GLAVA BEZ TELA

Intervju: dr Ivan Djuric ponovo u politickom zivotu Srbije

Srbija je danas u politickom pogledu tamo gde je bila s pocetka proslog stoleca, a u ekonomskom - u pedesetim godinama ovog veka.

AIM, 21.1.1996.

Za profesora dr Ivana Djurica kao predsednika Pokreta demokratske slobode u Srbiji je malo ko cuo. On je ovde mnogo poznatiji kao jedan od ozbiljnijih protivkandidata predsedniku Slobodanu Milosevicu na izborima 1990. godine. Djuric se tada kao favorit na listi Saveza reformskih snaga bivseg saveznog premijera Ante Markovica veoma dobro plasirao iza Milosevica i lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draskovica. U Vojvodini je on dobio vise glasova cak i od samog Milosevica. U jesen 1991. godine napustio je zemlju i nastanio se u Francuskoj, gde kao istoricar predaje na Univerzitetu u Parizu. On, medjutim, tvrdi da to nikako ne znaci da je prestao da se politicki angazuje.

Ovih dana Djuric se na kratko i gotovo inkognito obreo u Srbiji - bez skoro i jedne jedine vesti o tome u medijima - i za to vreme se u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu, Senti i Subotici sreo i razgovarao sa prvacima vodecih opozicionih stranaka demokratske orijentacije i predstavnicima nekih nestranackih humanitarnih organizacija. U Beogradu se sastao i sa bivsim saveznim premijerom, Milanom Panicem.

Na pitanje AIM-a da li ima nameru da se vrati u zemlju i ponovo se aktivira na politickoj sceni Srbije, Djuric je odgovario da misli da mu je to duznost, narocito ako se ispune njegova ocekivanja da je Dejtonski sporazum, kako kaze, "zapeta, a ne tacka" jednog procesa koji ce, po svoj prilici, imati vise faza.

AIM: Kakve su, po vasem misljenju, perspektive nedavno oformljenog, "paralelnog parlamenta" udruzene opozicije u Srbiji i da li tu vidite svoje mesto?

DJURIC: Ujedinjenje demokratskih snaga je, naravno, pozeljno s obzirom da se Srbija danas nalazi u preddemokratskoj fazi i da se svi mi ovde zapravo delimo na demokrate i nedemokrate, patriote i nacionaliste. Nacionalisti su, da citiram knjizevnika Vidosava Stevanovica, pokazali sta umeju i sada patriote treba da spasavaju sta se spasiti moze. Plasim se, medjutim, da ni ovo okupljanje opozicije nece dati ocekivane rezultate, kao sto nije dalo ni ranije. Verujem da su gradjani Srbije danas manje voljni da glasaju za vladajucu stranku nego sto su bili juce, ali je nevolja u tome sto su danas jos vise nepoverljivi prema strankama opozicije nego sto su bili juce. Ideja Pokreta demokratske slobode je da inicira pokrivanje "crne rupe" u birackom telu koju nisu u stanju da pokriju stranke "paralelnog parlamenta". U njoj se danas nalazi, po nekim objektivnim procenama, izmedju 30 i 40 odsto gradjana Srbije s pravom glasa. To su oni koji su, iz ovih ili onih razloga, zakljucili da sebe nisu pronasli ni u jednoj stranci kojoj su na ranijim izborima ukazivali svoje poverenje.

AIM: I vi verujete da ih mozete privuci?

DJURIC: Da. To uverenje mi ucvrscuju i neke pozitivne promene u Srbiji. Vidim ih uglavnom izvan Beograda, u unutrasnjosti. Tamo, sticajem okolnosti, ima manje mafije, uniformi i izmanipulisanih izbeglica nego u prestonici. Zato imam nameru da sediste pokreta koji vodim, ili politicke stranke, ako se transformise u stranku, smestim u Sumadiji, u Kragujevcu. Tamo se radjala moderna Srbija i tamo bi trebalo poceti sa preporodom ovog drustva i drzave. Sada smo u politickom pogledu tamo gde smo bili na pocetku proslog stoleca posle, Prvog i Drugog srpskog ustanka, a u ekonomskom smislu smo se vratili u pedesete godine ovog veka. Mi ponovo moramo da artikulisemo sta je nas istinski nacionalni interes.

Beogradu se treba priblizavati iz unutrasnjosti, imajuci iza sebe Srbiju. Jer, on je najveci i svakako najtezi zalogaj za demokratiju. Sada, pod rezimom gotovo totalne centralizacije vlasti, svi se u Beogradu vrzmaju u "krugu dvojke" ( tramvajske linije koja opasuje centar grada ): i vlast i opozicija, i mafija i policija i sudije i sudjeni. I sve je u tom krugu zatvoreno. Beograd je danas glava odsecena od tela Srbije.

AIM: Vi ste, svojevremeno, najveci politicki uspeh postigli u Vojvodini. Sta mislite o sve brojnijim i sve glasnijim zahtevima za njenom autonomijom?

DJURIC: Srbiji je potrebna autonomna Vojvodina. Mislim da je personalna autonomija, o kojoj je bilo dosta reci u razlicitim predlozima, veoma zanimljiva ideja, kada je rec o svim onim pravima koja se ticu gradjana i koja mogu da budu obuhvacena pravnim aktima. S druge strane, opet, uz svo razumevanje za strahove odredjenih manjinskih etnickih zajednica, kod kojih se strah verovatno javio kao refleks na bujanje populizma i nacionalizma u Srbiji, ja nikako ne odobravam okupljanje u okvirima njihovih nacionalnih stranaka. Jer, u krajnjoj liniji, takvo okupljanje se svodi na sledece: u goroj varijanti se dogadja ono sto se dogodilo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, u manje rdjavoj krvoprolice se moze izbeci, ali stvari bi se ipak svele na izostavljanje demokratskog predznaka u politickom zivotu.

Kada je rec o Vojvodini, mislim da je u najvecem interesu upravo nacionalnih manjina da izbegnu zamke politickog okupljanja na etnickoj osnovi. Teritorijalna autonomija bi neminovno kaznila upravo Madjare. I one u njenim okvirima i one van njih. Prvi bi sami sebe stavili u neku vrstu geta, a drugi bi se osecali kao "stranci" i "gradjani drugog reda". Najzad, ideje o teritorijalnim autonomijama uopste ne postoje u dejtonskom pristupu resavanja jugoslovenske krize. To treba reci ljudima, da se ne zavaravaju.

AIM: A kako vidite rasplet kosovske krize?

DJURIC: Problem Kosova se mora resavati na drugaciji nacin, jer tamo imamo situaciju koja se bitno razlikuje od one u Vojvodini. Svidjalo se to nama ili ne, na Kosovu imamo eklatantnu vecinu albanskog zivlja. Resenje ce se pronaci, verovatno, u nekoj vrsti modifikovanog Ustava Srbije iz 1974. godine. To bi mogao da bude kompromis izmedju represije drzave koja je danas na delu na Kosovu i secesionistickih ambicija koje ima veliki deo tamosnje albanske alternative. Uz sve to treba imati na umu da je doktrina o nepovredivosti ovdasnjih granica potvrdjena i u strategiji SAD, i u strategiji Rusije, a podrzava je i zvanicna Tirana.

Treba biti realan. Da bi se covek danas ozbiljno bavio politikom na Balkanu potrebno je da raspolaze bar sa jednim od dva neophodna elementa za taj posao. Jedan je novac, a drugi je sposobnost da svoje politicke interese ucini konvergentnim sa sirim planovima koji daleko prevazilaze balkanske horizonte.

(AIM) Jan Briza