"ZLATNE GODINE" JUGO-EKONOMIJE

Bogata drzava siromasnih Jugoslovena

Zbog drzavnih budzeta za ovu godinu, prema procenama strucnjaka u beogradskom Institutu ekonomskih nauka, realno je ocekivati godisnji rast inflacije od oko 500 odsto. Toliki rast znaci da ce poslednjih meseci ove godine jugoslovenska ekonomija ponovo biti u zoni hiperinflacije.

AIM, Beograd, 14.1.1996.

Krajem januara navrsava se druga godina stabilizacije u Srbiji i Crnoj Gori. Vlast sasvim neumereno velica sopstvene uspehe, opozicija napada vlast i osnovano i neosnovano, a stanovnistvo uziva u standardu koji je bio dostignut pre tri decenije. Perspektive su neizvesne, jer do sada nije ispoljena odlucujuca politicka volja za dopustanje ekonomskih i svih ostalih sloboda.

Dobra ilustracija samohvalisanja vlasti jeste nedavni intervju srpskog premijera Mirka Marjanovica u kojem on, pored ostalog, kaze: "U poredjenju sa hiperinflatornom 1993. godinom, tokom poslednje dve godine smo, uprkos svemu, zaustavili negativne trendove u proizvodnji, stabilizovali cene, povecali zarade, penzije i ostala licna primanja."

Nista od toga nije tacno. Naravno, prethodno valja otkloniti smicalicu koja je podmetnuta poredjenjem sadasnjeg stanja ekonomije sa onim iz vremena hiperinflacije, jer u poredjenju s mrtvacem i sakati izgleda kao olimpijski pobednik. Ukratko, vlada premijera Marjanovica nije zaustavila negativne trendove u proizvodnji, od sredine prosle godine industrija pada u sve dublju recesiju; cene nisu stabilizovane, osim ako srpska vlada konkurise za Nobelovu nagradu dokazivanjem da postoji mirovanje cena pri godisnjoj inflaciji iznad 100 odsto; nisu povecane ni zarade, jer je sada prosecna plata (oko 125 DM) za priblizno 60 maraka niza nego pre godinu dana, a srazmerno tome smanjene su i realne penzije koje, osim toga, sve vise kasne.

Ko zagrebe malo ispod povrsine koja se ogleda, recimo, u rastu inflacije, videce da su te dve "zlatne godine" srpske ekonomske politike mnogo gore nego sto izgledaju na prvi pogled. Posle hiperinflacije, u kojoj je vlast prema strucnim procenama "olaksala" privredu i stanovnistvo za najmanje 2,5 milijardi dolara, nastavljen je trend osiromasenja: danas u Srbiji 43 procenta nema dovoljne prihode za kupovinu standardne korpe hrane i pica. U isto vreme, vlast je odlucila da ispravi nepravde iz vremena hiperinflacije, pa je, uz asistenciju vodje Demokratske stranke Zorana Djindjica, ponistila sve odluke o privatizaciji, cak i one iz vremena Ante Markovica.

Otud je sada, prema racunu znalaca, oko 44 posto srpske industrije u drzavnom vlasnistvu, sledecih 41 posto slovi kao drustveno vlasnistvo, a zapravo je klasicno partijsko-drzavna svojina, dok preostalih 15 odsto pripada privatnicima. Medjutim, oni najupuceniji tvrde da stvarno privatno vlasnistvo ne prelazi tri do cetiri ofdsto, jer su sve vodece privatne firme napravljene od vlasti i pod njenom potpunom kontrolom.

Takvim nezvanicnim tvrdnjama nije tesko poverovati ako se ima u vidu da je, recimo, kompanija "Braca Karic" bez licitacije dovila pravo na uvodjenje mobilne telefonije. Pokusaj jedne druge privatne firme da se, ipak, ubaci u taj posao zavrsen je skandaloznim sudskim postupkom u kojem je potpuno mimo pozitivnih propisa, potencijalnom konkurentu oduzeto vlasnistvo nad firmom koju je napravio, a kontrola nad njom dodeljena je posredno braci Karic. Ishod: odstranjeni konkurent oglasio je pretplatu na mobilni telefon za 1.500 maraka, a Karici usrecuju kupce cenom od 11.000 maraka.

Profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta dr Ivan Vujacic kaze da u svetu nema "privatnije" privrede od srpske: forma ostaje drzavno-drustveno vlasnistvo, a podobni direktori sede u Vladi i u upravama Milosevicevih socijalista i levicara njegove supruge Mirjane Markovic. Svi vazni poslovi su, ukljucujuci i spoljnu trgovinu, u velikoj meri monopolisani, tako da drzavne dozvole donose enormne profite onima koji su, trenutno, ili na malo duzu stazu, potrebni vrhu vlasti. Otud i zakljucak da je za oporavak srpske privrede nuzno uraditi mnogo vise no sto izgleda, sudeci prema pokazateljima konjukture.

Jedan od prvih poteza koji bi vlast morala povuci jeste vracanje poverenja gradjana u nacionalni novac i domace banke. Dinar danas nije novac u pravom smislu tog pojma, jer ne sluzi cak ni za stednju: ko moze da stedi, pretvara visak dinara u cvrste valute ili u druge vrednosti. Stednja nije u domacim bankama. Privreda je, gledano globalno, takodje bez kapitala. Jugoslovenska privreda je, zvanicno, posle sest meseci prosle godine imala gubitak od oko tri milijarde dinara. Najugledniji bilansisti, poput univerzitetskog profesora dr Jovana Rankovica, dokazuju da stvarni gubitak iznosi oko osam milijardi dinara (bezmalo 2, 5 milijarde maraka). Za celu godinu jos nema podataka, ali nema sumnje da je suma gubitaka povecana.

Prvi meseci posle suspenzije sankcija UN potvrdjuju, bar za sada, da su bili realni svi oni koji su upozoravali da strani kapital nece navaliti u Beograd. Povratak u medjunarodne monetarne institucije, takodje, bice tek sansa za dobijanje kredita. Od sanse do ostvarenja, upozorava ekspert Svetske banke, dr Branko Milanovic, dug je put. Rec je o tome, kaze Milanovic, da su sadasnja pravila MMF i Banke veoma precizna: dobijanje finansijske podrske pretpostavlja da je zemlja zaista u tranziciji i da vodi odgovarajucu ekonosmku politiku. To znaci, primera radi, slobodne cene, liberalni spoljno-tgovinski rezim, tvrdo budzetsko i vanbudzetsko ogranicenje. A Mirajana Markovic, direktorica Jugoslovenske udruzene levice, izjavljuje da nije protiv trzisne akonomije i privatizacije - ali da u skladu sa prethodno definisanim ciljevima drustva pravde i blagostanja treba odredjivati cak i tekucu politiku cena i valutnih kurseva.

Velicina javnog duga je poseban kamen o vratu vlastima. Zbir dugovanja inostranim poveriocima i deviznim stedisama veci je od jednogodisnmjeg drustvenog proizvoda SR Jugoslavije. Naime, neosporni deo duga inostranstvu blizu je osam milijardi dolara, polovinu te sume potrazuju devizne stedise, a proslogodisnji drustveni proizvod ne prelazi deset i po milijardi dolara (rec je o galantnijoj proceni strucnjaka, oni ostriji tvrde da drustveni proizvod nije veci od osam milijardi dolara). Nije poznato da li je i sta u Dejtonu dogovoreno o jugoslovenskim obavezama prema inostranim poveriocima, ali je izvesno da devizne stedise nece skoro videti svoj novac, osim apotekarskih doza koje im vlast dodeljuje povremeno (30 do 100 maraka mesecno u dinarskoj protivvrednost).

U svakom slucaju, postoji saglasnost ozbiljnih ekonomista oko toga da je jugoslovenskoj privredi odmah potrebno oko dve milijarde dolara za pokretanje proizvodnje i da ce nedostajati jos po dve i po milijarde dolara svake godine do kraja ovog veka za nadoknadjivanje tehnoloske i svake druge zaostalosti, izazvane prethodnim "godinama raspleta".

Pokazano na primeru srspke Elektroprivrede, jednog od stubova nacionalne ekonomije, drama je sledeca: Elektroprivreda je do te mere izraubovana da je, uprkos povecanju proizvodnje, prosla godina zavrsena s gubitkom od milijardu maraka. Da ove godine ne bi imala gubitak, nuzno je odmah poskupljenje struje oko pet puta i da ukupna godisnja inflacija ostane na nuli; a da bi odrzala i stabilizovala prouizvodnju do kraja veka, odnosno da bi remontovala sve ono sto je unisteno prethodnih godina Elektroprivreda trazi dodatnih pet milijardi maraka.

Cak i ako se zanemari cinjenica da drzava ne pokriva gubitke preduzeca u njenom vlasnistvu, pitanje je sta znaci finansiranje budzeta iz realnih izvora, ako ti izvori presahnjuju ili beze u sivu ekonomiju, zbog prevelih fiskalnih tereta. Ukupna javna potrosnja u 1996. godini, prema vec usvojenim budzetima sve tri drzave (Srbija, Crna Gorda i SR Jugoslavija) premasice 70 odsto drustvenog proizvoda. Vlade tvrde da ce to biti manje od 50 odsto, a strucnjaci odgovaraju da je vlast do te racunice dosla naduvavajuci rast drustvenog proizvoda onoliko koliko joj je bilo potrebno - da bi prikrila koliko sama trosi i preraspodeljuje (udeo vojnog budzeta, recimo, dignut je na nivo koji nije zabelezen od sredine sezdesetih, dakle od vremena privredne i drustvene reforme u bivsoj Jugoslaviji).

Nema sumnje da ce ovogodisnja inflacija pojesti deo planiranih budzetskih prihoda drzave, ali je nesporno i to da je glavni pokretac inflacije sama vlast koja, inace, obecava da ce voditi politiku stabilnih cena, zdravog novca i privrednog rasta (najavljeno je povecanje industrijske proizvodnje za gotovo 20 odsto i udvostrucenje izvoza). Dokto Miroljub Labus je, na nedavnom savetovanju ekonomista dokazao ekonometrijskim modelom da su drzavni budzeti ne samo inicijator, nego i direktni izazivac brzog rasta inflacije. Zbog drzavnih budzeta za ovu godinu, prema procenama strucnjaka u beogradskom Institutu ekonomskih nauka, realno je ocekivati godisnji rast inflacije od oko 500 odsto. Toliki rast znaci da ce poslednjih meseci ove godine jugoslovenska ekonomija ponovo biti u zoni hiperinflacije. Naravno, to ce biti tako ukoliko vlast u medjuvremenu ne promeni dosadasnju politiku.

Za sada nema nagovestaja takve promene. U toku je rusenje ponovnog pokusaja guvernera Narodne banke da zavede kakav-takav red u nacionalnoj ekonomiji. Valjda stoga, ugledni dr Ljubomir Madzar, procenjuje da ce ove godine drustveni proizvod biti manji od proslogodismnjeg. Direktori socijalistickih preduzeca, kaze Madzar, nisu u stanju da izdrze finansijsku disciplinu koju podrazumeva politika guverenera Avramovica, a njih podrzava srpska vlada, i dodaje: "Mi smo siromasna zemlja u kojoj se godinama vodi naopaka ekonomska poltika, zemlja koja je na razne nevidljive nacine bila povezana s ratom i sve je to dovelo do finansijskog iscrpljivanja privrede - bukvalno do njenog urnisanja."

(AIM) Zoran Jelicic