IFOROVCI I SVECI

Beograd Jan 15, 1996

Sveti januar Republike Srpske

"Novi pravoslavni poredak" u Banjaluci uzrokuje i porodicne traume. Otac trojice sinova, ratnik, bio je potpuno zatecen kada je najmladji, jedanaestogoisnjak, stigao iz skole, pravo sa casa veronauke, i upitao ga prekorno: "Zar smo mi, tata, vanbracni?"

AIM, Banjaluka, 14.1.1996.

Zbog pravoslavlja se u Banjaluci "senluci". Taj, izraz iz "starih", predratnih vremena, i danas se koristi za svo ono prastanje i stektanje u noci, pucanje u vazduh, mitraljesku paljbu i ostale oblike srpskog narodnog veselja. Tako to izgleda u mesecu koji je vec prozvan - sveti januar. Banjalucke kafane nisu mogle da ponude mesto vise za docek srpske Nove godine, 13. januara. Tako je bilo i za docek one, u svetu prihvacene, 31. decembra, mada se to moze tumaciti narodnim buntoma. Oni koji su odlucili da i dalje vole deda Mraza kaznjeni su: 1. i 2. januara morali su na posao. To su, doduse, bili retki radni dani ovog meseca, a Republika Srpska je tako pokazala svojim sugradjanima sta misli o "izmisljenim" praznicima, nametnutim srpskom narodu.

Posle su i ta dva dana nadoknadjena poduzim odmorom.

Otkup srpske koze

U ime Boga, a Republika Srpska je bozja drzava, utoliko sto je skoro svaki pravoslavni svetac, istovremeno i drzavni i neradni, nije se radilo 6. januara, 7. januara i 8. januara, dakle na Badnji dan i Bozic. Usledio je 9. januar, Sveti Stevan, istovremeno i Dan drzavnosti. Pa srpska Nova godina, puna tri dana, ako se racuna i dan doceka. Nece se raditi jos 19.januara na Bogojavljenje, 20.januara na Svetog Jovana, 27. januara na Svetog Savu. A na Casne Verige, 29.januara, nece raditi oni koji slave tu slavu. Uz sve neradne subote i nedelje (srecom se sa nekim svecima poklapaju) nekako ce se skupiti petnaestak radnih dana. I tako do svetog februara...

Fundamentalizam na srpski nacin, to turobno ponistavanje visenacionalne proslosti Banjaluke, poprima odlike karikature. Turska kafa se vise ne moze poruciti u restoranu. Ona je sada krajiska. U selu Budimlic Japra kod Sanskog mosta, kazu, iznad seoske prodavnice stoji tabla: Samostalna srpska trgovacka radnja "Stanimir". U Banjaluci, na zidu firme za otkup koze - reklama, crtez - srpska trobojka u obliku razapete koze. Otkup srpske koze, sereti su dobacivali, pa je pre neki dan crtez prebojen u sivo. U Leskovcu su se dosetili, ponudili Republici Srpskoj peskire, srpski trobojne, ili sa grbom. Za brisanje ruku, nogu i ostalog...

Ipak, ljudi se i dalje dogovaraju da se sretnu "kod turbeta", ili kod dzamije Ferhadije, tacnije na brisanom prostoru u srcu grada, gde je nekad bila.

Novi porodicni problem zove se i - ucenje engleskog jezika. Posto je latinica, to jest abeceda, postala neprijateljsko, nesrpsko pismo, (izbaceno iz skola) ucenje engleskog jezika od dece zahteva napor koji bi bio potreban za savladavanje osnova kineskog. Dok traje skolski raspust, u kucama intelektualaca upravo teku tajne akcije ucenja latinice, da se spase sto se spasiti moze.

U svim kucama, ipak, hleb od 2,5 dinara je prioritet. I vestina baratanja bonovima. Hronicna nestasica dinara i isplata svih primanja u tim "papirima", ucinila je da je stvarna vrednost bona upola manja od cifre na njemu. Roba u prodavnicama ima cetiri cene: u markama, dinarima, bonovima i - ziralno. Najbolja kombinacija za prezivljavanje je, suprotno ocekivanju, kupiti za marku bonove, tvrde izvezbane domacice. Za marku se dobije tri puta vise bonova nego dinara, a onda se u prodavnici moze kupiti 10 odsto vise robe. Kupuju se i bonovi da bi se njima platile dazbine pomenutoj drzavi, jer su tako duplo jevtinije.

Banjaluka, posto je zbrisala uglavnom sve sto nije srpsko, etnicki je cisto - gladna. Ima danas 50.000 stanovnika vise nego 1991. godine, dakle 250.000, od toga 87.470 izbeglica, ostalih posle akcija "Bljeska" i "Oluje", 40.000 penzionera: sve same socijalne slucajeve.

Sveti januar stoga stoji kao kost u grlu njenih stanovnika. Flasa vina koja se u Srbiji kupuje za 8, staje od 25 do 45 dinara. Kilogram deterdzenta, umesto 14 koliko, staje 72 dinara. A u sred grada, na 16.000 kvadrata stoji prazna, nekada najbolje opremljena robna kuca u Bosni, "Boska".

Pet miliona maraka je potrebno direktoru da je napuni - vajka se gradonacelnik Predrag Radic, inace clan Glavnog odbora SDS. - Proizvodnje nema, kapaciteti su iskorisceni 10 odsto, sve je mnogo gore od pocetka srbijanskog embarga. Radi nesto prehrambena industrija. Nekadasnji gigant "Cajavec" sada zaposljava 500 ljudi, dok je nakad imao 7.500 radnika. I sve je tri i po puta skuplje nego u Srbiji. Moja plata je tek 120 maraka.

Sila Boga ne moli

Poseban "zacin" banjaluckom zivotu daje tiho prisustvo IFOR-a. Sve je pocelo prilicno nategnuto, uz nesporazume. Po recima gradonacelnika Radica, krenuli su sami da traze fabrike i objekte gde ce se smestiti. Nezvanicno saznajemo da su spisak pogodnih fabrika dobili unapred, od vlasti, da direktori nisu bili obavesteni o njihovim ovlascenjima, te da su pokusali da lazno prikazu stanje i da im uskrate smestaj. Ako se tome doda cinjenica da su neki pogoni bili u sluzbi vojne industrije, nelagoda zbog "upada" nije mogla izostati. Ipak ima indicija da su civilnim vlastima mrskiji nego vojnim. Ove potonje zagovarale su, kako saznajemo, da se bude srdacniji, ne bi li IFOR sto vise renovirao i ulozio.

Zgoda, manje ozbiljnih, bilo je jos. Izgubili su fudbalsku utakmicu sa seljacima iz Krupe, sa tri prema nula. Helikopter im se pokvario u Prnjavoru, pa su piloti, u strahu od mestana, presedeli celu noc zakljucani, dok se ih ljudi pozivali da izadju, na rakiju i meze. Najzad, IFOR-ovci i vojnici Republike Srpske sreli su se na Manjaci. Ubedjeni da je bas suprotna strana ona koja je puna predrasuda.

Ocekivali su, valjda, da vide divljake, da cemo ih negde zaskociti, klepnuti - prica Milan R. tek prispeo sa ratista. - Onda smo ih ponudili rakijom. Jedan do mene, mnogo mlad, s naocarima, pokazao mi je fotografiju dece.
Gledaju nas kao da smo vanzemaljci - kaze "druga strana", tridesetogodisnji oficir Tok, veza sa Majkom Dzeksonom, generalom komandantom sektora Jugozapad. - Ipak, kad sednem u kafe "Ric", mladi mi prilaze i nude pice. Jasno je, svima je dosta rata. A na ulici me zaustavljaju ljudi, pitaju da li sam im sreo rodbinu izgubljenu po drugim delovima Bosne. I jedan momak izbegao iz Knina, trazi devojku sto je tamo ostala.

Naravno, cuo je vec da je sada u Banjaluci 23 devojke na jednog mladica, ali je njegova "devojka" kod kuce u Birmingemu upravo napunila godinu dana.

Gradjanstvo Banjaluke, ako se tako uopste moze nazvati trenutni izbeglicko-seoski miks, ipak ne voli momke koji se mahom drze periferije, izbegavaju kontakte, i strogo se drze pravila sluzbe. Stariji, vrag bi ga znao zasto, psuju engleskim vojnicima - Klintona. I to cine uz put, tek da se nesto kaze. Bice da su ljudi ovde svikli da priznaju samo zakon sile, a borna kola su sasvim ubedljiva i "rasterecuju" patriotsku savest.

Uostalom, da sila Boga ne moli, to je stanovnistvu porucio i Aleksa Buha, ministar RS, za okruglim stolom TV Pale, posle Dejtona. Tada je zbunjeno gledaliste moglo cuti iz usta Nikole Koljevica, potpredsednika da "smo dosli u situaciju da niko nad nama ne moze da dominira". Iz usta predsednika Parlamenta, stvarnog vladara RS, Momcila Krajisnika, da "mozemo biti zadivljeni sa onim sto smo postigli", ili "u miru uvek mozemo postici vise nego u ratu". I obecavajuce: "Mi cemo u miru razlikovati prave od krivih u nasem narodu".

Poruka Lejtona Smita bila je oporija. Bude li se predsednik Republike Srpske nasao na putu IFOR-a, bice uhapsen. Vecina stanovnistva vec sada misli da je Radovan Karadzic u nekoj vrsti kaveza na Palama. U Banjaluku ne sme, otvoren mu je tek put Zvornik-Pale, a onaj Pale-Rogatica vec je pod znakom pitanja. Mico Carevic, banjalucki lider SK-Pokreta za Jugoslaviju veruje da bi se sada Karadzic, uprkos ogorcenju naroda zbog egzodusa, mirno mogao prosetati gradom. Ne zato sto ga narod voli, vec zato sto nikom nista ne znaci, tumaci on.

A biti bez vodje, narodu je, izgleda, neobicno. Majstor, vozac iz Drvara, grada izgubljenog za Srbe, nocu, na izlokanom putu za Beograd, svakih tristo metara je prinudjen da stane. Na "kontrolu" policajaca-reketasa odavno je svikao, pomirljivo vadi novac i placa "reket". Kod cetvrtog "punkta" kaze policajcu rezignirano: "Sto smo dalje, sve ste skuplji. E, ljubio bi' sada Titu gde ga niko nije..."

(AIM) Gordana Igric