PRVO ORDEN - ONDA ZBOGOM

Otac ratnog invalida, Muslimana u vojsci RS, izbacen iz kuce

"Uslo je devet naoruzanih policajaca. Predstavili su se kao Drzavna bezbednost. Pocela su maltretiranja, a potom tuca. Istukli su suprugu, a potom mene. Govorio sam im da sam otac teskog invalida ovog rata, ali nije vredelo. Tukli su nas i dalje, psovali i oduzeli oruzje koje sam od ovih vlasti dobio redovnim putem. Trazili su marke, novac, devize i oduzeli kompletnu dokumentaciju cele porodice." Tako svjedoci Ramiz Babic iz Banjaluke.

AIM, Banjaluka, 25.1.1996.

Ramiz Babic (55) iz Banjaluke pamti dva teska trenutka u zivotu. Prvi 1991. godine kada je dobio vest da mu je sin jedinac, Nermin Babic (23) tesko stradao u borbama u Vukovaru. Nermin je kao pripadnik Gardijske brigade grada Beograda nakon teskog ranjavanja granatom ostao bez desne ruke i leve noge. A drugi 18. oktobra protekle godine, kada je zajedno sa suprugom i ostalim clanovima porodice iz porodicne kuce u banjaluckom naselju Borik izbacen na ulicu. Pre toga, i on i supruga su bezdusno pretuceni.

Ramiz Babic sada izgleda kao starac. Tesko govori, a na samo pominjanje dogadjaja koji su mu izmenili zivot, suze mu naviru.

• Banjalucanin sam, gradjevinac, ovaj grad sam svojim rukama pravio - prica on. - Sin jedinac, Nermin, zavrsio je Skolu rezervnih oficira i 1991. godine je radio u Zemunu kao vojno lice. Rat ga je tu i zatekao. Posao je sa generalom Milanom Katicem u Vukovar i tesko nastradao u Borovom naselju. Jedini je on preziveo u svojoj ceti - kaze Ramiz.

Pokazuje papir na kome pise da je Predsednistvo SFRJ odlikovalo Nermina Babica medaljom za hrabrost. Takav papir, kao i informacija da je Ramiz otac stopostotnog invalida ovog rata je bio zalepljen i na njegova ulazna vrata. Nije vrijedilo. Napominje da ga pre egzodusa Srba iz Krajine niko nije dirao.

• Tog dana u oktobru sjedio sam u svojoj kuci, a u gostima mi je bio otac jednog poginulog borca. Pili smo kafu kada je neko pozvonio na vrata. Supruga Fatima je ustala da otvori. Uslo je devet naoruzanih policajaca. Predstavili su se kao Drzavna bezbednost. Pocela su maltretiranja, a potom tuca. Najpre su istukli suprugu, a potom mene. Govorio sam im da sam otac teskog invalida ovog rata, mogli su to da procitaju i na vratima, ali nije vredelo. Tukli su nas i dalje, psovali i oduzeli oruzje koje sam od ovih vlasti dobio redovnim putem. Trazili su marke, novac, devize i oduzeli kompletnu dokumentaciju cele porodice. U kuci sam ziveo sa majkom, te bratom koji je imao dva infarkta i koji ima troje maloljetne djece.

Iz kuce nije nista mogao uzeti. On i tesko bolesna supruga prelaze u jednosoban stan koji je njihov sin Nermin dobio od Saveza boraca Banjaluke i koji je prilagodjen zivotu invalida. Stara majka mu prelazi kod zeta, a brat sa porodicom kod drugog brata, ciji su sinovi, takodje, na ratistu u Vojsci Republike Srpske. Obracao se Ramiz svim institucijama u Banjaluci, od predsednika opstine do sekretara, ali nista jos nije ucinjeno.

• To su ljudi koji me znaju jos iz predratnog perioda. Uputio sam pismo i u Komandu grada. Cekam odgovor, ukoliko ga ne bude u dogledno vreme, pisacu predsedniku SFRJ Zoranu Lilicu i generalu Perisicu. Znam samo da su policajci koji su me izbacili zajedno sa ostalim clanovima moje porodice dosli odnekud iz Krajine. I sada oni otudjuju ono sto smo supruga i ja godinama sticali. Sta da ja ponudim mom sinu jedincu, junaku i invalidu sutra kada se vrati u Banjaluku? Za sta se on to borio - pita se Ramiz.

Trenutno, on i supruga zive od penzije. Njegove, koja iznosi 48 i njene u iznosu od 19 dinara. Kaze, sinu nije mogao javiti sta se desilo sa njima. Nije imao srca. Medjutim, Nermin koji se jos uvek nalazi na rehabilitaciji u Srbiji, nacuo je sta se dogodilo. Nije mogao da veruje. Nazvao je oca i prve reci su mu bile: "Jesam li se ja cale borio za takvu drzavu?"

• Teze mi je zbog njega. Vec tri godine se on leci po Srbiji. Najpre u somborskoj bolnici, potom na VMA u Beogradu. Bio je jedno vreme u banji Kanjiza, a sada je kod prijatelja u Beogadu. Dolazio je u Banjaluku novembra 1992. godine. Moj sin, koji je od kuce otisao zdrav, stigao je na protezama. Tada ga je pogodila i skromnost invalidnine koju je primao. Otisao je u opstinu i odjavio se. Rekao je da mu ne treba - prica Ramiz.

Dodaje da su u posjetu sinu u Srbiju, on i supruga mogli ici do pre godinu dana. A onda su nastali problemi na granici, izmedju Republike Srpske i Srbije.

• Vredjali su nas na granici RS. Izvodili su nas iz autobusa kao neke kriminalce, nazivali nas mudzahedinima. Tesko je i reci sta se sve desavalo. A znali su ko je moj sin, imao sam papire...

Ramiz i Fatima Babic u proteklih godinu dana nijednom nisu mogli preci u Srbiju da vide sina.

• Za sada nam je najvise pomogao profesor dr Mico Carevic predsednik republickog odbora SK-Pokret za Jugoslaviju - kaze Ramiz. U prostorijama SK-PJ gde se dr Carevic nalazi, tokom ovog rata je bilo vise ljudi, nego u pojedinim izbeglickim centrima. To su uglavnom ljudi nesrpske nacionalnosti. Profesor Carevic je, kada je moj slucaj u pitanju, kontaktirao i sa generalon Ratkom Mladicem, te mnogim drugima. I tu onda nastaje problem. Vojna policija nije kompetentna za civilne slucajeve i sve pocne da se vrti u krug. A general VRS Ratko Mladic je naredio da se moraju zastititi porodice boraca koji su bili na srpskoj strani tokom ovog rata - prica Ramiz.

• U Banjaluku se slila sva policija sa teritorija koju su zauzele hrvatske i muslimanske snage - kaze dr Carevic. - Problem je sto se ta civilna policija ne pridrzava naredbi. Jednostavno, niko nikog ne slusa.

Carevic, takodje, napominje da je pitao vojne policajce zasto nisu vec te uljeze izbacili iz kuce Ramiza Babica, a oni su mu odgovorili da nisu nadlezni oni, vec civilna policija. On kaze da se tokom rata, kada su bili izbacivani Muslimani i Hrvati iz svojih kuca, ratno Predsednistvo grada Banjaluke proglasavalo nekompetentnim za takve slucajeve, a slicno je cinila i policija. Svi su imali alibi. Trazili su od suda nalog da bi mogli da posalju nekoga da pomogne i tako se sve otezalo i hvatalo u vrzino kolo.

• Naravno, izlozen sam pritiscima i pretnjama, sto se zalazem za druge nacionalnosti - kaze Carevic. - Mi smo lud narod, oslepili smo od mrznje. Gde je ratno pravo? Na sudu se trenutno, na predlog SK-PJ, u Banjaluci nalazi vise od 180 molbi gradjana, koji su tokom prosle godine izbaceni iz svojih domova, a koji nisu Srbi. Ne znam ko je samo blokirao policiju da ne deluje. Nama su ljudi dolazili slomljenh rebara. Postoji, valjda, to ratno pravo. Kada mi policija kaze da nije kompetentna, poludim. Nas ni Vrbas nece moci oprati zbog svega ovoga. Vlast je trebala preduzeti sve mere da se zastite ovi ljudi, Muslimani i Hrvati u Banjaluci, da ne govorim o porodicama cija su deca u redovima Vojske Republike Srpske. A neki kazu: "I oni to rade." Ja znam da mi to ne smemo raditi - smatra Carevic.

I dok u izbeglickim centrima u Banjaluci boravi vise od 80.000 umornih Srba koji su napustili svoje domove bez igde icega, nosioci vlasti ili policajci, dezerteri, te razni kriminalci se ne libe da direktno ugroze neciji zivot. Prozivanje ovih pojedinaca, kao i nosioca vlasti koji im to omogucavaju, neophodno je da bi se skinula hipoteka sa preostalog dijela srpskog naroda, koji - "niti je luk jeo, niti luk mirisao".

(AIM) Radmila Karlas