ALBANSKI SKOLSKI SISTEM NA KOSOVU

Albanski deo skolskog sistema na Kosovu, od suspenzije autonomije Kosova jula 1990 godine, radi pod veoma teskim uslovima kao "paralelni" sistem koji je odvojen od drzave i odrzava se zahvaljujuci samoorganizovanju i samofinansiranju. Prema podacima koji su prikupljeni u 1995 godini, albanski skolski sistem cine 185 odeljenja predskolske edukacije sa 5.291 ucenika, 418 osnovnih (osmogodisnjih) skola sa oko 312.000 uCenika, 65 srednjih skola sa 56.920 ucenika, 2 specijalne skole za hendikepiranu decu sa nekoliko stotina ucenika, kao i 20 fakulteta i visih skola sa oko 12.200 studenata. Na obrazovanju i edukaciji albanskih djaka i studenata angazovano je oko 20.000 ucitelja, nastavnika, profesora i pomocnog administrativnog i tehnickog osoblja. U okviru paralelnog sistema deluje i vise prosvetnih i pedagoskih institucija, Zavod koji se brine za izdavanje udzbenika kao i staleska udruzenja i sindikati nastavnika. Srpski rezim od 1991. godine onemogucio je normalni rad srednjih skola i univerziteta na albanskom jeziku. Albanski ucenici i studenti ne mogu koristiti svoje ranije skolske objekte i opremu, vec se nastava izvodi u alternativnim prostorima, uglavnom po privatnim kucama. Recimo, za izvodjenje srednjoskolske nastave u 1994. god., prema podacima koje je prikupio Prosvetni zavod Kosova (podrazumeva se da se radi o paralelnoj instituciji), privatna lica ustupila su na koriscenje 204 objekata (kuca, adaptiranih garaza, magacina itd.) sa 533 prostorija, ukupne povrsine od 11.621 m2. I univerzitet radi po privatnim i adaptiranim objektima, koji su cesto dislocirani i neprikladni za nastavu. Srpski rezim ucinio je ustupak kod veceg dela osnovnih skola omogucivsi im nastavak rada u njihovim zgradama. Ipak, i ove skole cine deo paralelnog sistema. Drzava Srbija nema nikakvih finansijskih obaveze, niti se brine o opremanju, odrzavanju i grejanju objekata u kojem se odrzava nastava na albanskom jeziku. Iako se paralelni albanski skolski sistem u celini tolerise, stalno je prisutna i selektivna policijska represija: hapse se i maltretiraju direktori skola i nastavnici, oduzima se skolska dokumentacija, prekida nastava itd. Za odrzavanje paralelnog skolskog sistema potrebna su relativno velika finansijska sredstva, koja se obezbedjuju preko tzv. paralelnog mesecnog samodoprinosa od 3% na Kosovu i medju albanskim radnicima zaposlenim u zapadnim zemljama. Kosovska vlada u egzilu formirala je nacionalni fond, dok se o prikupljanju fondova na Kosovu brine tzv. Odbor za finansiranje. Vlada i Odbor za finansiranje pokrivaju glavne troskove finansiranja paralelnog skolskog sistema. Prema jednom nezvanicnom podatku vlada daje oko 30% potrebnih sredstava, dok se ostatak pokriva iz kosovskih izvora. Medjutim, javno nikada nisu dati precizni podaci o tome koliko je stvarno kostalo odrzavanje paralelnog skolskog sistema. Zna se samo da su se povremeno javljale velike teskoce oko obezbedjivanja sredstava za plate nastavnicima i pokrivanje drugih troskova. Recimo, plate za nastavnike cesto kasne i do tri i vise meseci. Prema gruboj proceni, ako se srednja nastavnicka plata limitira na minimalnih 1200 USD godisnje, i ako se ukljuce i drugi troskovi, minimalni godisnji budzet paralelnog skolskog sistema na Kosovu trebao bi da iznosi 45 do 50 miliona USD, ali se pretpostavlja da se realno prikupi i distribuira nesto manje od polovine te sume, 20 do 25 miliona USD. Zbog toga i dolazi do visemeseCnih kasnjenja plata, odnosno preduzimanje dodanih kampanja za prikupljanje dobrovoljnih priloga za skole. Pored organizacionih teskoca i rada u vanrednim i neregularnim odnosima, albanski skolski sistem suocava se i sa problemom adaptacije na velike drustvene promene nastale posle kraha socijalizma. Veliki deo nastavnih planova i udzbenika odjednom su postali zastareli ili neupotrebljivi. Ali, potrebno je vreme da se oni koriguju i prilagode novim zahtevima. Korekcije se ne mogu ostvariti lako, brzo i bez otpora. Prisutna je inercija nasledjenih sistemskih odnosa, kao i otpor nastavnika koji bi mogli postati "tehnoloski visak". S druge strane, za sadasnji skolski sistem cvrsce su vezani nastavnici u starijoj dobi, koji vise nemaju drugog zivotnog izbora, a oni su skloniji konzervativizmu nego promenama. Za mladje ljude sadasnja skola nije atraktivna kako zbog izrazito niskih i nesigurnih zarada, tako i zbog uslova u kojima se radi. Na pristinskom univerzitetu primetan je odlazak mladjih i perspektivnih kadrova. Neki odlaze u zapadne zemlje, dok se drugi orijentisu na privatni biznis na Kosovu. Takodje, u sadasnjim vanrednim okolnostima sve vise dolaze do izrazaja i nasledjene slabosti albanskog skolskog sistema. To se narocito ispoljava u radu univerziteta, koji je osnovan 1970 u zurbi i bez neophodnih priprema i primene strozih kriterija selekcije. Tada su i mnogi polukompetentni ili nesposobni ljudi postali profesori univerziteta. Ti nesposobni kadrovi koriste sadasnje vanredne okolnosti za promociju mediokritetstva i jacanje svojih pozicija. Postoje i druge objektivne i subjektivne teskoce u radu albanskog skolskog sistema, kao sto je, recimo, pojava "normativnog voluntarizma" centara moci koji kontrolisu albanski politicki prostor na Kosovu, vracanja sistema partijskih direktiva u kadrovskoj politici itd. Sukob grupacija unutar albanskog skolskog sistema dovodi ponekad i do neracionalosti, kao sto je recimo bio slucaj sa stampanjem paralelnih udzbenika "Istorije" i "Stare albanske knjizevnosti". Nezadovoljstvo, gundjanja ali i otvorene proteste izazvala je i letosnja odluka albanskih prosvetnih vlasti da se smene skoro svi direktori osnovnih i srednjih skola, putem dekreta i bez konsultacija sa skolama. Iz skola su dolazile primedbe da su odluke bile sasvim arbitrarne i da su smenjeni i veoma sposobni direktori, koji su odrzali skole i podmetnuli pleca kada je bilo najteze, a umesto njih dolaze miljenici novih lidera, koji nisu dokazani ni kao pedagozi a ni kao rukovodioci. Prosvetne vlasti su odgovarale da se sistem promenio i da vise nema ranijeg samoupravljanja. I na pristinskom albanskom univerzitetu su izbili sukobi oko preraspodele moci, nakon usvajanja novog statuta koji rektoru daje siroka, autoritarna ovlascenja i ogranicava autonomiju fakulteta. Taj sukob je ostao latentan, ali se zbog vanrednih okolnosti u kojima univerzitet radi, prikriva se ili odrzava na niskom nivou. Ipak, bez obzira na sve ove javno ispoljene slabosti, albanski skolski sistem predstavlja najveci, najbolje organizovani i najznacajniji segment paralelenog albanskog zivota na Kosovu. Represija i teski uslovi rada nisu bitno ostetili funkcionisanje celine. Kvalitet nastave je svakako opao, a u nekim segmentima, kao sto su recimo studije medicine, ne moze imati racionalnu podrsku. Ali, albanski skolski sistem je uspeo da zadrzi i u sustini bitno popravi funkciju socijalizacije generacija ucenika i studenata, koji su poslednjih godina doziveli niz velikih politickih i zivotnih potresa. Za ucenike i studente ovo visegodisnje iskustvo sa represiranom skolom (nizi razredi vec pet godina zapravo i ne znaju sta je "normalna skola") moralo je postati svojevrsnom zivotnom skolom rezistencije, gde nije toliko vazan kvalitet znanja, koliko je vazno brze sazrevanje licnosti i uspravan hod, odnosno stalna odbrana dostojanstva i ugrozenih nacionalnih i ljudskih vrednosti. Iako ne postoje precizna merenja o tome, ovo nece biti, kako neki kazu, "izgubljene generacije". Naprotiv, moze se cesto cuti da ce upravo ove generacije ponosa i prkosa veoma brzo vratiti dug Srbiji koja im je zagorcala mladost. Nakon Dejtonskih sporazuma i najava da ce se Kosovo brzo naci na dnevnom redu medjunarodnih foruma, sve vise ima nagovestaja da ce se ponovo pokrenuti razgovori o statusu albanskog skolskog sistema na Kosovu. Govori se o tome da je Srbija sada spremna da ucini bitne ustupke i omoguci normalan rad albanskih skola i univerziteta. 1992. i 1993. godine u okviru Zenevske mirovne konferencije vodjeni su razgovori izmedju srpskih vlasti i Albanaca, i oni su se u jednom trenutku bili priblizili kompromisnoj soluciji, kao privremenom resenju, ali su juna 1993. prekinuti, posto Srbija vise nije prihvatala prisustvo trece strane u razgovorima. I tada, kao i sada, albanski Skolski sistem imao je ogromnu simbolicku vaznost za buduce definisanje politickog statusa Kosova. Bez dogovora politickog statusa tesko se moze ocekivati dogovor o normalizaciji rada albanskog skolaskog sistema. Ali, posto se ocekuje jacanje pritiska stranih faktora oko sto skorijeg zapocinjanja albansko-srskog dijaloga, mozda ce pitanje albanske skole, gde je ranije bio postignut veliki napredak u pregovorima, obema stranama posluziti kao prva instanca povratka dobre volje. To bi ujedno bio znak da postoji i volja da se pronadje temeljito kompromisno reSenje za status Kosova. Ako pak, ne bude dogovora oko skola, onda se moze ocekivati da ce i sam albansko-srpski dijalog biti tezak i dugotrajan, sa neizvesnim ishodom.

Skeljzen Malici AIM Pristina