MALI ILI SITNI KORACI

,AIM, Beograd, 11.01. 1996.

Posle posete Mate Granica Beogradu

Hrvatski sef diplomatije Mate Granic prvi je visoki predstavnik nezavisne Hrvatske koji je - prosle srede - posetio Beograd. Govorilo se da su to pre njega ucinili, recimo, Josip Boljkovac, koji je, navodno, kontaktirao sa Cosicevom administracijom, te Hrvoje Sarinic, koji je, izgleda, dolazio direktno Milosevicu. Ali, Granic je prvi stigao ovamo, ne krijuci se. On je otvorio eru srpsko-hrvatske javne diplomatije.

Ta cinjenica, da je on prvi hrvatski drzavnik koji je sluzbeno i zvanicno stupio u Beograd nakon raspada bivse Jugoslavije, koja je na neki nacin i istorijska, nikoga nije previse fascinirala. Ni samoga Granica, ni njegove beogradske domacine. Sadrzaj razgovora, ocito vrlo slozen i tezak, prekrio je tu cinjenicu, ma bila ona i istorijska, svojim znacenjima, i porukama. Prekriveno je cvrstim zaboravom, tako|e, i to da je susret Granica i Milutinovica na neki nacin uzvratni, jer je, opet prvi, jugoslovenski funkcioner, vec odavno zaboravljeni Zeljko Simic, bio kod Granica u Zagrebu, ali da mu ovaj nikada nije vratio posetu, mada je bila gromko najavljivana. Zanemareno je, najzad, i to da su ovaj kontakt od protekle srede trazili i aranzirali Amerikanci.

Stavise, sve je izgledalo da je sluzbeni Beograd ustvari rad da tu posetu, kao da je nema, gurne u stranu. Na samo dan pre Granicevog dolaska licilo je da ce i on doci gotovo inkognito, jer su rezimski mediji i diplomatske institucije izvolele samo toliko da daju o poseti koliko da se ne kaze da nisu dale nista. Vece pred beogradski mali samit (zna se koji ce biti veliki) drzavna televizija samo ga je posredno najavila - tako sto je izvestila da je savezna Vlada usvojila Milutinovicu platformu za razgovore. Tek je na sam dan Granicevog dolaska osvanula u beogradskim medijima izjava Milutinovicevog pomocnika o tome sta bi jugoslovenska strana mogla staviti na sto za razgovore. U diplomatskoj tehnici to se zove zakasnelo telefoniranje. Nema sumnje, prepricano je ono sto je prethodnog dana usvojio Konticev kabinet, da bi se Graniceva ekipa malo pripremila.

Kad se sve sabere, dakle, bilo je to gotovo ravno cutnji. Osetio je to vrlo dobro sef hrvatskog Ureda u Beogradu Zvonimir Markovic koji je brzo izjavio da Jugoslavija poseti ocito spusta nivo. Ustvari, znao je on , svakako vise iz toka priprema susreta nego iz spomenutih indikacija, kako doista stoje stvari, pa je, verovatno, potegao poslednji podsticaj u toj diplomatskoj igri.

Moze se, me|utim, lako zapaziti da je Granic iz Beograda ipak ispracen sa znatno vise paznje nego sto je u njega docekivan. Ravnamo li se, na primer, prema medijima bliskim srbijanskim vlastima naci cemo jednostavnu potvrdu za to: Granicev dolazak bio je druga vest dana na televiziji (potisnuo ga je, zna se, americki admiral Lejton Smit, komandant Nato snaga u Bosni, koji je tako|e bio kod Milosevica), ali je zato bio vest broj jedan u drevnoj Politici. Tesko je namah, i olako, reci zasto je doslo do tog, moglo bi se slobodno kazati, obrta. Najlogicnije je pretpostaviti da je Beograd najednom zakljucio da je postigao neki rezultat, i da je pozurio da ga ispostavi svojoj javnosti. Zanimljivo je uociti da je o svemu tome izvestavao jedan jedini novinar iz Tanjuga. Pored njega, radili su jos samo izvestaci tzv. nezavisnih medija.

Kada su se u sredu, u kasno popodne, ministri Milutinovic i Granic pojavili pred novinarima, procenili su izgleda da ce najbezbolnije biti ako svoje izjave intoniraju pozitivno. Pozitivno su ih i intonirali, samo sa razlicito razmestenim naglascima. Dok su stajali jedan pored drugog izbegli su polemike, ali je do polemike doslo cim su se rukovali za pozdrav. Milutinoviceva izjava data odmah po okoncanju posete Tanjugu, a pogotovo saopstenje njegovoga ministarstva, ukazuju na to da su strane ofanzivno nastupale. Stice se utisak da je to narocito cinila Milutinoviceva ekipa. Ona sada forsira Dejton kao svoju zakletvu, istura u prvi plan principe za predaju Istocne Slavonije, poziva se na dogovor o Prevlaci, naglasava interes za ekonomsku saradnju. Sve su to, me|utim, dobro poznate stvari, izneo ih je u spomenutome nastupu na sam dan posete i Milutinovicev po mocnik.

Ono sto ni on nije naznacio, i sto se nije provlacilo u skrtim jugoslovenskim dispozicijama za ove razgovore, to je potezanje pitanja Srba izbeglica iz Hrvatske. Tako ofanzivno ovaj problem nije sa ovih strana postavljan od avgusta prosle godine, od kad se zbila "Oluja" i egzodus Srba. Upravo dok su Milutinovic i Granic razgovarali, Odbor za spoljnu politiku Demokratske stranke koji vodi bivsi ministar iz Paniceve vlade Ilija \ukic, zapretio je jugoslovenskom ministru da niposto ne izostavlja upravo temu Srba u Hrvatskoj i izbeglica iz Hrvatske. Nije, razume se, ova pretnja uticala na to da se i ovo pitanje na|e na dnevnom redu maloga samita. Drugo je nesto sigurno bilo po sredi.

Nema sumnje, naime, da je jugoslovenska strana iskoristila dosad najsnazniju pretnju Hrvatskoj, izrazenu poznatim, novim stavom Saveta bezbednosti u vezi sa krsenjem ljudskih prava Srba iz Krajine, da forsirano ubaci u igru i tu osetljivu temu. Granic je ocito pokusao da odigra kontru, uprilicujuci sastanak sa liderom vojvo|anskih Hrvata Belom Tonkovicem, i namecuci problem reciprociteta u obavezama i odgovornostima prema manjinama. Posle duga vremena Miloseviceva se politika osetila nadmocnijom, a ona je tada, poznato je iz ranijih vremena - raspada stare Jugoslavije, recimo - vrlo neprijatna. Nije rec o tome je li ona objektivno inferiorna ili superiorna, radi se o tome sta ona o sebi samoj misli. A ona je u ovoj prilici po svemu sudeci umislila da ima odre|ene moralne i politicke prednosti, pa je pritisla. Otud verovatno i onaj obrt u prezentaciji same Graniceve posete u javnosti koji je, videli smo, isao od neskrivene namere da se ona minimizira, do toga da se gurne na prve stranice drzavnih medija.

Ma koliko da su izostrili ovo pitanje manjina ministri ga, na srecu, nisu postavili kao prepreku daljim razgovorima. Dobre srpsko - hrvatske odnose obojica vide kao kljuc stabilnosti u bivsoj Jugoslaviji, i u regionu, sto je i Milosevic podvukao u svome saopstenju o susretu sa Granicem. Milosevic je, uzgred da napomenemo, tu bio precizniji od "svoga" ministra: on je govorio o odnosima "dve" zemlje, a Milutinovic o "srpsko-hrvatskim odnosima", zanemarujuci tako Crnogorce, koje tako|e predstavlja u saveznoj Vladi. Ali, treba verovati da se misli na isto. Kad je o tome rec, mora se zapaziti da sluzbeni Beograd u aktuelnim kontaktima, pa i u ovome o kojem je rec, za uspostavu boljih odnosa dve zemlje koristi rec "normalizacija". Utisak je da ona ne izrazava hrvatske aspiracije, barem ne sasvim. Hrvatska je insistirala na me|usobnom priznanju, i uspostavljanju diplomatskih odnosa, kao pretpostavkama uspesne saradnje. Posle Dejtona, i hrvatskog izbegavanja (ili odlaganja) da se ostvari dogovor o Prevlaci ( koji , kao postojeci , navodi jugoslovenska strana), ta je ambicija izgleda jako daleko. Beograd sad razvija teoriju, sto je indikativno - upravo pred Granicev dolazak, da se ekonomski odnosi mogu razvijati i bez postojanja diplomatskih, cak i bez me|usobnog priznanja. Pod normalizacijom se, ocito, u dva centra razumevaju dve stvari: normalizacija je za Beograd jedan minimum, za Zagreb, pak, maksimum. U pitanju su, kazu, politike malih i velikih koraka.

Zasad je na sceni, i posle Graniceve posete Beogradu, politika malih koraka. Ona ne mora biti neminovno los izbor, ukoliko nije i politika sitnih koraka, u smislu sicardzijske politike koja ne daje potrebne rezultate. U ovoj prilici nije reseno ni jedno pitanje, ni tzv. veliko - kao sto su Prevlaka, ili priznanje i diplomatski odnosi, ni tzv. malo - kao sto su zeleznica, autoput, naftovod. U jednodnevnoj poseti Mate Granica Beogradu najvaznije je, izgleda, dostignuce sama poseta. Uprkos tome, ona ne treba da bude ocenjena kao neuspesna. Wen konkretni rezultat je dogovor da Milutinovic iduceg meseca ode do Zagreba, razgovori ce, dakle, biti nastavljeni. Granic je, cak podvukao, bice nastavljeni ubrzano, kako na ekspertskim, tako i na ministarskom novou. U nasim okolnostima to, na zalost, nije malo.

Radivoj Cveticanin