O /MOGUCIM/ IZBORIMA

U zemljama sa politickom tradicijom i demokratskim postupcima u njoj, izbori su uobicajena prilika da se potvrdi ili ospori ucinak partije na vlasti i izgledi onih stranaka koje bi to htele da budu. Njihovo biracko telo je sleglo zbog cega nema ili su sasvim retka trusna pomeranja. Najizglednije prognoze su u onim zemljama gde je politicko telo polarizovano na dve ili najvise tri partije koje se smenjuju na vlasti: republikanci i demokrati, npr. u SAD. Tako, naravno, nije u zemljama gde su gradjani gotovo pola stoleca samo glasali, a nisu birali, zbog cega su se rezultati znali unapred, tj. pre i bez izbora - poznati obrazac po kojem najvise glasova dobija onaj sa najvisom funkcijom. Zato se partija na vlasti, ona jedina, ponasala kao da je Skupstina njena partijaska imovina a ne narodno predstavnistvo koje postuje autoritet reci, a ne rec autoriteta. Sa nevoljnim ukidanjem politickog monizma i nekim priznanjem politickog pluralizma mnogi su se ponadali da ce politika na ovom prostoru dobiti civilizacijski izgled i steci demokratsku sadrzinu. To je, medjutim, bila samo prilika da se naivni jos jednom uvere u svoju lakovernost, jer se stara vlast, ona komunisticka nasledila politickim trikom: brakom Saveza komunista i Socijalistickog Saveza. To je pocetak i jos je uslov vladavine Socijacisticke partije Srbije. Ona je, kao u mirazu, dobila ranije clanstvo, nasledila veliku imovinu, zna se kako stecenu i zadrzala neokrnjenu drzavnu vlast (upravu, policiju) i gotovo apsolutnu kontrolu sredstava informisanja. I to sa svojim ljudima na celnim mestima u ekonomskom i drustvenom zivotu. U tome i manipulaciji sa covekom, pozadina ove politicke neobicnosti je u tome da partije sa manje od trecine ukupnog broja biraca i, kao usput, gradjanima kojima apotekarskom kasicicom udeljuje hleb i slobodu. U prilikama kada se puno toga radi u politickim kuhinjama ili partijskim podrumima svaka je prognoza izbora gotovo neozbiljan postupak - nesto nalik na gatanje koje moze da pogodi, ali obicno slucajno. U ovom slucaju, malo je verovatno da ce Socijalisticka partija imati trijumfalnu pobedu, onu sa kojom bi mogla da vlada na nacin kao do sada: nesto sa preglasavanjem i pomalo sa mesetarenjem ili sa prebezima dobijenim sa zna se kakvim postupcima. Jos su manji izgledi da to opoziciji podje za rukom, jer ovakva kakva je , razjedinjena i usitnjena, ona u po sebe najboljem ishodu moze da racuna na sadasnji broj poslanickih mesta - sa ponekim pomirenjem, ali unutar sebe. Najverovatnije ce ostati priblizno isti odnos snaga koji je do sada, tj. na ivici apsolutne vecine, a to je u politickom zivotu najnepozeljnija mogucnost. Veliko uzbudjenje bi medjutim nastalo, ako bi Demokratski savez Kosova odlucio da ovoga puta Albanci izadju na izbore. To bi znacilo odlaganje zahteva Kosovo - Republike, ali ne bi moralo znaciti priznanje Srbije, jer bi se uvek mogao naci nacin, da se prema spolja princip ocuva neokrnjen, a unutar sebe amortizuju tenzije do kojih ce verovatno doci zbog ovog odlaganja. Na to upucuju izjave nekih zvanicnika Zapada o neodobravanju secesije Kosova, ali to ne znaci da ce ovaj problem biti samo unutrasnja stvar Srbije. O tome nesto govori zahtev SAD za otvaranjem svoje kancelarije ili predstavnistva - svejedno, u Pristini. To svakako nije samo da bi se bolje upoznali sa ljudskim pravima i licnim slobodama na ovom prostoru (jer to vec dobro znaju, nego da bi politicki bili jos prisutniji u ovom inace rovitom i jednako trusnom tlu, oko koga razgovori ili pregovori - kako ko hoce, samo sto nisu poceli. Ako resi da izadje na izbore, Demokratski savez Kosova vec sada moze racunati na sigurnih tridesetak poslanickih mesta. Sa tim brojem on ne bi mogao da presudno utice na odluke Skupstine, ali bi zato u mnogim resenjima njegovo moglo da bude odlucujuce. Za ovo nije obavezan kompjuter: sa izlaskom Albanaca na izbore opozicija ne bi nista dobila, ali bi zato socijalisti dosta izgubili. Bili bi "kraci" za sada svoja poslanicka mesta sa Kosova, sto znaci da bi bili daleko od apsolutne vecine, koju uostalom ni sada nemaju. U tom slucaju, Socijalisticka partija bi sigurno zazalila za godinama kada su Albanci bojkotovali izbore: tvrdoglavost nema alternativu, ali se to ponasanje uvek skupo placa.

U bilo kom slucaju SPS ce najverovatnije morati da udje u koaliciju sa nekom ili nekim strankama. Najprirodniji saveznik je JUL, ali se od njega jedva moze ocekivati cudo - da dobije glasaca koliko je socijalistima potrebno da mirno spavaju. Cak im se moze desiti neprijatnost na koju sada ne racunaju: da JUL od njih otkine glasove koji mu nece dati poslanicka mesta, ali ce zato oduzeti socijalistima. Kao kandidati za ovo saveznistvo vec sada otpadaju DSK, SRS i DSS. Ostaju, znaci, DS i SPO - pod uslovom, naravno, da ovoga puta imaju isti ili priblizan broj poslanickim mesta. Koalicija sa jednom ili drugom ili sa obe pve partije unapred vodi u krivine tj. klizavice, jer se sada moraju deliti ministarska mesta /i dalje redom/ od cega su socijalisti do sada zazirali sa uvek istim upozorenjem, da bi oni brbljivi kakvi su, "lako provalili sve drzavne tajne" (Borisav Jovic). Nije naravno rec o drzavi ili njenim tajnama nego o uvidu u njeno mesetarenje koje je do sada izmicalo svakakvoj kontroli. Da se bar nesto cuje, sta je npr., sve dogovoreno u Dejtonu ili na nekom drugom mestu o Jugoslaviji, Srbiji i naravno Kosovu.

Milenko KARAN-psiholog AIM Pristina