovenskom saveznom parlamentu u proceduri vec stoji jedan zakon o amnestiji prema onima koji su izbegli da odu u rat. Resio je da i on da svoj prilog. Konticevom kabinetu predlozio je, tacnije, nalozio, da pripremi zakon koji bi oslobodio od odgovornosti one protiv kojih je do 14. decembra prosle godine pokrenut krivicni postupak za izbegavanje vojne obaveze.

Takvih je prema proceni vojnih pravosudnih organa 12 455. Ne treba se, medjutim, plasiti da ce u Saveznoj skupstini nastati guzva. Vladajuca srbijansko-crnogorska socijalisticka koalicija ima tehnicku premoc u glasovima, tako da ce prvi predlog zakona o amnestiji koji je u ime vojvodjanskih reformista prosloga novembra podneo Stipan Kopilovic, lako biti sklonjen u stranu. Raspravljace se mozda i o njemu, ali ce biti usvojen onaj koji bude podnela Savezna vlada. Savezna vlada jos nije obelodanila zakon, tek je, uostalom, dobila nalog sa "viseg mesta", ali to ne znaci da ce sad oklevati s tim. Sve kazuje da bi vec u februaru amnestija mogla doci na dnevni red, a to je - kad se ima u vidu tempo kojim radi Savezni parlament - pravi vanredni postupak.

Nesto se i time, svakako, hoce, kao sto se nesto hoce sa citavom ovom stvari. Sta? Mozda bi bilo korisno najpre rascistiti jednu dilemu koja se javila u javnosti u vezi sa sadrzinom zakona koji predlaze Vrhovni savet odbrane. Mnogima se, cak i ljudima od struke, ucinila sturom informacija o inicijativi. Drzimo, ipak, da vojni vrh i nije bio tako nejasan. On kaze da bi novi zakon trebalo da se odnosi samo na one koji su izbegavali vojnu obavezu, i ni na koje druge gresnike. A spektar krivica u ovome slucaju prilicno je sirok - od onih koji su izbegli da prime poziv, do onih koji su napustili ratiste, od onih koji su napustili zemlju (jednostavno pobegli pred ratom), do onih koji su izbegavali da nose oruzje.

Vidi se da je vojni vrh fiksirao samo jedno podrucje krivice. Savezna vlada, koja ce proizvesti zakon, mogla bi mozda i da prosiri polje amnestije, ali tesko je to, gotovo nemoguce, ocekivati. Zna se, naime, kolika je autonomija Konticevog kabineta i on ce najmanje na ovoj stvari hteti da daje dokaza svoje samostalnosti. I pored toga sto se moze raspravljati o tome je li Vrhovni savet odbrane legitimisan da daje ovakve naloge Saveznoj vladi, nece tamo biti drugog komentara osim toga da je naredjenje naredjenje. Da je u nas pravog parlamenta, medjutim, bila bi ovo prilika za sudar dve koncepcije amnestije.

Sira, opsta amnestija, zagovara se upravo u predlogu vojvodjanskih reformista. Taj predlog na tragu je onoga koji je svojevremeno formulisao Panicev ministar Tibor Varadi, a koji je blokiran halabukom i grubim sumnjicenjima Seseljevih radikala, koji su te jeseni 1992. bili odani saveznici, i neka vrsta avangarde vladajucih socijalista. Klima se sada donekle izmenila, pa cak i Seselj - doduse kroz zube - prihvata amnestiju, ali se nije izmenila jos u tolikoj meri da bi mogao proci i onaj tip amnestije za koji se nisu opredelili milosevicevci iz Srbije i Crne Gore. Oni sad, videli smo, imaju ogranicene namere. Upravo na njih ukazuju kriticari poteza Vrhovnog saveta odbrane.

Procenjuje se, naime, da "dezertera" i drugih koji nisu hteli rat ima ne samo 12. 455, nego neuporedivo vise. Jedni govore da takvih ne moze biti manje od stotinu hiljada, a drugi su slobodni da potegnu i citavih cetiri stotine hiljada. Niko, na zalost, ne iznosi nista o putu i nacinu na osnovu kojih se doslo do tih cifara, te zato i one ekstremno male, i one ekstremno velike, radjaju sumnje u verodostojnost. Kolike god da su - nisu beznacajne. Saopstavajuci ih, ovaj rezim mozda i nehotice otkriva da ona "druga Srbija", koja najotvorenije nije htela ni rat, ni u rat, i nije bila bas tako malobrojna. Sad se, u stvari, jasnije i bolje vide razmere protivljenja i suprotstavljanja jednoj promasenoj, ratnoj, politici. Ali, sasvim je izvesno da nije bila namera rezima da pokaze to.

On je, svakako, zeleo da pokaze ne to svoje nekadasnje prljavo i ruzno, nego jedno svoje sadasnje, drugo i drugacije lice. Sitna, ali ne i bas sasvim beznacajna potvrda za to je i sama javnost informacije o pokretanju inicijative. Nista lakse Milosevicu nego da okrene Konticev telefon, i da se kao i mnogo toga i ovo zavrsi medju njima. Ali, valjalo je stvar uciniti javnom, i tako izazvati odgovarajuce reakcije, i propagandne efekte. Ne bi se moglo reci da ih nije bilo. Pored kritickih opazanja, prvenstveno iz strucnih krugova - koja se / opazanja / koncentrisu oko stava da amnestija nije amnestija ako je ogranicena, odnosno ako nije opsta - bilo je ne malo i pozitivnih politickih reakcija. Namah je oziveo govor o izvesnom "otopljavanju" u Beogradu, i pocelo se sa zakljucivanjima o "zaokretu" u Milosevicevoj politici.

Za velike je zakljucke, razume se, rano, ali ovaj gest, cak i ako ostane ogranicen, ne bi trebalo potcenjivati. Rezim koji je pre samo tri meseca doneo zakon po kojem se ovi isti "dezerteri" iskljucuju iz prava nasledjivanja, sad hoce da demonstrira jedan drugaciji ton. Kriticari toga tona upucuju na to da je sve u njemu izvestaceno i lazno. Jasno je, dabome, da se "otopljavanje" i "zaokret" nece moci dugo odrzati kao politicki prividi, ako se bude ostalo na tom jednom koraku. I to je, u stvari, test: tek ce eventualni sledeci slicni koraci potvrditi i ovaj. Bez njih ni on nista, ili sasvim malo, vredi, i znaci. Ako ih jos bude slicnih, onda ovaj sa amnestijom nece biti lazan.

Kada se prave primedbe na to da je rec o neiskrenim i neautenticnim koracima, onda se usto kaze da je citava inicijativa da se donese zakon o amnestiji rezultat nekog spoljnog pritiska. Upravo je tu cinjenicu izgleda najlakse prikazati, jer je i sam Vrhovni vojni savet u svome saopstenju otkriva na specifican nacin: on je, naime, predlog Saveznoj vladi formulisao na sednici na kojoj je raspravljao o obavezama SRJ u procesu regionalne kontrole naoruzanja / Becka konferencija / i ogranicio amnestiju na 14. decembar prosle godine, sto je, kako se zna, datum pariskog, definitivnog, potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Dejton je, dakle, i ovde u igri, a kad je on u igri onda se radi o okoncavanju rata na ovim prostorima u svim njegovim vidovima.

Ovaj rezim se tako i dohvatio "dezertera" kao cinjenice svoga rata, a ne kao cinjenice svoga mira. Kad je postao mirotvorac, Milosevic, cija je rec zasigurno kljucna i u najvisem vojnom telu Jugoslavije, bespostedno je, najpre, nastojao da kompromituje srpski ratni lobi, potom ratnohuskacke stranke, onda ratne drugove u svojoj okolini i partiji, od kojih se bezosecajno rastajao. Sad nastoji da se oslobodi i drugih ratnih tereta, pa amnestiranje "dezertera" dodje kao oslobadjanje od ratnog prtljaga. U svemu tome ima i pragmatskih racunica. Rezon je prost: kad vec ne moze da im sudi - a fizicki ne moze tim desetinama hiljada mladica - zasto onda tu svoju fantasticno slabu tacku rezim ne bi pretvorio u svoju prednost? Nije to nikakva alhemija, vec politika, koja, doduse, katkad ima sve odlike alhemije. Pa i tu da od greha nacini vrlinu. Ovde je upravo rec o tome: ako ista onda Milosevic to neprestano pokusava.

(AIM) Radivoje Cveticanin