SJAJ I BEDA JEDNOKRATNE UPOTREBE

Gde su i sta rade politicki i vojni celnici bivse RSK?

AIM, Beograd, 4.1.1996.

Kada je, ne tako davno, jedan od, u junu promovisanih Marticevih generala, dosao da u svojoj maticnoj kuci, u Vojsci Jugoslavije ozvanici prinadleznosti sto proizilaze iz novog cina, dobio je, kazu "psecu izlaznicu", odnosno - mars napolje, penziju u pukovnickom cinu i, "da te nase oci vise ne vide..."

Poput ovog oficira, koji je svoje ratovanje okoncao na mestu komandanta korpusa specijalnih snaga krajiske vojske, prosli su i ostali "generali", unapredjeni svojevremeno u visoke cinove ukazom predsednika RSK Milana Martica.

"Dobrovoljacki zlocinci"

Sa kalendarskim krajem 1995. godine trebali su biti penzionisani i sva trojica poslednjih komandanata krajiske vojske, Mile Mrksic, Milan Celeketic i Mile Novakovic.

Mrksic, protiv koga je podignuta optuznica u Hagu za ratne zlocine, trenutno je u Beogradu, u svom stanu, gde, kazu upuceni, smislja kako da u sto skorije vreme "okrene plocu" i posveti se privatnom preduzetnistvu. Nagadjanja, kojih su jesenas bili puni novinski stupci, o tome da je zvanicni Beograd zabranio generalu Mrksicu ulazak na teritoriju Jugoslavije, demantovao je on sam presavsi rijecnu granicu u sopstvenoj reziji, camcem, da se "Vlasi ne dosete", to jest da ne stvara nepotrebnu guzvu, na uvek dobro cuvanim mostovima.

Mile Novakovic, takodje jedan od buducih "mladih vojnih penzionera", komandant krajiske vojske u vreme hrvatskog osvajanja Maslenice i Medackog dzepa (potom Marticev savetnik za nacionalnu bezbednost i glavni pregovarac kod potpisivanja primirja u Zagrebu, a nakon toga sef operacije vojne pomoci Fikretu Abdicu protiv Dudakovicevog Petog korpusa Armije BiH, te neposredno pred "Oluju" Mrksicev zamenik) skrasio se u blizini Beograda, sa jos uvek neresenim stambenim pitanjem.

Milan Celeketic, koji je nasledio Novakovica na komandnom mestu u Kninu i dalje se drzi svog "vrhovnog komandanta", Milana Martica, ne napustajuci Banjaluku, sve dok se to bude moglo.

Martic, "poslednji srpski gerilac" jos nije proglasio nevazecim svoj avgustovski poziv na gerilsko ratovanje protiv Hrvatske.

Njegova banjalucka "rezidencija", privremeno smestena u kuci izbeglog hrvatskog lecnika, okupljaliste je krajiskih nostalgicara, koji tamo svracaju vise da bi razbistrili avgustovski poraz, a sve manje i sve redje zbog "gerilske strategije".

Druga Marticeva rezidencija, ona na Dedinju u Beogradu, u ulici Aleksandra Stambolijskog, u kojoj je ostao "na vezi" jos jedino Slobodan Jarcevic, jedan od krajiskih ministara inostranih poslova, trebala je biti zatvorena 31. decembra 1995. godine. Jarcevic se nada da ce moci zadrzati kljuceve jos koji mesec, ako ni zbog cega drugog ono da zavrsi akciju prikupljanja potpisa dobrovoljaca za Hag.

Radi se o prilicno cudnoj akciji koju vodi jedno od izbeglickih udruzenja iz Novog Sada, u kojoj se prikupljaju potpisi Srba iz Krajine, Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, spremnih da u slucaju izrucenja Milana Martica Haskom tribunalu i sami krenu za Hag, jer "... ako je on zlocinac, onda smo i mi".

Koliko je skupljeno potpisa "dobrovoljackih zlocinaca", zasad nije poznato. Od krajiske politicke vrhuske najgore su prosli opstinski funkcioneri. Vecina deli sudbinu izbeglica, a samo retki su uspeli da trajno rese stambeni problem.

Mnogi od njih, svesni svoje jednokratne upotrebe, zameraju sebi sto na vreme nisu unovcili svoje funkcije u Krajini, jer bi, da su tako ucinili, lakse podneli poraz.

Otkaz gostoprimstva

Uopste, politicka garnitura losije se snasla u Srbiji od, recimo, privrednika, funkcionera Ministarstva unutrasnjih poslova i radnika raznih sluzbi koje su po "bezbednosnoj osnovi" svrljale Krajinom.

Dr Milan Babic, lider SDS-a i poslednji predsednik krajiske vlade i dalje trazi "resenje za osvezenje". Nakon propalog pokusaja da napusti Jugoslaviju (problemi sa vizom), Babic strpljivo, sedeci u tetkinom stanu u Zemunu, ceka novu sansu za napustanje Beograda.

Izbegava novinare, i tek ponekad navrati u prostorije krajiskog Ministarstva inostranih poslova na Terazijama da se sretne sa svojim ministrima i poslednjim predsednikom Skupstine Rajkom Lezajicem, ciji rad se svodi na pisanje pisama "prijateljima u svetu koji razumeju nasu stvar". Posto je takvih sve manje, a i najavljen je otkaz gostoprimstva na Terazijama, ministri polako odlaze na druge adrese. Najvise posla ima krajiski ministar unutrasnjih poslova Toso Pajic, cije prostorije u ulici Mose Pijade, u Birou Vlade RSK, jos nisu dovedene u pitanje. Tamo i dalje dolaze izgubljeni i izbegli Krajisnici u potrazi za kakvom potvrdom o identitetu, izgubljenoj licnoj ili saobracajnoj ispravi, odobrenju za dobijanje jugoslovenskog pasosa u kome se i dalje, kao adresa vlasnika navodi ona bivsa, krajiska.

Za pasose s jugoslovenskom adresom postoje drugi kanali, i naravno, cenovnik. Pa tako, na primer, ako ste musko, i ako hocete da ilegalno dodjete do pasosa i licne karte sa adresom stanovanja u Beogradu, to vas zadovoljstvo kosta izmedju tri i osam hiljada nemackih maraka. Naravno, na crno! Na belo, Krajisnici nemaju pravo na drzavljanstvo!

Sta rade ostali poznati Srbi iz Krajine?

Mile Paspalj, jedan od predsednika Skupstine RSK, poslednjih meseci pred pad Krajine lider Karadzicevog SDS-a za podrucje Banije i Korduna, uziva u svom beogradskom stanu, dodeljenom mu nakon stavljanja potpisa na Vensov plan. Pise knjigu o "narodu koji je izdao sam sebe", poslu kog se uhvatio, kako je sam izjavio, odmah nakon sto je sisao sa predsednicke funkcije.

Borislav Mikelic, Babicev prethodnik na mestu krajiskog premijera, nije stedeo energiju da, nakon "Oluje", objasni u brojnim srbijanskim novinama svoje mirotvorstvo koje nije naislo na odjek u Krajini, zbog cega je sve proslo kako je proslo. U kampanji za premijersko mesto u Kninu Mikelic takodje nije stedeo energiju, ali za posve drugu pricu, onu u kojoj je on bio glavni junak naoruzavanja Krajisnika za rat koji su izgubili. Zivi u svom stanu na beogradskoj Slaviji, poslom je zbrinut u dobrostojecoj firmi tipa inex-genex. Njegovo ime kotira kao moguce za mesto jugoslovenskog ambasadora u Zagrebu, ali se Hrvati tome protive. U medjuvremenu, Mikelic razmislja da unovci svoje menadzerske sposobnosti u spasavanju neke od propadajucih vojvodjanskih mesnih industrija... Racunajuci na iskustvo "Gavrilovica"!

Krajiski privrednici, oni koji su uspeli da iz Krajine izvuku deo imovine preduzeca, ili gotovinu, osnivaju po Srbiji srodne firme, ponegde cak sa istim nazivima, ali u novom vlasnickom obliku, uglavnom privatnom. Tu i tamo, u novinama se pojave oglasi u kojima se pozivaju bivsi radnici da se jave na posao. Kakav je odziv, tesko je reci, obzirom da se "bivsi radnici" nalaze rasuti diljem Jugoslavije po izbeglickim centrima i u privremenom smestaju.

Od jacih krajisnih privatnih preduzetnika, u Srbiji se i dalje dobro drzi Dragan Cicic, vlasnik petrinjskog "Drvoplasta", koji se skrasio u Kraljevu, razgranavajuci posao na Kosovu. Oko sebe je okupio i zbrinuo vecinu svojih saradnika iz Krajine, koji su mu bili desna ruka u eksploataciji drvne mase u Krajini i trgovanju sa muslimanima iz Kladusko-bihacke regije.

Ostali se snalaze kao znaju i umeju. Cekaju bolja vremena i normalizaciju odnosa izmedju Hrvatske i Jugoslavije, povratak kucama ili onome sto je od njih ostalo, ili obestecenje imovine.

Tu i tamo, izmedju sebe "protresu" svoja (ne)snalazenja, trudeci se da iz svega izvuku pouku. Ako im, kojim slucajem zatreba za buducnost?

(AIM) Milka Ljubicic