DEMACI KAO SINTEZA RUGOVE I COSJE?

U albanskim politickim krugovima na Kosovu postdejtonski period i dalje izaziva dosta zabune. Nema jasnog i jedinstvenog odgovora na pitanje hoce li razvoj dogadjaja ici u prilog konacnom resavanju kosovskog pitanja ili ce prevagnuti neka od kompromisnih solucija, koja ce problem samo odloziti za neko drugo vreme i drugaciji odnos snaga. U vezi sa Dejtonskim procesom na Kosovu se zapravo postepeno kristalisu tri osnovna stava. Prvi je prilicno optimistican jer smatra da ce kraj rata u Bosni dovesti do opsteg smirivanju stanja u regionu, a samim tim i do brzeg trazenja solucija za ostala otvorena pitanja, u prvom redu za Kosovo, kao potencijalno najranjiviju tacku nove balkanske krize. Veruje se da ce medjunarodna zajednica preduzeti energicnije korake da se preventivno razresi kosovski cvor, kako bi se izbegao novi rat. Optimisti tvrde da se Kosovo vec nalazi u agendama predstojecih diplomatskih akcije velikih sila, i da ce ishod tih akcija biti pozitivan za Albance. Oni bi trebali da budu nagradjeni za svoje strpljenje i privrzenost miru i politickim sredstvima za resavanje konflikata.

Ovakvu optimisticku verziju zastupa lider kosovskih Albanaca, Ibrahim Rugova. Indikativno je, medjutim, da je on do sada uglavnom ignorisao izjave svetskih drzavnika i diplomata, u kojima se izricito kaze da je za Kosovo predvidjena samo autonomija u okviru Srbije, odnosno SR Jugoslavije. Pritom ostaje pomalo nejasno da li to njegovo oglusivanje znaci veru u to da ce se za Kosovo ipak pronaci neka povoljnija solucija za koje se on godinama zalagao (privremeni medjunarodni vojni ili civilni protektorat nad Kosovom, postupno priznavanje nezavisnosti Kosova), ili pak znaci da on i ponudjeno resenje visoke autonomije smatra razresavajucom solucijom, koja ce biti povoljna za Kosovo.

Rugovini protivnici na albanskoj politickoj sceni vise veruju u ovu drugu pretpostavku. Naime, oni za Rugovu javno kazu da je, iako se jos sluzi separatistickom retorikom, u sustini nesto kao "prikriveni "autonomas". Optuzuju ga da njegova politika mirne rezistencije, ako i nije bila dogovorena, u krajnjoj instanci ipak najvise odgovara Beogradu, jer vodi ka mirnoj pacifikaciji albanskog pokreta i postepenoj reintegraciji Kosova u Srbiju. Ovi Rugovini radikalni protivnici, koje predvodi akademik Redzep Cosja, predstavljaju drugu, pesimisticku struju u albanskom pokretu. Za sada oni ne cine ozbiljnu snagu i formacijski mogu da racunaju samo sa nekim marginalnim politickim grupama. Medjutim, oni sada veruju da Rugovino vreme istice i da ce albanski narod brzo doci do otreznjenja.

Cosja i njegivi istomisljenici u Dejtonskom sporazumu vide kraj iluzije da ce medjunarodna zajednica uvaziti zahteve Albanaca za samostalnoscu ili ujedinjenje sa Albanijom. Oni kazu da su svetske sile ponovo izdale i prodale Albance, kao sto su cinile nekoliko puta u ovom veku, i da je tome ovoga puta mnogo doprinela i neodlucna, neaktivna i potpuno razjedinjena albanska politika, koja nije imala jasan program i ciljeve. Pod udarom kritike ne nalazi se samo Rugova i Demokratski savez Kosova, vec i "kapitulantska" i "izdajnicka" politika zvanicne Albanije, odnosno njenog predsednika Sali Berise. Za Berisu se kaze da je najpre priznao suverenitet Makedonije nad delovima albanskih teritorija, a da sada ide dalje u svojoj izdaji posto pokazuje spremnost da Srbiji prizna suverenitet nad Kosovom.

Cosjina struja ostro osudjuje Rugovinu politiku necinjenja koja je dovela do potpune imobilizacije albanskog pokrata i, sto je jos zalosnije, do apatije u masama. Oni se zalazu za obnovu svealbanskog nacionalnog pokreta, za stvaranje jedinstvene nacionalne platforme, kao i za aktivniju politiku i primenu ne samo politickih vec i svih drugih sredstava borbe koje vode ka ostvarivanju nacionalnih ciljeva Albanaca. Ipak, oni se ne izjasnjavaju konkretnije koja su to "druga sredstva" koja treba primeniti i narocito, da li to podrazumeva i oruzanu borbu. Kao ilustracija recenog moze posluziti i nedavna izjava novostvorene unije triju nacionalnih partija (Unikomb, PPSH i PRSH), gde se pitanje promene strategije albanskog pokreta vezuje sa odgovornoscu svetskih sila za podrsku Rugovi i apsolutno neadekvatne ponude za resenje kosovskog pitanja. U njemu se kaze: "Medjunarodni faktor, svesno ili nesvesno, dozovoljava mogucnost da stvar u ruke preuzmu druge patriotske snage, koje ce se za realizaciju volje albanskog naroda posluziti i drugim sredstvima".

Pored ove dve verbalno prilicno konfrontirane struje koje olicavaju Rugova i Cosja, u poslednje vreme sve se jasnije artikulise i treca, realisticka ili optimalisticka struja u albanskom pokretu. Njen glavni zastupnik mogao bi postati Adem Demaci, kojeg nazivaju kosovskim Mandelom posto je 28 godina proveo u zatvorima komunisticke Jugoslavije zbog zalaganja za pravedno resenje albanskog pitanja. Demaci je ranije vise puta javno kritikovao Rugovu i Demokratski savez Kosova zbog pasivne i neinventivne politike koja moze naneti stete albanskom pokretu, ali je u svojim poslednjim nastupima prilicno ublazio ton, smatrajuci da u postojecim okolnostima kritika ne sme da bude nihilisticka. Naprotiv, ona treba da posluzi trazenju puteva da se iz datog stanja i odnosa snaga izvuce sto povoljnija solucija za Kosovo. Dakle, umesto jalove rasprave o tome da li je albanski pokret mogao ostvariti vise da je imao jedinstvenu nacionalnu platformu, ili da li su svetske sile vodile pravednu ili nepravednu politiku prema Albancima, Demaci predlaze mobilizaciju za ostvarenje optimalnog cilja u datim okolnostima. On smatra da je ta optimalna solucija republika Kosovo u okvirima jedne delimicno obnovljene jugoslovenske federacije, koja bi mogla postati jezgrom sire federacije, koju on naziva Balkanijom (u razgovoru nedavno objavljenom u beogradskom "Telegraf").

Ova Demacijeva optimalisticka solucija, kao i njegova ranija najava da ce se aktivnije ukljuciti u politicki zivot (do sada se on drzao manje vise rezervisano, delujuci samo kao celnik kosovskog Odbora za zastitu ljudskih prava i sloboda) nije ostala bez odjeka u albanskoj javnosti. Cak i radikalnije snage na albanskoj politickoj sceni shvatile su da je ovaj optimalisticki pristup mnogo bolji i efektivniji od nihilistickih i pesimistickih nastupa Cosje. Tako su se ovih dana predstavnici ranije spomenute unije triju albanskih nacionalnih partija zalozili za formulu revitalizacije albanskog pokreta na platformi koju predlaze Adem Demaci. Oni u sustini predlazu neku vrstu unutrasnjeg kompromisa izmedju Cosjine maksimalisticke ideje ujedinjenja kao izvornog albanskog projekta i pokreta i Rugovinog "mekog puta" ka nezavisnosti Kosova, koje resenje trazi pre svega u politickoj intervenciji medjunarodnih faktora. Ove tri partije prihvataju staru Cosjinu ideju o stvaranju Albanskog nacionalnog saveta, kao neku vrste Saveta nacionalnog spasa, koji bi preuzeo brigu o formulisanju strateskih i taktickih ciljeva albanskog pokreta, dok bi Rugova kao predsednik bio odgovoran za njihovu operacionalizaciju. Zbog toga unija triju partija u svom saopstenju kaze da Nacionalni savet "ni u kom slucaju ne bi ugrozio instituciju predsednika, veC bi je ucinio funkcionalnijom". Oni zatim predlazu, i tu se vidi kompromisni karakter njihovog predloga, da predsednik Nacionalnog sveta bude Adem Demaci.

Tesko je reci da li ce ovakve ideje dovesti do stvarnog pomeranja odnosa snaga na albanskoj politickoj sceni. Po svemu sudeci Rugova je i dalje neprikosnoven u svojoj liderskoj poziciji, i ne zabrinjavaju ga mnogo pokusaji da se ad hok dogovorima stvore odredjene kontrolne i korektivne instance njegove vlasti. Zbog toga je on jos jednom ignorisao konsultativni skup kosovskih partijskih lidera i istaknutih figura pokreta, koji je 15 januara uspela da okupi Parlamentarna partija Kosova. Skup je odrzan iza zatvorenih vrata, ali na osnovu informacija koje su procurele pretpostavlja se da su neki njeni ucesnici, npr. akademik Cosja, svoje ucesCe uslovili prisustvom Rugove, a kada je postalo jasno da on nema nameru da se pojavi, onda je skup prekinut i odlozen do daljneg. Naknadno su zbog ovog neuspelog skupa u javnost izbili detalji o sukobima u vrhu Parlamentarne partije Kosova. U otvorenom pismu koje je clan predsednistva Sali Redzaj objavio u nedeljniku "Koha" kaze se da je ideja ovog skupa bila da se "predsednik Rugova stavi na optuzenicku klupu, a da prisutni budu neka vrsta porote".

Treba ocekivati da ce se rasciscavanje pozicija u albanskom pokretu na Kosovu nastaviti, ali ne i sa nekim skorim dramaticnim zaokretima. I to ne zato sto su pozicije Rugove neranjive, vec zato sto su njegovi oponenti dosta slabi i razjedinjeni. Rugovini glavni oponent zapravo nemaju neku realnu alternativu za njegovu pragmaticnu politiku cekanja. Jedina realna alternativa Rugovi postaje DemaCi, ali je i ta

alternativa u sustini bliza njegovim pragmaticnim pozicijama, posto mu pruza odredjenu odstupnicu da se u buducim pregovirima ipak moze spustiti ispod zahteva za nezavisnoscu Kosova.

U sustini, Cosja, Rugova i Demaci demonstriraju dobru podelu uloga na albanskoj politickoj sceni. I Cosja i DemaCi za sada samo krce put za Rugovu, koji treba da zapocne a verovatno i zavrsi pregovaracki ciklus sa Beogradom.

Skeljzen Malici

Aim Pristina