TRANSPORTNA NEMOC
Muke sa izvozom psenice
Posle skandala oko dozvola za izvoz psenice, sada dolaze nepremostivi problemi oko transporta ka Rusiji
AIM, Beograd, 7.1.1996.
Prva velika izvozna sansa Jugoslavije nakon suspenzije svetskih sankcija (22. novembra 1995), izvoz preko milion tona psenice po izvanredno povoljnim cenama (koje se krecu oko 200 dolara za tonu), pocinje da se "topi" , jer se ispostavlja da zemlja jednostavno nema dovoljno transportnih kapaciteta da robu doturi do Rusije, koja je glavni kupac. Prema procenama strucnjaka Novosadske produktne berze, svi zakljuceni izvozni poslovi startovali su sa velikim zakasnjenjima, pretezno zbog apsolutne nepripremljenosti izvoznika i zbog nemoci domacih transportnih preduzeca da prevezu velike kolicine psenice.
Najlakse je izvozne, a posebno transportne probleme uociti u prici jednog vlasnika spoljnotrgovinske firme, iza koga ne stoji drzavna masinerija, ali koji ne prihvata da mu se ime nadje u novinama, jer je svestan da njegov posao zavisi od volje drzavnih organa. Ovaj "mali izvoznik" koristi se generalnom mogucnoscu da moze izvesti do 10.000 tona psenice bez specijalne saglasnosti Ministarstva za trgovinu Vlade Srbije, a uz prijavu izvoza Narodnoj banci (koja takvim izvoznicima prakticno moze omesti posao raznim administrativnim trikovima, pa je vec zabelezeno da su neki od njih imali "sredjene izvozne papire" svega nekoliko sati, jer u tih nekoliko sati nisu uspeli da isprave neku admistrativnu manu svog izvoznog posla).
Kad je, dakle, nas sagovornik podneo dokaze da je kupio domacu psenicu za oko 155 dolara po toni (parama koje je pozajmio u inostranstvu po visokoj kamati od oko 8 odsto na pola godine) i dobio papire s kojima s robom moze da izadje iz zemlje, poceo je mukotrpan posao uspostavljanja transportne strategije do kupaca u Rusiji. Prevoz psenice zeljeznicom preko Madjarske odmah je morao da odbaci, jer su severni susedi po suspenziji sankcija podigli tranzitne zeljeznicke tarife za psenicu, tako da bi to sa 20 dolara opteretilo svaku tonu na razdaljini dva puta kracoj od one kroz Rusiju, u kojoj bi cena prevoza do Moskve izasla takodje 20 dolara po toni.
Izvoz psenice preko luke u Baru, nasom zeljeznicom, takodje je odmah otpao, jer je JZ vec za decembar jednoj svajcarskoj agenciji obecala transport 50.000 tona nase psenice, a stvarno nije u stanju ni to da prenese do inace malih luckih kapaciteta za ovu vrstu robe. Nasem sagovorniku se transport recnim putem i inace nametao cinjenicom da je robu skoncentrisao u Vukovaru, uz sve rizike koje ta luka nosi prirodom svoga nejasnog politickog polozaja. Naime, pored Novog Sada i Panceva, to je je jedina luka na jugoslovenskom delu Dunava koja ima silos za psenicu iz koga se plovila mogu direktno tovariti (tek nedavno usvojenim Agrarnim budzetom Vlade Srbije predvidjena su sredstva za osposobljavanje luke u Bogojevu za utovar psenice, koja bi koncetrisala psenicu iz se delova Backe).
Kada se nas sagovornik poceo konkretno raspitivati za transport Dunavom, prvo mu je receno da nasi recni prevoznici, JRB iz Beograda i "Heroj Pinki" iz Novog Sada, nemaju slobodnih i spremnih transportnih kapaciteta, a da posle suspenzije sankcija nisu jos rasciscena ni druga pitanja medjunarodne plovidbe nasih brodova (licence, dozvole, osiguranje, dugovanja za lezarine i druge usluge brodovima dosad blokiranim u stranim lukama itd.). Zatim je saznao da su madjarski i rumunski brodovi vec zauzeti, a da su slobodne bugarske brodove i barze vec zakupili nasi veliki drzavni izvoznici. Ukrajinska flota bi rado usla u ovaj posao ali Vlada u Kijevu trazi da jugoslovenske firme prvo plate oko 10 miliona dolara ranijih dugova za prevoz, a koje nisu platili izgovarajuci se finansijskom blokadom.
Posebnu teskocu pri mogucnosti izbora recnih plovila za izvoz psenice do crnomorskih luka na uscu Dunava cini okolnost da su sve vezove u tim lukama, one koji su osposobljeni za pretovar psenice, vec odavno rezervisali Madjari, Rumuni i Bugari, te drugi svetski trgovci zitom, pa se mora ici na skuplji pretovar brod-brod, sto podrazumeva posao sa onim morskim brodovima koji su osposobljeni za taj direktni pretovar.
Posto je, napokon, u Jugoslovenskom recnom brodarstvu nas sagovornik ipak izmolio jedan stari tegljac i cetiri barze, od kojih je svaka kapaciteta 1200 tona, pocele su muke drugacije vrste. Prvo, taj tegljac je te cetiri prazne barze citava cetiri dana vukao od Beograda do Vukovara (4 kilometra na sat uzvodno, kad vuce). No, kad su barze stigle, ispostavilo se da pustaju vodu, a psenica se kod nas pakuje u papirne dzakove (kod Madjara vec odavno u plastificirane, koji ne propustaju vodu). Nas trgovac je na brzinu morao naci majstore za krpljenje barzi, a kad su one zakrpljene i kada ih je trebalo privesti na vez za utovar, nestao je tegljac (kapetanova porodica je iz mesta 20 kilometara severnije i on je otplovio da je obidje). Napokon, kada je posle nedelju dana od pocetka transportne operacije utovar poceo, ispostavilo se da je luka zbog neodrzavanja zasuta i da u barze moze tovariti samo po 800 tona (a ne 1200 tona).
Taj konvoj je sada na putu na kojem mu prete razne opasnosti (cak bi mogli i da ga zaplene zbog nekih jugoslovenskih dugovanja), a jasno je da ce za 10.000 tona morati da "okrene" tri ture, mada danas savremeni guraci tu kolicinu mogu da prevezu jednim konvojem barzi.
Problemi o kojima govori "mali izvoznik" nece biti manji ni kod velikih. Vec poznati skandal sa ponistenjem licitacije Republicke direkcije robnih rezervi za izvoz najmanje 400.000 tona psenice na paritetu dunavskih luka i prelaskom na sistem direktne pogodbe, pred slicne transportne probleme stavice i srpskog premijera Mirka Marjanovica (koji je svom "Progresu", gde je zadrzao direktrosku fotelju, obezbedio dozvolu za izvoz milion tona psenice), potpredsedniku Vlade Slobodanu Radulovicu iz "C marketa" (100.000 tona), sefu koordinacije Vlade Srbije Draganu Tomicu (100.000 ), kao i "Koproduktu" u Novom Sadu (100.000 tona) i "Invest-copu" u Beogradu (100.000 tona). Problem je sto se cak i teoretski iz Jugoslavije tehnicki mesecno moze izvesti samo 100.000 tona psenice ili kukuruza, a to znaci (opet teoretski) svega 1,2 miliona tona zrna godisnje. A potrebe su dvostruko vece.
Dimitrije Boarov (AIM)