BORBA ZA IZETBEGOVICEVU NAKLONOST

Hoce li Sarajevo presuditi u sandzackim politickim obracunima?

AIM, Novi Pazar, 8. 01. 1996.

Predsednik Alija Izetbegovic pozdravlja miroljubivu politiku Muslimanskog nacionalnog vijeca Sandzaka i postuje nase legalno izabrano rukovodstvo, na celu sa Sulejmanom Ugljaninom, tvrde u novopazarskom sedistu Vijeca, povodom aktuelne posete sandzacke delegacije Bosni. Cilj posete delegacije koju predvodi Sulejman Ugljanin, predsednik MNVS, i u kojoj se nalaze celnici pojedinih sandzackih partija (Libealno-bosnjacka organizacija i Reformsko-demokratska stranka Sandzaka) i muslimanskih organizacija (udruzenje zena "Sumeja" i humanitarno drustvo "Merhamet") je, kako kazu u Ugljaninovom stabu u Novom Pazaru, upoznavanje sa svim aspektima mirovnog sporazuma za nasu maticnu drzavu, BIH.

Istovremeno, Sandzaklije ce svoje bosanske kolege obavestiti o politickoj situaciji u Sandzaku, a od Izetbegovica, koji ih je primio uoci Nove godine, zatrazeno je da u medjunarodnim institucijama pokrene pitanje resavanja statusa sandzackih Bosnjaka. Izetbegovic je obecao da ce to uciniti u najskorije vreme i porucio da Bosanci ne zaboravljaju svoju bracu u Sandzaku.

Poseta sandzacke delegacije ponovo je otvorila pitanje podrske bosanskog rukovodstva pojedinim (suprotstavljenim) sandzackim politicarima. Iako predsednik MNVS i njegovi simpatizeri tvrde da u Sandzaku postoji samo jedno, Ugljaninova, opcija i jedinstven politicki pokret (ostali su rezimski ljudi, tvrdi Harun Hadzic, bivsi crnogorski poslanik SDA), cinjenice govore suprotno.

Razmimoilazenja prvih ljudi sandzacke politicke scene, Sulejmana Ugljanina i Rasima Ljajica, kulminirala su pocetkom

1. godine. Tada Rasim Ljajic odbija da se povinuje naredjenju pretpostavljenog (Ugljanina) iz Ankare, o uvodjenju vanrednog stanja u stranci. Mada je Ugljanin svoje naredjenje pravdao nesvakidasnjim okolnostima u kojima se stranka, desetkovana hapsenjima pojedinih celnika, zbog nelegalnog naoruzvanja, nasla, iza toga se krio i strah od jacanja Ljajicevog uticaja. Kako je Rasim Ljajic tu odluku sasvim drugacije tumacio, Sulejman Uglajnin dotadasnjem saborcu upucuje ostru kritiku, nazvavsi ga izdajnikom i "abdicevcem" koji "suruje sa ratnim zlocincem Milosevicem i muva se po Beogradu". Na Ugljaninove optuzbe Ljajic odgovara stavom da Sandzaklije na izolaciju iz Beograda ne mogu odgovoriti samoizolacijom, te da se sandzacki problem resiti jedino ucescem Muslimana u politickom zivotu Jugoslavije i pregovorima sa Beogradom. Ta dva predloga Sulejman Ugljanin je uvek odlucno odbacivao.

Kako su i Ugljanin i Ljajic svesni cinjenice da od podrske Sarajeva dobrim delom zavisi njihova politicka buducnost ubrzo pocinje njihova borba za naklonost Izetbegovica i bosanskog vrha. U toj borbi Ugljanin ima skoro nedostiznu prednost, samim tim sto vec dve i po godine zivi u Turskoj, koja je, za razluku od Sandzaka, komunikacijski povezana sa Sarajevom.

Politicka situacija u Sandzaku i tamosnjoj SDA nekoliko puta je dolazila na dnevni red "centrale" partije u Sarajevu.Bosanska SDA je, uz stalno isticanje nepovredivosti granica i postovanje teritorijalnog integriteta bivsih jugoslovenskih republika, nekoliko puta javno osudjivala krsenje ljudskih prava sandzackih Muslimana i optuzivala Milosevica za etnicko ciscenje Sandzaka. Iza zatvorenih vrata povremeno je raspravljano i o podeli u sandzackoj SDA. Pored pojedinacnih putovanja sukobljenih sandzackih lidera po Bosni, tokom kojih su se redovno sretali sa najvisim predstavnicima bosanske vlasti i sa kojih su se redovno vracali sa tvrdnjom da "Alija podrzava (samo) nas", do sada je zabelezen samo jedan "pomiriteljski" bosansko-sandzacki suret na vrhu.

U pokusaju da izmire zaracene sandzacke lidere, Alija Izetbegovic i Ejup Ganic novembra 1994. godine pozivaju Rasima Ljajica i Sulejmjana Ugljanina da , sa najuzom delegacijom, dodju u Sarajevo na konsultacije. Unutarpartijske svadje i mogucnost pomirenja bile su jedine tacke rasprave koja je povremeno dobijala nezeljene tonove. Ocevici tvrde da je, na kritiku clana Ljajiceve delegacije, Sulejman Ugljanin reagovao neobicno zestoko, te pripretio doticnom da ce rado na njemu demonstrirati svoj bokserski talenat.

Alija Izetbegovic je tada Sandzaklijama porucio da Sarajevo ne zeli da presudjuje u njihovim unutarpartijskim sporovima. Uz napomenu da ce podrzati onu stranu koju prihvate sandzacki Muslimani, Izetbegovic je apelovao da se, zarad nacionalnog jedinstva, pomire ili bar sklope pakt o nenapadanju. Prvi predlog je glatko odbacen, a drugi, iako nacelno prihvacen, odmah je pao u vodu. Ljajic i Ugljanin otputovali su iz Sarajeva kao jos zesci protivnici. Prvi u Novi Pazar, drugi za Istambul.

Izbijanjem krize na tlu bivse jugoslavije, sandzacki Muslimani, do tada vise emotivno, i politicki se vezuju za Sarajevo. Nije slucajno bas u Novom Pazaru, na osnivackom mitingu SDA, lansirana parola o Aliji Izetbegovicu "ocu nacije i borcu za islam". Svaki sandzacki politicar kojo drzi do ugleda i vlasti stoga mora obezbediti podrsku Izetbegovica iz Sarajeva.

Na podrsku Sarajeva racuna i zvanicni predsednik sandzacke SDA Rasim Ljajic koji veruje da Sarajevo nije napustilo poziciju neutralnosti. Ljajic stalno naglasava da Sandzak mora imati specijalne odnose sa maticnom drzavom BIH (nedavno je zatrazio uz autnomiju i dvojno jugoslovensko-bosansko drzavljanstvo za sandzacke Muslimane). Time se ne mogu resiti svi nasi problemi, kaze Ljajic i dodaje da se oni mogu resiti pregovorima i kompromisom sa Beogradom.

Do Izetbegoviceve podrske narocito je stalo harizmatskom sandzackom politicaru Ugljaninu, koji po onoj narodno - daleko od ociju, daleko od srca - ima razloga da se brine za svoju politicku buducnost. Najveci sin Sandzaka, sandzacki Jaser Arafat, doktor i brat, kako Ugljanina rado nazivaju njegove pristalice, po svoj prilici nece se skoro vratiti u Sandak. Kako je ljudsko pamcenje i popularnost, narocito na nasim prostorima, kratkog veka, Ugljanin mora po svaku cenu podsetiti javnost na sebe. Bosna je odlicna prilika za to.

(AIM) Safeta Bisevac