ZAMKE KRHKE SLOBODE

Promene i prividi

AIM, Beograd, 31.12.1996

Davnasnja ocena Tomasa Karlija po kojoj je istorija "neka vrsta preciscenog novinarstva ne mora da godi ni istoricarima ni novinarima; za prve bi mogla biti potcenjivacka a za druge vise sarkasticna nego laskava. Uprkos tome, cini se da bi, danas i ovde, u nesreci koja je snasla Srbiju i Srbe, mogla biti podsticajna i za jedne i za druge. Istoricare i novinare vezuje karakter i tok nase krize.

S prestankom rata ta medjuzavisnost postaje ociglednija: politika koja nas je dovela na rub ponora uveliko se zasnivala i na bezobzirnoj (zlo)upotrebi novinarskog poziva. Pisci istorije nece, stoga, moci da procene uzroke i posledice krize bez "preciscavanja" uloge i ucinka novinarske profesije. A ona je, nazalost, ucestvovala u "stvaranju istorije" i kao orudje ratne opcije.

Posle Dejtona, mnogo sta, dabome, drukcije izgleda. Ali za utemeljenje pluralisticke civilizacije i trzisne ekonomije nije dovoljno spolja iznudjeno, vojno mirovanje. Sve dok najmocniji mediji sluze vlasti a ne demokratski konstituisanoj javnosti, kriza se nece razresiti. Ne zbog neke neprikosnovenosti novinarstva nego zato sto, kako kaze strana posalica, "ne mozete imati kolac i jesti ga". Ako nema ozbiljne, javne rasprave i medija preko kojih se ona valjano artikulise, tesko da cemo se otarasiti ratne hipoteke. Tim pre sto ni sa opozicijom nismo bolje srece; i ona je, u vecini, vise za "svoje" nego za nezavisne medije.

Mogucnost za profesionalnu autonomiju u srpskim medijima dosad su, u svakom slucaju, bile gotovo zanemarljivo male. Da li se sada, izlaskom iz izolacije, sticu uslovi da i "vodece" informativne kuce posluze demokratskoj evoluciji Srbije zapretene preniskim stepenom opste, a ne samo politicke kulture?

Promena nabolje ne moze se, dabome, desiti sama od sebe; zavisi, vise ili manje, i od toga sta mediji cine za integritet profesije. Osobito ako se ima u vidu da nase novinarstvo prate i iskusenja koja ne dolaze samo sa strane. Manjak profesionalne zrelosti ili koncepcijske promisljenosti, odnosno visak svakojakih, pa i licnih surevnjivosti (ponekad i hermeticnosti) saplice i neke medije postedjene ideolosko-politicke kontrole. Ipak, u celini gledano, skidanje rezimskog obruca sa glavnih kanala javnoh informisanja ostaje presudno za buduce, slobodnije novinartsvo, sto ce reci za stabilnije, posleratno (postdejtonsko) srpsko drustvo.

Cinicna izreka koja kaze da svaki narod ima vlast kakvu zasluzuje, mogla bi da se parafrazira i kao srz dileme koja raspolucuje srpske medije: vlast koju ne obavezuje pravo na razlike i objektivno, svestrano informisanje tesko podnosi neistomisljenike bilo koje vrste, ponajmanje novinarske profesionalce. I obratno, razume se: siroke je ruke prema svakom ko joj, svesno, ili nesmotreno, pomaze da produzi svoje trajanje.

Uvecavanjem broja, mada ne obavezno i uticaja, konkurentnih glasila, takva "blagonaklonost kao da postaje dostupna i pojedinim nedrzavnim (ili paradrzavnim) medijima. Ponekad, cini se, i onima ciji izdavaci i urednici sebe smatraju uzorno nezavisnima. Pretpostavljeno distanciranje od "svake politike" u ime komercijalizovane autonomije, tezi da se svede na verbalno praznjenje kojim se uvecava privid neogranicene slobode. Kao da se precutno prihvata erozija profesionalne otpornosti u zamenu za prividnu tolerantnost gospodara materijalne i politicke moci.

U drustvu koje tek treba da stekne cvrste demokratske institucije, ta vrsta novinarskog laissez-faire-a mogla bi da obezvredi i samu srz novinarstva. Recimo, tako sto podrazumeva da vlast iznikla iz "narodne volje" nema kome da polaze racune sve dok dobija izbore. Ili, sve dok ih dobija suzbijanjem i opozicije koja je gora (nacionalisticki agresivnija) od nje. Zasto onda da tolerise "toboze nezavisne" kriticare koji osporavaju njene "nacionalne" prioritete? (Nije, valjda, demokratija vaznija od drzave?)

Pravo kritike time se, u nacelu, ne ukida ali se, opet u ime narodne volje, potiskuje na sporedne koloseke. Svodi se na marginalno peckanje ili bespomocno zapomaganje. Demokratska alternativa koja nista bitno ne moze da promeni mora, pre ili kasnije, da se zamori. U Srbiji, kao i u drugim predelima jugokrize, taj zamor odavno traje; sa izlaskom iz ratne agonije kao da se produbljuje.

Vladajucoj hijerarhiji je utoliko lakse da slabasne i rascepkane, oskudicom i nasiljem stesnjene oponente, pa i novinare, hvata na svoje ekonomske i politicke udice. I da ih potom koristi kao, voljne ili nevoljne, saputnike. Na razne nacine. Od ulagivanja koje omeksava sujetne do vrlo ovozemaljske "brige za ljude" u maniru socrealisticke, na primer, sindikalne pseudofilantropije. (Tamo gde je zarada oskudna kao sedativ moze da posluzi neka omamljiva protivusluga-od svinjske polutke ili teleceg buta u vidu jubilarnih poklona, ili po nizim cenama, do poreskih, kreditnih, uvozno-izvoznih i drugih povlastica firmama ili pojedincima).

Korupcija nije, naravno, izum vlasti u Srbiji i bivsoj Jugoslaviji. Ima je, u ogromnim kolicinama, i u razvijenijim, demokratskijim zemljama. Ali ovde je ta posast kudikamo opasnija, jer je mnogo vise nego ruzna pojava. Preti da se pretvori u moralnu atrofiju drustva lisenog neprikosnovene vladavine prava i ekonomski jakih glasila otpornih na svaku vrstu nedemokratskog pritiska. Mislimo na glasila koja ne proizvode privide normalnosti nego, nepristrasnim informisanjem o svima i svemu, rasteruju populisticku maglu u kojoj vlast, zasnovana na monopolu, prodaje lakovernom narodu rog za svecu.

U raljama "nacionalnog interesa" koji je, u godinama oruzanos nasilja, sticao apsolutnu prednost, srpska politika nije imala ni sluha ni volje za medije kadre da prihvate ulogu i odgovornost "pogonskog goriva demokratije". Da li bas sada razume da bez takvih medija nije moguc razborit dijalog pa, samim tim, ni miran posleratni, medjusrpski rasplet. Jer, alternativa je sve zatvoreniji sistem koji rizikuje novi sunovrat (mozda i gradjanski rat?) samim tim sto sve, pa i spasonosni dejtonski mir, podredjuje teznji da ucvrsti postojecu, autoritarnu vlast.

Za povratak u svet, sto se sada i u srpskom vrhu promovise kao vrhunski prioritet, neophodan je, u svakom slucaju, brz i neopoziv, unutrasnji preobrazaj. Onaj koji podrazumeva spremnost rezima zasluznog za mir ( ali, u ne manjoj meri, odgovornog i za rat) da stavi na probu i svoj jednopartijski, pseudodemokratski primat ukidanjem monopola na odlucujucu javnu rec. Eto zasto je "deblokiranje" najuticajnijih medija probni kamen za srpsku politicku buducnost.

(AIM) Aleksandar Nenadovic