SEOBE MRTVIH DUSA

Sarajevo: Kolebljivo srpsko iseljavanje

AIM, Ilijas, 19.1.1996.

Na prvi dan srpske Nove godine Boro Ciganovic, autoprevoznik iz Ilijasa, bio je uznemiren. U opstini su mu rekli da ce se posmrtni ostaci njegovog sina izmestiti zajedno sa ostalim grobovima sa pravoslavnog groblja, organizovano. Ali, on nije znao sta da misli o toj organizaciji. Petoro mrtvih vec je iseljeno, "neorganizovano".

Ilijas, po kome Ciganovic nervozno seta, jedna je od sarajevskih opstina koje su tokom celog rata pod kontrolom drzali Srbi, sve dok dejtonskom deobnom kartografijom nije reseno da taj deo bude pod civilnom kontrolom Federacije. Na takvu podelu Srbi do sada nisu smislili nijedan drugi odgovor do da se sa tog podrucja isele. Seobe su otpocele mrtvim dusama. Kao gavrani, u posivelo naselje dolaze vlasnici pogrebnih preduzeca iz Srbije i nude usluge ekshumacije za 800 nemackih maraka, "plus gorivo".

Kad isele mrtve, zivi se vracaju i prazne sadrzaje svojih stanova. Uglavnom nocu. Pod svetlom u utrobi kamiona, na spoljasnjoj strani cirade ocrtavaju se povijene senke ljudi koje pakuju senke fotelja, sporeta, vrata, ormara... U pocetku je noc, kao vreme za iseljavanje, izabrana iz moralnih razloga - da se ne izaziva malodusnost kod komsija, a onda, kada je odluka postala jednodusna, pakuje se nocu iz razloga tehnologije - da bi se ustedelo vreme i obrnulo vise tura.

"Do juce smo pucali jedni na druge, a ti me pitas zasto se selim. Da li si ti normalan, Srbine", pita Ilija Micic, dok u kamion pakuje fioke iz regala. Iznerviran je pitanjem "ludog Srbijanca", vozacem koji ga pozuruje i koji ce mu za prevoz sleperom do Brckog uyeti 1.500 maraka. Iznerviran je situacijom, time sto je, kako kaze, "nigde". Seli se u kucu "bez prozora, poda i krova", sa nekakvom dozvolom za pravo boravka na sest meseci, a u Bijeljini su vec javno, preko radija, vlasti objavile da te dozvole vise ne vrede. Uz to, ne zna ni kako ce se polozaj Brckog resiti u deobi teritorije. Micic je pun jeda, nezadovoljan Srbijom koja nece da ga primi preko Drine, svojim rukovodstvom koje je pre rata pothranjivalo san o "srpskom Sarajevu". "Samo da sam uzeo mapu, pogledao i razmislio, video bih da Ilijas nikada ne moze biti srpski".

Stana, supruga ovog jetkog coveka, ubedjena je da bi pod vlascu Federacije njena deca ucila islamsku veronauku i "njihov jezik", a muza zatvorili zbog vojevanja u srpskoj vojsci. Na primedbu da su svi takvi vojnici amnestirani, da bi njena deca ucila pravoslavnu veronauku u skoli, da je jezik isti, odgovara prezrivim "pih" i dobacuje jednu zaoku posetiocu iz Srbije:"Ovo ste nam sve vi zakuvali, a sada dolazite da gledate nasu muku".

Nocni zivot Ilijasa odvija se pod ciradama kamiona i u kaficu "Dijana" koji radi celu noc. Kafic vri u sladunjavim isparenjima piva, koja prianjaju uz modernu garderobu i uz pokoju uniformu mladog sveta. Po potistenosti onih u uniformama, reklo bi se da su vojnici sada u pozadini posleratnog bosanskog srpstva.

"Ovo sto vidis u civilkama samo je sica, prodavci cigara i sapuna na pijacama. Oni glavni su otisli. Uzeli su nase pare za benzin, nase pare za hranu koju su jedino oni prodavali i otisli u Beograd", jedva cujnim, isprekidanim glasom razocaranog coveka, govori vojnik Milos, gadljivo pokazujuci na facu jednog policajca. "Vidis ove, ceo rat su proveli u hladovini i okretali glavu kada su prolazili kamioni sa ranjenicima. Oni su, k'o bajagi, nesto cuvali, a sve je pokradeno. Juce odem u zelezaru da potrazim neku resetku za sporet, a oni ce - "dosao si da krades". Sve odneto, sve razvuceno, a jedino ja, sa resetkom za sporet - lopov!".

Ljudi govore sporo i, po pravilu, zahtevaju da se ne objave njihova imena. Uvukao se strah medju njih, misle da vlasti u Sarajevu beleze svako ime koje se pojavi u novinama i da na osnovu toga sastavljaju spisak ratnih zlocinaca. Oni ne znaju zasigurno da je to tako, ali govore da vec postoji spisak sa 20.000 imena i ne umeju da kazu odakle im taj podatak.

Vise nego od spiska strahuju od puske koju su nosili tokom rata i ona je prvi uzrok zbog kog se najeze na pomisao da ce u ratnim srpskim opstinama vlast preuzeti Federacija. "Mi, da smo mogli sa njima, ne bismo ratovali", objasnjava covek koga zovu Sasa.

Ipak, Sasa koji "nije mogao sa njima", isao je u Kiseljak, sarajevsku opstinu pod kontrolom Srbima naklonjenih Hrvata, samo da telefonira jednom svom prijatelju Muslimanu koji zivi u Visokom. Kada ga prijatelji podsete na to, on ce, setan reci - "E, sa njime bih mogao."

Srbi se iseljavaju kolebljivo. Najpre posalju stvari, a onda se vrate, ocekuju da ce se njihov problem, mozda resiti. Resenja, osim onih koja su vec ponudili predstavnici medjunarodne zajednice - nema. Njihova odluka da ostanu bila bi snazna koliko i snaga autoriteta onoga ko bi im takvo sta rekao. Takav autoritet, medjutim, ne postoji. Njihovo rukovodstvo ga je istrosilo, a vodja svih Srba, cije su slike drzali na zidu, ne oglasava se. I ne prima ih preko Drine.

Resenost da odu klimava je, kao sto su klimava i vrata cije su stokove odsrafili, da bi ih, mozda, u slucaju da ostanu, ponovo zasrafili. Nosi se sve - instalacije od parnog grejanja, prozori, vrata, bojleri...

"Sve ce trebati. Mi nemamo gde nego u rusevine u Brckom, Milicima, Novoj Kasabi, Srebrenici...", kaze Slavica koja je pokucstvo vec smestila u nekoj garazi u Han Pijesku i za to vlasniku garaze placa 100 DEM mesecno. "I dusu ce nam uzeti ovi sa Romanije", cedi Slavica kroz zube. Ona ne zna gde je kraj njenog iseljenickog puta. Razmislja da, mozda, ostane u Ilijasu, da vidi kako se stvari odvijaju, i ako bude bezbedno, da saceka da se nazad vrate njena deca i muz koji je bio "obican vojnik". "Ja ne mogu da zamislim da mi deca zive u Rogatici ili Bratuncu, tim selendrama. Da im placam stan kada budu studenti, a odavde su imali najvise dvadeset minuta voznje autobusom. Ne daj, Boze. A i vidis kako nam je Ilijas lep".

Ilijas je, vidi se, bio lepo i sredjeno mestasce. Sada je zapusteno i posivelo, oko kontejnera se siri smece, na ulicama je sve vise blata koje nema ko da opere, mnogo razbijenog stakla na necemu sto su bile prodavnice, najlona na prozorima, kratera od granata... Gradic koji trne u cekanju i strepnji. I pored sve kolebljivosti u donosenju konacne odluke, u anketiranju ljudi nismo uspeli da nadjemo onoga koji ce reci da ostaje. Svi su na neki nacin uvuceni u ratnu pricu - na frontu, ili u pozadini. Neki su zastraseni ranama koje su zadobili, neki ranama koje su naneli. Ovi drugi se boje najvise.

"Govorili su nam da smo junaci, a sada ce na nas hajku, hvatati nas i njihovi i nasi, pakovati i slati u Hag", strah je jednog srpskog specijalca. "Dok smo im valjali, kitili su nas medaljama, poredili sa Obilicima. Sada ne smes ni da kazes da si bio u ratu. Ni ime ne smes da kazes", rezigniran je ovaj covek.

U poredjenju sa utrnulim Ilijasom, Ilidza deluje kao rodno mesto zivota. Pijaca je cutljiva, ali puna. Ljudi su tihi, ali ih ima, muvaju se i od notesa i diktafona beze vise od onih u Ilijasu. Neko se dosetio da bi u atmosferi sudnjega dana mogao nesto i da ucari, pa na oglasnoj tabli kraj pijace napisao oglas kojim objavljuje da kupuje pijanino "petrof" sa tri pedale. Drugi nude po bagatelnim cenama zamrzivace, televizore, ves masine, razne drangulije...

Ogroman deo ove robe zavrsava na Kobiljaci, koti na granici Ilidze i Kiseljaka koji je pod kontrolom Hrvata. Hrvati su glavni trgovci - kupuju od Srba stvari koje ce kasnije, kad se Srbi odsele, prodavati novodoslim Muslimanima.

Vlasnik tezge na kojoj su se prodavali vodovodni materijal, stekdozne, utikaci, televizor i gobleni, govoreci o srpsko-hrvatskom suzivotu, rece da na ovo vasariste "dolaze svi, osim Muslimana". Slucaj je hteo da tog dana dodju i dva Muslimana. Izasli su na kratko iz kombija sa registracijom koju je osim brojeva obelezavao i grb sa krinovima, a zacudjeno gradjanstvo je prosaputalo - "Balije, Boga ti...". Ljudi su dosli do prve tezge, koliko da daju svrhu svojim nesigurnim koracima i brzo se vratili u auto. Oni koji su vec bili tu, pravili su se da ih ne primecuju. A ovu dvojicu je, kao, interesovala samo jedna tezga i ono sto je na njoj. Jer, problem prvog pogleda i prvog suocavanja sada je najveci problem.

Perica Vucinic (AIM, Beograd)