TREBA LI SE BOJATI LEVIH?

AIM, Moskva, 21. 01. 1996.

Politicka scena Rusije

Nakon izbora za Dumu Rusije i impresivnih rezultata Komunisticke partije RF, glavne naslednice Komunisticke partije Sovjetskog Saveza (KPSS), svetski etar i stampa zabrujali su o "novoj levoj opasnosti": komunisti su se vratili! Dakle, sest godina nakon pada Berlinskog zida, bauk komunizma vratio se u Rusiju, ali ovog puta sa, iz sopstvenog groba, izvadjenim jasikovim kolcem.

Ovaj strasni bauk vec nekoliko godina luta po zemljama Centralne Evrope, ali tamo ga vise docekuju sa novim nadama, nego sa starim strahovima. Eks-komunisti vratili su se na vlast u Madjarskoj, Poljskoj, Litvaniji, u hodu su se prestrojili (opet "polevili") u Rumuniji, bukvalno se digli iz praha u Istocnoj Nemackoj gde su ponovo postali prva politicka partija, u sustini povratili sebi parlament Ukrajine... "Process je krenuo", kako je to voleo da kaze Mihail Gorbacov. Ali cim je ovaj proces dosao do Rusije, u svetu je nastala pometnja, a kod kuce - panika. Zasto?

U promenama koje prozivljava postkomunisticki svet postoji jedna opsta zakonomernost. U svim njegovim zemljama bivse komunisticke partije izgubile su zbog revolucionarno regulisanih drustava. Manje zapazen je bio drugi, unutarpartijski poraz reformatora, koje su slomili njihovi ortodoksni oponenti; sudbina Mihaila Gorbacova je u tom smislu odlican primer. Ali istorija se na ovome nije zaustavila, spor je postao cak i ostriji, kako se to desava uvek kada opozicija i vlast menjuju mesta.

Novi ljudi koji su dosli na vlast, gotovo svuda, naoruzali su se ideologijom zapadnog liberalizma (iako ima i izuzetaka, kao sto su na primer Ukrajina i Belorusija). Praksu liberalizma Zapad je osvajao gotovo dvesta godina - na Istoku su resili da ga uspostave u gotovom vidu i odmah. Rezultat je poznat

• dok sopstvena ekonomija zamire, robe koje u neprekinutom toku dolaze sa Zapada, po svetskim cenama, pokazuju se nedostupnim domacem masovnom kupcu. Pre dve godine, kada razocaranje u komuniste jos nije bilo zaboravljeno, a razocaranje u liberale je vec doslo do grla, u vecini ovih zemalja stvorena je "partija nezadovoljnih", ili, u ruskoj varijanti, "fenomen Zirinovski".

Nasuprot ovome, najtalentovaniji reformatori nove opozicije (Gregor Gizi u Istocnoj Nemackoj, Djula Horn u Madjarskoj, Aleksandar Kvasnjevski u Poljskoj i drugi) uvereno su okrenuli svoje partije prema visestrukoj ekonomiji i trzistu, stavljajuci akcenat na reforme sa socijalnom podlogom, bez sok-terapije. Zar se i Komunisticka partija Ruske Federacije ne okrece u ovom pravcu? Dovoljno je pogledati na levu polovinu Rusije - tamo ima pet komunistickih partija, i sto su "levije" to su sicusnije! - da bi se shvatili razlozi pobede KPRF: zahvaljujuci 22 odsto glasova, ona se utvrdila ne samo kao glavna partija levog bloka nego se i primakla tik uz levi centar.

Ako KPRF uspe da obradi ortodokse levo od sebe, mogla bi sakupiti do 30 odsto glasova. Ako pri tome jos i produzi otklon u stranu socijalne demokratije, dakle, prema levom centru, podrzace je ne samo "crveno" vec i "ruzicasto" biracko telo, kao sto se desilo u postkomunistickim zemljama Centralne Evrope. Takva varijanta razvoja dogadjaja pozeljna je i za Rusiju, ali koliko je ona verovatna? Bolje je onda ne bojati se levih, vec umesno sa njima kontaktirati.

Sta je danas u Rusiji "levi centar"? To je veliki broj malih polulevih ili neutralnih organizacija, od "idejnih" do ekoloskih. Njih je u "predsednicku partiju" levocentarskog karaktera pokusao da ujedini "Blok Ivana Ripkina", nazvan po imenu njegovog lidera, portparola prethodne Dume.

Ali kremaljski scenario bio je jos siri: obuhvatiti sav politicki centar, ukljucujuci i desni. Novu partiju "Nas dom - Rusija", u cijim redovima se sakupila vladajuca politicka i privredna elita Ruske Federacije i njenih regiona, predvodio je predsednik vlade Viktor Cernomirdin. Polazilo se od toga da ce ova dva politicka udruzenja uspeti da privuku i deo komunistickog elektorata, a sa desna jos i neoliberalnu demokratsku inteligenciju, grupisanu oko pokreta "Jabloko", sa njenim mladim liderom Grigorijem Javlinskim. Da se ova strategija potvrdila na parlamentarnim izborima u decembru, ona bi mozda unapred resila i ishod predsednicke kampanje u junu 1996. godine.

Ali, pokusaj je uspeo samo napola: "Blok Ivana Ripkina" nije savladao 5-procentnu barijeru za ulazak u Dumu, dok je partija Cernomirdina, sakupivsi 10 odsto glasova, posle komunista i "zirinovaca", postala treca po znacaju u Rusiji. Za titulu vladajuce stranke ovakav rezultat je suvise mali.

Pogreska u racunu politickih stratega vidljiva je golim okom: tesko da federalni i regionalni nacelnici, objedinjeni u novu partiju vlasti, predstavljaju glavni centar Rusije. Ako je tako, ko je onda odgovoran za bolne reforme koje su opustosile stanovnistvo, kao i za, u krajnjem slucaju, drugi dolazak komunistickog bauka? Ne mogu se pokretu "Jabloko" u greh pripisivati reforme, ciji tok ga je primorao da postane opozicija sadasnjoj vlasti. Upravo je lider "Jabloka" Grigorije Javlinski stalno pozivao na socijalne korekcije reformi. Ovaj neoliberalni pokret, prozet elementima socijal-demokratije, danas je pravilno kvalifikovati kao desni centar politickog zivota Rusije. Da li je zbog toga i postao moguc miran i ozbiljan dijalog lidera KPRF Genadija Zjuganova i lidera "Jabloka" Grigorija Javlinskog, koji je bio senzacija predziborne kompanije, pokazavsi da podeljena Rusija moze i mora da komunicira?

Ova slika bila bi nepotpuna bez pominjanja Liberalno-demokratske partije i njenog harizmaticnog lidera Vladimira Zirinovskog. U 1993. godini ona je postala prva partija Rusije. Sada je se odreklo pola biraca, ali i pored toga ova partija ostaje druga politicka snaga zemlje. Na kojem krilu je njeno mesto? Cija je ova stranka?

Neosporno da u Rusiji danas postoji politicki ekstremizam, koji je spreman da drskom revolvera svoje ideje utuvljuje u tudje glave. On je zapodenut upravo na desnom krilu; cela zemlja poznaje imena "ruskih fasista", koji sami sebe rado tako nazivaju - Barkasova, Vedenkina i ostalih ultrapatriota. Poznato je da postoji spisak ljudi koje bi oni, u slucaju da dodju na vlast, postavili uza zid. Na ovom krilu ima puno politickih grupacija koje su povezale svastiku sa Georgijem Pobedonoscem, koje u svojoj stampi i otvoreno propagiraju sovinisticke ideje i vec su isprobale svoje snage u izbornim kompanijama.

A na krajnjoj levoj strani Rusije? Osim nekih levo-internacionalnih molekula, nema nicega. Idejni vakuum. Organizaciona praznina.

Ali, u politici nema praznina. Sada, kada se polovina biraca partije Zirinovskog prelila u druge stranke, i do kraja se razgolitila njena marginalna sustina, jasnije se vidi u cemu je njena jedinstvenost. Mada jos uvek nema osnova, ili bolje reci "dokaza", da se okrivi za kriminalni politicki ekstremizam, nema sumnje da je ovo stranka obe politicke krajnosti, u istoj meri ultradesna, koliko i ultraleva. Krajnosti se spajaju, sto uostalom nije novo. Novo u ovom slucaju jeste fenomenalno spajanje ultrakomunisticke demagogije sa ultraliberalnom.

Upravo zbog ovoga u svakodnevnom politickom recniku danasnje Rusije, u sustini, postoje samo dva sveobuhvatna termina: "demokrate" i "patriote". Pa, ko je demokrata, taj vise nije patriota, a patriota je po definiciji - neprijatelj demokratije. Ovakva izopacenost pojmova ne samo da zatamnjuje raspored politickih snaga u zemlji, vec onemogucuje da se vidi vektor njihovog razvoja - kojim tendencijama se treba suprotstaviti, a koje podrzati...Ovo je osveta koju nam sa onog sveta salje pokojni komunisticki rezim. A posle toga kada je, opunomocen najvecim narodnim poverenjem, predesednik svih stanovnika Rusije pozvao jednu polovinu Rusije da ne glasa za drugu, kako je mogao komunisticki bauk da se ne vrati?

Ali, nisu bauci ti kojih se treba bojati.

Aleksandar Sabov