PATRIJARHOV PAD

Beograd Jan 6, 1996

Ljutnja srpskih episkopa

zbog toga sto je Milosevic sklopio takav mirovni sporazum koji je prebio kicmu politici Velike Srbije. On je izdao vekovnu politicku platformu Srpske pravoslavne crkve

AIM, Beograd, 6.1.1996.

Pre dve nedelje je Sveti Sinod Srpske pravoslavne crkve odlucio da "osamari" patrijarha Pavla i uskrati njegovu podrsku Slobodanu Milosevicu da zastupa sve Srbe sveta u poslovima sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i vaseljenom. Nekoliko meseci pre toga patrijarh je tajno u Titovom bunkeru u sremskom selu Dobanovci, zajedno sa srpskim pobunjenicima sa Pala i iz Knina, potpisao dokument kojim se Milosevicu daje pravo da bude svesrpski pregovarac. Posle Dejtona, srpski pravoslavni episkopi su odlucili da patrijarhov potpis povuku, jer je "zloupotrebljen". Tako su, misle oni, ujedno kaznili Milosevica zbog njegove navodne izdaje u Americi i necasnog sporazuma o miru sa Tudjmanom i Izetbegovicem.

Potpis na politicki dokument

Posle odluke Sinoda patrijarh jos nije govorio o pretprljenoj uvredi. On je mozda razocaran mirom iz Dejtona, a mozda i nije - ukoliko je vise zeleo prestanak ratovanja od cepidlacenja oko teksta mirovnog sporazuma. Ali je zasigurno pogodjen posrednom optuzbom Sinoda da je sa Milosevicem bio naivan i nezreo. Njegova vernost Crkvi mu verovatno nece dozvoliti da se episkopima sveti za ponizenje koje su mu naneli.

Medjutim, nije toliko vazno da li je patrijarh smeo da veruje Milosevicu, vec je vazno to da je on, prethodno opunomocen od episkopa, potpisao cist politicki dokument. I to takav dokument koji nema nikakve veze sa polozajem crkve u Srbiji i van nje, vec sa spoljnom politikom drzave. To je danas gotovo antikanonski potez, a uz to, on i uvlaci Crkvu u javni i politicki zivot u kojem je ona, s obzirom na sekularni karakter XX veka, slab konkurent partijama, sindikatima, propagandi i drzavi. Ona je oduvek drzala za sebe presto moralnog arbitra i zakulisnog politicara, cije potporne noge nose pravo na interpretaciju biblijske jedine istine o coveku, ali nije uvek bila i angazovani politicar.

I patrijarhov potpis da je Milosevic jedini predstavnik svetskog srpskog naroda i "povlacenje" tog potpisa od strane Sinoda, nacionalisticki je cin. On nije slucajan, njegov koren je u dalekoj proslosti. Poreklo mu lezi jos u doba kada su patrijarsi pravoslavnih crkava u Turskoj dobijali od Porte polozaje oceva naroda - etnarha, i vodili civilnu sluzbu u narodu, umesto izgubljene drzavne administracije i umesto novog kralja u Carigradu. I Srpska pravoslavna crkva se vekovima brinula o radu i zakonu medju Srbima i bila im civilni administrator. Patrijarh nije bio samo verski poglavar, vec i poglavar srpskog naroda, opunomocen od Turaka da bude "millet bashi", otac naroda. To mesto totalnog oca nacije patrijarsi danas cesto zadrzavaju po navici i tradiciji, uprkos tome sti su ga izgubili u XIX veku, po povlacenju Turaka na Bosfor. Poslednji sluzbeni etnarh je nestao na Kipru 1977. godine, kada je umro arhiepiskop Makarios. Ali, Srpska pravoslavna crkva, od kada se obnovila i bila priznata 1879. godine od patrijarha u Carigradu, nije se lisila starog shvatanja da ima pravo da se mesa u svetovni i politicki zivot.

Nasledjujuci stotine godina administriranja medju Srbima, od Kosova do Vojvodine, od Hrvatske do Bosne, Hercegovine, Hrvatske, Slovenije, Italije i dalje, i znajuci da je nova drzava Srba iz XIX veka i autonomija Srba u Austriji proizasla i iz njene crkvene organizacije, ona se smatrala cuvarem vecnih istorijskih znanja i kulture Srba, i protagonistom njihove emancipacije.

Zbog toga je ona i bila rani tvorac starih nacionalnih interesa Srba. Njena savremena nevolja je u tome sto je, od trenutka kada je u XIX veku izgubila poziciju civilnog administratora u srpskom narodu, ostala i na starom politickom programu oslobadjanja svih Srba na Balkanu, a da nije uvazila i nije prosudila vrednost novih 150 godina srpske istorije. Ona jednostavno, politicki zivi na nivou Prvog srpskog ustanka. Otuda se i njen "model" Srbina razlikuje od savremnih tumacenja srpskih nacionalnih inteesa i interesa drzave Srbije, ma koliko oni ponekad bili bliski njenim civilnim ciljevima.

Jagnje medju vukovima

Kada je patrijarh opunomocio Milosevica da bude svesrpski zastupnik, on je samo na njega preneo sviju nekadasnju ulogu etnarha, iako je to danas prevazidjena duznost i po svom smislu nedemokratska.

Ne samo kod Srpske pravoslavne crkve, vec i kod svih pravoslavnih crkava koje su pale pod otomansku vlast, posebno kod Grcke pravoslavne crkve, unistenje starih kraljevina i unapredjenje patrijarha u versko-nacionalne poglavare, dovelo je do nerazmrsivog preplitavanja hriscanstva sa nacionalizmom. Koliko god da je to u proslosti vodilo ocuvanju izvesnog identiteta Srba i ostalih pravoslavnih naroda, to je doprinelo i njegovom okostavanju i "fundamentalizaciji" svetovnog zivota. Crkvena odbrana Srbina stvorila je od njega tromu i neelasticnu politicku licnost. Isto onako kako se Srpska pravoslavna crkva borila protiv uvodjenja zeleznice u Srbiju u XIX veku, ona tako isto danas nagovara Srbe da se usprotive evropskom redu i razvoju. Sve pravoslavne crkve sa velikim teskocama razdvajaju hriscansku, opstu ljubav prema coveku, od ljubavi prema posebnim nacionalnim interesima pod znacima "svog" naroda. Zbog toga one ne retko podrzavaju vlast u svojim drzavama protiv vlasti u drugim. Autokefalnost pravoslavnih crkava se pokazala i vrlo neprijatnom posebno u ratovima izmedju pravoslavnih zemalja. Sukobi izmedju Srbije i Bugarske 1913, 1914. i 1941. svedoce i o antagonistickim politickim pozicijama bratskih crkava.

Nostalgija koju danas neguje Srpska pravoslavna crkva za starom ulogom u narodu dobila je na zamahu od kada se digao srpski nacionalizam, kao oruzje za uklnjanje komunizma, ali i za stvaranje velike srpske drzave. Patrijarh Pavle tu nije ostao nem. Od 1990. on izuzetno aktivno ucestvuje u politickom zivotu. Drzi propoliticke liturgije, govori na politickim mitinzima. On je jula 1991. pokusao da sa svog trona okupi sve politicke snage u Srbiji i da ih nagovori da pod njegovim autoritetom sklope sporazum o slozi - o jedinstvenom politickom cilju - kako bi ih spremio za predstojece sukobe Srbije sa jugoslovenskim drzavama. Vecina episkopa u Crkvi, posebno oni iz Hrvatske i BIH, zalozili su se da ona postane "ecclesia bellum", umesto "ecclesia militans", u tradiciji SV. Augustina. Medju tim episkopima patrijarh ne uziva ugled viteza templara. I izvan Crkve, javnost ga pre uzima za jagnje medju vukovima, nego sto ga se boji kao srpskog Tamerlana. Danas ga niko ne uzima ni za etnarha. Ne zbog njega, vec zbog savremenog drustvenog razvoja u kojem Crkva vise ne vazi kao glavni cuvar i interpretator neopromenljivih i novih srpskih interesa.

Zasto se ljuti kler

I Crkva i patrijarh su se prevarili. Nisu razumeli da u nezavisnoj srpskoj drzavi, drzavi izgradjene civilne adninistracije, prostoru konkurencije jakih politickih snaga za vlast, i zemlji ucesnici neminovnih evropskih procesa, nema mesta za stare politicke propovednike. Morali su da ostanu iza zavese, da odande sapcu i suptilno ubedjuju sagovornike u svoje zamisli.

Borbeni velikosrpski episkopi ne zameraju patrijarhu Pavlu sto sto je Milosevicu dao crkveni pregovaracki blagoslov. Oni, cini se, ne uvidjaju ni da je to bio nesaborni, a pogotovo ne nedemokratski cin. Oni se ljute na njega zbog iracionalne krivice - zbog toga sto je Milosevic sklopio takav mirovni sporazum koji je prebio kicmu politici Velike Srbije. On je izdao vekovnu politicku platformu Srpske pravoslavne crkve. I osim toga, ako Srbija u buducnosti dobije neke od teritorija zbog kojih je ratovala, onda, ako bi to trebalo da bude teritorija Republike Srpske, ona ce dobiti nekadasnje muslimanske teritorije, istocni deo Bosne. A tu nema pravoslavnih crkava, grobalja, srpskih institucija i bogate srpske istorije.

Episkopi svaljuju svu odgovornost na patrijarha, da je on, a ne Crkva, doprineo ovako strasnom porazu srpske politike i sramoti drzave. Ali je tacno to da je on svojim potpisom lisio Crkvu nezavisne i kriticke pozicije prema Milosevicu. Ipak, njihov bes se cini manje prihvatljivim od patrijarhove greske. On ne bi sam, bez njihovog saveta, blagoslovio Miloseviceve pregovore, episkopima su ruke svezane, i opet ne zbog patrijarha, vec zbog toga sto bi uporno kritikovanje Milosevicevog sporazuma u Dejtonu, navelo javnost da misli da su oni za nastavak rata. Javnost ne bi lako prihvatila staru politiku, jer se oseca toliko iscrpljena proteklim konfliktima i krizom u Srbiji, da zbog nekih drugih teritorija od dejtonskih - ne zeli da zrtvuje nadu u oporavak porodice i drustva.

Kler je, u stvari, ljut sto je Srbija izgubila imperijalni rat i trazi zrtvenu jagnjad da plati cenu za to. Iz poraza Srbije on jos nije izvukao korisne zakljucke za formiranje podrske onim politickim snagama u zemlji koje bi drzavu izvukle iz istorijske katastrofe.

Srpska pravoslavna crkva jos je uvek onako konzervativna kakva je bila i na ulasku u XX vek. Ona jos zivi sa predjugoslovenskim i velikosrpskim snovima. Episkopi su vodili izgubljeni rat. Sude patrijarhu bez snage da Crkvu hrabro uvedu u novo doba.

(AIM) Dragan Veselinov