OPORA ISTINA

Posle Dejtona nista nece biti kao do sada. Zvanicna politika Srbije morace da se okane jalovih prica koje nikoga nisu zanimale niti su bilo koga ubedile, jos manje bilo sta promenile na bolje. Morace bar da sad proredi jos uvek ceste izjave da su na ovom prostoru "prava Albanaca osigurana po medjunarodnim standardima, neka cak i preko", zbog cega do ove politike, toboze nema krivice "sto se ta prava ne koriste" nego se, obratno, Albanci jogune istrajavanjem bojkota svih drzavnih i politickih ustanova Srbije ukljucujuci tu posebno drustveni zivot: obrazovanje, kulturu, zdravstvo, pa cak i sport. Zato sto ove price nisu bile prava ponuda nije bilo ni odazova na pozive da se okanu ponasanja koja su samo na njihovu stetu. Sa takvim postupcima zvanicna politika Srbije se malo razlikuje od ponasanja svoje opozicije jer se ni ona, osim uopstenih poruka nije izjasnila sta stvarno misli o kosovskom pitanju a jos manje o nacinu kako da se ono resi, bar onaj deo koji sebe naziva demokratskim zbog cega bi morao da se zalaze za civilizacijske principe i njihovo postovanje. U svojim najnepametnihim postupcima s obe ove strane, ta politika uveliko lici na onog noja iz price koji pred nezeljenim gura glavu u pesak sa nekom varljivom nadom da ce se time spasiti napasti, iako bi da je video a ne samo gledao, najverovatnije prosao bolje. Zato se neozbiljnost u politici skupo placa ali je jos veca steta od odugovlacenja sa suceljavanjem onome sto je tu ali nece da vidi zbog cega se obicno bira prizeljkivano koje je najcesce nejneizglednije. U pozadini do sada mlitavih poziva na dijalog je realna strepnja te politike od stvranog prisustva Albanaca u politickom zivotu Srbije, jer bi to ucesce izbeglo do sada apsolutnoj kontroli njihovog ponasanja. Ako bi primera radi Albanci pristali da ucestvuju u skorim izborima, oni bi vec sada imali sigurnih 20 i nesto poslanickih mesta u Skupstini, cime bi postali znacajan teg na politickim terazijama. Ta mogucnost najvise brine vladajucu Socijalisticku partiju Srbije, jer bi u tom slucaju njena i ovako mrsava vecina bila nedovoljna za onu apsolutnu sa kojom sada uglavnom izglasava svoje odluke, tj. sprovod namere i to zahvaljujuci prevashodno svojim poslanicima sa Kosova izabranim na nacin koji ne poznaje demokratski svet: da poslanik moze postati svako ko napibirci tri hiljade glasova. Najmanje sto ce ova politika morati da uradi je priznavanje prava albanskoj nacionalnosti iz Ustava 1974. godine, sa verovatno nekim izmenama i mozda po nekim ogranicenjem sto ce, kako to uvek biva, biti stvar pregovora (ne vise dijaloga) koji su na pragu. Oni se sve i da to neko hoce ne mogu razvlaciti, jos manje odugovlaciti, jer na te manevre bez smisla ili ucinka, nece pristati medjunarodna zajednica, cija ce rec i ovde biti odlucujuca , kao sto je bila presudna u svim do sada resenjima na prostoru prethodne Jugoslavije. Izjave da autonomija Kosova ne predstavlja njegovu secesiju od Srbije ili ugrozavanje njenog teritorijalnog integriteta ne znaci da u paketu koji se sprema nece biti glavnog pitanja: ljudskih prava i licnih sloboda. Bar za pocetak ili neko vreme. Ako se, drugi primer, Albanci vrate na posao, onaj drzavni, morace da se menja struktura zaposlenih. Ona ne mora da bude u gram ali ce morati da bude u skladu sa brojem onih koji mogu i hoce da rade sto opet znaci da ce u populaciji zaposlenih vecina biti Albanci. Kao sto bi, uostalom, bili u prevazi ako bi se samo vratili na posao i bez politickog ili nekog drugog resenja buduci da nisu izgubili pravo na svoja ranija radna mesta, jer ih bas ova politika svaki cas poziva da se vrate na posao. Obicne radnike ova preraspodela nece puno pogoditi jer za ta radna mesta ionako nema velike jagme, ali ce zato birokratija ove promene odmah osetiti na svojoj kozi, jer cinovnistva i onako ima preko svake mere ili bilo kakvog smisla: to cinovnistvo sada opsluzuje jedva desetinu gradjanstva Kosova sto je luksuz koji ne bi smela sada da priusti ni drzava mnogo bogatija od ove nase sirotinje. Najvise ce biti pogodjen rukovodeci kadar, ovaj srpski, koji su na te polozaje stigli zahvaljujuci sapetom stanju u kome Kosovo dugo zivi da bi to bilo dobro. Sa bilo kakvim resenjem Albanci ce biti najzastupljeniji u drzavnim i drustvenim ustanovama, organizacijama i asocijacijama sto znaci da nepametna politika ima pravo na svoju kaznu: ako SPS svoju tanku vecinu smatra legitimnom morace da postuje i ovu mnogo vecu - albansku. Morace, znaci, da se menja puno toga , gotovo sve zbog cega ce najvise "postradati" galamdzije koji su svojom vikom dugo zagadjivali ovaj i bez njih trusni prostor. Jednako oni politicari koji su svojim "nikako" i "nikada" zasmejavali srpski narod na Kosovu svojim obecanjima bez pokrica i svojim huskanjem bez razloga. Nejgrlatije su to radili oni koji su vec izmestili sebe i svoje porodice , jednako oni koji se spremaju za odlazak, posto su prethodno pokupovali stanove ili izgradili kuce, uglavnom po Beogradu, odakle ovom ojadjenom i cesto prevarenom narodu salju svoju patriotsku poruku: ostajete ovde! Zbog ovoga jos nesto srpskog naroda na ovom prostoru zvanicna politika Srbije , prva SPS, morace ovim ljudima da otvoreno kaze sta ce ona uraditi a sta je njima ciniti: da bi taj narod znao na cemu je kako opet ne bi platio njeno ponasanje od danas do sutra i od malo do nesto malo vise. Onima koji ostaju da ovde zive ona treba da kaze koja ce imati prava i kakve mogucnosti da zive na ovom prostoru pri cemu ce morati da postuju realnost koja ce biti drugacija od ove sada. Onima koji se odluce za neko drugo resenje, selidbu na primer, ne treba nista da govori jer ce se oni snaci i bez njenog saveta. Kao, uostalom sto su radili i do sada. U tom slucaju problem Kosova bi mogao da se resi na civilizacijski nacin, tj. bez dogadjanja koja su u crno zavila Hrvatsku i Bosnu.

Milenko KARAN AIM Pristina