IZVOZ NIKAKO DA KRENE

Kako oziveti proizvodnju

Glavni rezultat suspenzije sankcija i devalvacije trebalo je da bude oporavak izvoza - ali o tome nema dobrih vesti

AIM, Beograd, 21.1.1996.

Vec i sama okolnost da je premijer Radoje Kontic medju glavne ciljeve ovogodisnje ekonomske politike Savezne vlade stavio porast izvoza za 50 odsto i da je rekao da "izvoz mora da bude okosnica privredne aktivnosti" (zvanicna izjava od 15. januara) pokazuje kakve se nade polazu u svetsko trziste, koje jedino moze oziveti jugoslovensku privredu.

Uostalom, zakasnela sluzbena devalvacija dinara za 230 odsto (od 26. novembra prosle godine) i prihvacena je ne zbog nekakvog opredeljenja za Program II guvernera Avramovica, vec zato sto je napokon svima postalo jasno da se sa suspenzijom svetskih sankcija "otvara" i trka izmedju dospelih spoljnih obaveza i zapustene izvozne politike Srbije i Crne Gore, koja vise ne moze da se gradi na domacoj inflaciji. A samo uz pomoc zvanicne devalvacije drzava je mogla racunati da i do nje dospe nesto deviza.

Zbog cega, uprkos naizgled drasticnoj devalvaciji i uprkos suspenzije sankcija, osim kada je rec o psenici i brasnu, nema ozbiljnih vesti o oporavku izvoza ili bar izgledima da se on uveca? Zbog cega u decembarskom saopstenju Instituta za trzisna istrazivanja samo 34 odsto anketiranih preduzeca ocekuje u naredna tri meseca porast izvoznih porudzbina, a isto toliko ocekuje cak njihovo opadanje?

Mesec dana ranije, pre ukidanja sankcija, optimizam u pogledu izvoznih porudzbina je bio veci, pa je cak 40 o pitanih u tom smislu ocekivalo vece poslove, a samo ih je 11 odsto bilo pesimisticno. Taj pesimizam verovatno nece ublaziti olaki stav izrazen na sednici Centralnog koordinacionog tima za oporavak privrede Vlade Srbije (19. januara) da se izvoz moze cak udvostruciti i da su sada "sasvim realne i velike sanse za povecano koriscenje postojecih privrednih kapaciteta, s ciljem potpunog povratka na nasa tradicionalna trzista u svetu i osvajanje novih".

Kao glavni argument izneta je mogucnost povecanja razmene sa Kinom, sa manje od 50 miliona, na celu milijardu dolara. Treba u odgovoru na sva ova pitanja, a u prilog rezervi prema sluzbenom optimizmu, pre svega izneti neke bar procenjene podatke koji pokazuju dubinu pada jugoslovenske spoljne trgovine (kad one zvanicne podatke vlade ne iznose od aprila 1993. godine, mada oni vise ne bi trebalo da budu drzavna tajna). Prema podacima koje iznosi Marinko Bosnjak (u dopisu Ekonomskoj politici od 15. januara), a ciji izvor ne navodi, izvoz roba SRJ u 1995. godini manji je za 72,6 odsto od onog koji je ostvaren 1990. god, uvoz je smanjen nesto manje, za 62,7 odsto, a za svih ovih pet proteklih godina saldo robnog i platnog bilansa bio je negativan.

Devizni spoljni dug sada je iznad vrednosti drustvenog proizvoda. Ako na osnovu ovih relativnih pokazatelja procenimo da je jugoslovenski izvoz pao duboko ispod milijardu dolara godisnje, onda je jasno koliki se tezak zadatak postavlja pred izvoznike. Glavni izvozni problem jugoslovenske industrije (pa i cele privrede) je u tome sto ona i nema robe za izvoz, ona samo ima izvesne kapacitete koji bi, eventualno, mogli da proizvedu neku robu za svetsko trziste. No, posto je nasa industrija uvozno zavisna (izmedju 30 i 90 odsto), izvoz ne moze da krene bez kredita spoljnih isporucilaca, posto domace firme nemaju gde i iz cega da kupe devizna sredstva.

Evo, primer ugovora ZTP Beograd i francuske firme Sab-Vabko-Vestinghaus. Inostrani isporucilac ce, po ugovoru koji je zakljucen protekle sedmice, na jesen ove godine isporuciti kocnice za 23 vagona, koje ce ugradjivati "Gosa" iz Smedereva, a posao ce biti isplacen isporukama "Prve petoletke" iz Trstenika. Vrednost celog posla 1,2 miliona dolara, a dobio je veliki publicitet. Kada se ovaj "sitni" posao uporedi sa pricom o velikom izvozu vagona u Kinu, onda je i poslednjem laiku jasno da neko igranje cifrom od milijardu dolara deluje dosta neozbiljno. Pogotovu sto nije logicno ocekivati oporavak izvoza oruzja iz Jugoslavije, koji je bio bitan, a uvek tajanstven deo nase izvozne ponude.

Samo radi boljeg razumevanja osnovnih spoljnotrgovinskih dimenzija treba ovde podsetiti da ce ovogodisnji doista znacajni izvoz psenice od oko milion tona (ukoliko se odista ostvari), doneti deviznog prihoda od najvise 160 miliona dolara (mada je svetska cena veca od 200 dolara po toni). Da bi jugoslovenska industrija iz inostranstva dobila kreditore uvoza, pa tako i izvoza, treba da padne i vec poznati "spoljni zid" svetskih sankcija i da se zemlja najzad nadje u MMF, Svetskoj banci, Svetskoj trgovinskoj organizaciji itd, te da obnovi ugovore o saradnji sa medjunarodnim regionalnim organizacijama i asocijacijama.

Kako je ovih dana obavestena nasa javnost, molbe svetskim institucijama da nas ponovo prihvate tek su podnete, sto znaci da do normalizacije u najboljem slucaju moze doci tek polovinom godine. No, ta normalizacije nece se moci ostvariti bez liberalizacije uvoza o koju se stalno spotice Program II guvernera Avramovica, jer su opsta carinska opterecenja u svetu sada manja od 15 odsto. Zbog visoke devalvacije, naveliko reklamirano rasterecenje uvoza od carinskih i vancarinskih dazbina, koje je sprovela Savezna vlada - bilo je samo relativno. Efektivno, uprkos nesto manjih stopa dazbina, one su sada, u odnosu na novembar prosle godine, kod uvoza sirovina i repromaterijala povecane za 20 odsto. Za one materijale koji se delimicno proizvode u zemlji-povecane su izmedju 50 i 100 odsto.

Sudeci po ovim proracunima, u nasem industrijskom lobiju jos su jace one snage koje paze da im spoljna konkurencija ne obori cene na domacem trzistu, od onih koje gledaju na svetsko trziste i imaju interes da se uvozne dazbine smanje. Kad je rec o poljoprivredi, koja se sada iskazuje kao zapravo jedina privredna grana SRJ koja ima izvozne performanse, mnogo toga zavisi od popravke njenog polozaja na domacem trzistu.

U tom smislu, poznati "agrarni budzet od milijardu dinara" Vlade Srbije je zapravo neka vrsta fonda za pripremu izvoznih poslova. Bas tako taj budzet objasnjava i Nedeljko Sipovac, predsednik Koordinacionog tima za poljoprivredu Vlade Srbije, koji iznosi proracun da u narednim godinama SRJ moze godisnje izvoziti oko 2 tona psenice (ukljucujuci brasno i testenine), oko milion tona kukuruza, oko 210.000 tona voca i povrca, 30.000 tona preradjevina od povrca, 25.000 tona zive junadi, 20.000 tona juneceg mesa, 3000 tona ovcijeg mesa, 20.000 konzerviranog mesa, 50.000 tona ulja i 100.000 tona vina i zestokih pica. Okretanje poljoprivredi u izvozu objektivno rusi citavu strategiju jugoslovenske industrijalizacije i otvara mnoga druga razvojna pitanja na koja niko jos ne nudi nikakve odgovore.

Dimitrije Boarov(AIM)