MIRIS BRKATIH VREMENA

Prinudna naplata poreza seljacima u Vojvodini

U recnik vojvodjanskog seljaka vratila se odavno zaboravljena rec "fender": drzava je resila da naplati porez i poslala je cinovnike i miliciju u dvorista imucnijih seljaka

AIM, Novi Sad, 27.12.1995.

Vojvodini se ovih dana vraca secanje na brkate komesare, gladne godine posle drugog svetskog rata i sve ono sto je ostalo zapamceno kao prinudni otkup. Obicno disciplinovani, Vojvodjani ove godine nisu platili porez i stavljena su u pogon "sredstva pravne drzave". Kulminiralo je u decembru. Drzava je odlucila da od vojvodjanskih seljaka, po svaku cenu, naplati dazbine koje oni nisu mogli, jer nisu imali cime da plate i poslala je cinovnike u pratnji milicije da dug namire.

Vojvodjanski seljak nema novca. Zaplena na imanjima samo je posledica te cinjenice. Predsednik Nezavisnog sindikata zemljoradnika Srbije Djordje Garabandic kaze da je placeno manje od 30 odsto dazbina i da seljaci duguju porez za proslu, pa cak i pretproslu godinu. Upozorava, takodje, da seljak vec vise godina, zbog dispariteta cena i nametnute mu uloge cuvara socijalnog mira, trosi svoju sostvenu supstancu, odnosno zivi na minulom radu i da mu ostaje jedino da pocne da prodaje imanje da bi isplatio drzavne dazbine. Istice i cinjenicu da je zaplenjena mehanizacija stara najmanje 15 godina, dakle porez za ovu godinu naplacuje se prihodom iz proslih decenija. Nezavisni seljacki sindikata ima vise od 400 klubova, a najveci klub je u Subotici sa preko 13,5 hiljada clanova.

Povratak "fendera"

"Ne postavlja se pitanje da li hocemo ili necemo platiti porez, nego da li imamo novac. Drzava je duzna da stvori sposobnog zemljoradnika, sposobnog poreskog platisu. Ova drzava je sve ucinila da taj poreski obveznik bude potpuno nesposoban. Nismo vise sposobni da obezbedimo ni sredstva za sopstvenu egzistenciju, a kamoli i za izdrzavanje ovakve vlasti. Nasa su prava ugrozena, kaze Djordje Garabandic.

U selima (Zitistu kod Zrenjanina, na primer) su se pojavila stampana obavestenja Republicke uprave javnih prihoda da se "nastavlja zapoceti postupak popisa, plenidbe i prodaje pokretne imovine radi namirenja poreskog dugovanja", koja sadrze i apel seljacima da odmah uplate dug da bi "izbegli visoke troskove i neprijatnosti". Stampana je cena zaplene: izmedju 500 i 1.000 dinara. Tako su se u recnik Vojvodjana vratila rec "fender" (nekada upotrebljavana za cinovnika koji prinudno naplacuje porez), a u seoska dvorista ljudi koji plene imovinu dok se ne izmiri racun i ne da "caru carevo".

Predsednik Skupstine Vojvodine dr Milutin Stojkovic prvo je uveravao seljake, preko televizijskog ekrana, da zaplene imovine zbog neplacenog poreza nema; posle je obecao da ce prinudna naplata poreza prestati; za verovati je da je, u medjuvremenu, primetio da "fendovanja", ipak, ima. Nedavno je objavljen podatak da medju anketiranim Vojvodjanima, u jednom ispitivanju javnog mnjena, niko(!) nije znao kako se zove predsednik Skupstine Vojvodine.

"Prvo sluzbenici Uprave prihoda odu u domacinstva koja nisu platila porez, opominju domacina i popisuju vredne stvari, a posle nekoliko dana, dolazi motorizovana grupa od cetiri do pet policajaca i sedam do osam robijasa na celu sa nacelnikom opstinske uprave prihoda. Bez milosti odnose popisane stvari, skladiste ih s pretnjom da ce ih prodati na licitaciji ako vlasnik do odredjenog roka ne donese potvrdu o placenom porezu i troskovima plenidbe". Ovo je zabelezeno kao slika iz Opova, ali i kao precizan opis postupka, u Ligi socijaldemokrata Vojvodine.

"Prvo idemo u popis. Zatim odaberemo 10-15 poljoprivrednika koji su puno duzni, a znamo da mogu da plate, te njima zaplenimo imovinu. I da znate da nismo pogresili. Retko se desava da seljak ne ispati dug do licitacije svojih stvari." To su reci Zore Radinovic, direktorke Uprave javnih prihoda u Zitistu, koja se "proslavila" rekavsi da "ove godine uzima traktore, a sledece godine ce, ako treba, i zemlju". U Zitistu su joj rekli da nece trebati: u tom slucaju, zemlju ce sami pokloniti.

Price seljaka uglavnom su slicne.

"Nisam platio porez, jer nisam mogao. Voleo bih da sam platio, jer bi to znacilo da sam nesto, crnceci na njivi, i zaradio, medjutim, ne da nisam zaradio, vec sam i na gubitku. Radim da nekako prehranim familiju i zato sto je sramota da mi njiva ostane u parlogu. Bio sam, tog dana, kod kuce. Usla su cetvorica sa traktorom pozajmljenim na ekonomiji. Zakacili su moju prikolicu i odvukli. Nisam nista mogao. Sa dva poreska sluzbenika dosla su i dvojica naoruzanih milicionera, pa nisam ni hteo ni mogao da se tucem" (Nikola Miskov, poseduje oko osam hektara zemlje).

"Cuo sam da je jedan izjavio da samo imucni domacini nisu platili porez. Verujem da je tako, jer sto vise zemlje imas, vise gubis na njoj. Ja sam da bih mogao da obradjujem zemlju bio primoran da prodam mehanizaciju u vrednosti 10.000 maraka. Sad vise nemam sta da prodam" (Svetozar Murgaski, obradjuje 24 hektara, od psenice je, na tri hektara, zbog grada koji je potukao rod, zaradio 400 dinara; steta zbog elemetrane nepogode samo je zapisnicki konstatovana i nije imala uticaja na visinu poreza.)

I samoubistvo zbog prinudne naplate

Tamo gde nisu upadali u kuce, poreznici su dug naplatili blokiranjem racuna i neplacanjem proizvoda: psenice, secerne repe i slicno. Stevan Vezilic iz Zablja kaze da su njemu na taj nacin, prinudno, ipak uzeli novac za porez, mada je on proizveo gubitak od 50 maraka po jutru psenice radeci svojom mehanizacijom i sejuci svoje seme.

Prinudom, porez je naplacen i u kuci poslanika Mike Vlaovica (Srpski pokret obnove) iz Vilova. A objavljeno je da je zemljoradnik iz Ceneja izvrsio samoubistvo, jer nije mogao da plati troskove lecenja za cerku. Nije imao zdravstveno osiguranje zbog neplacenog poreza.

Ova akcija drzave prema seljacima u Vojvodini najvise je, do sada, pogodila sela juznog i srednjeg Banata, ima indicija da su na severu Backe "fendovanjem" vise pogodjena madjarska domacinstva, a u Banatu sela sa rumunskim zivljem. Novinski izvestaji svedoce o veoma azurnom ulasku u seoske kuce i zapleni traktora, prikolica ili automobila i pokusanim javnim prodajama zaplenjene robe. Nema podataka da je neko otkupio zaplenjenu robu, jer medju seljacima vlada solidarnost kroz verovanje da je "oteto prokleto". U Nezavisnom sindikatu zemljoradnika napominju da znaju za samo dva slucaja: jedan prodat traktor i jednu prikolicu odnetu na drzavno imanje.

Groteskno je objasnjenje poreznika zasto nisu hteli da uzmu kukuruz kao nadoknadu za porez: nemaju gde da ga skladiste; sateliteske antene nisu skidali, jer ih "seljaci nisu pustali u kuce bez sudskog naloga, a za ulazak u dvoriste ne treba sudski nalog". Uzimali su, zato, mehanizaciju, odnosno sredstva za rad.

Djordje Garabandic tvrdi da neplacanje poreza nije oblik seljackog bojkota i istice:

• Mi se stidimo sto nismo u stanju da platimo, a zbog toga bi trebalo da se stidi drzava. Nasi traktori su stari izmedju 15 i 20 godina. Ima traktora koji su stariji od traktorista.

On napominje da u selima sajkaske oblasti (u juznoj Backoj izmedju Tise i Dunava) za poslednje tri godine nije kupljena ni jedna nova poljoprivredna masina.

Kad je proletos utvrdjena otkupna cena psenice na 28 para za kilogram (a jedna marka se nabavljala za dva dinara i vise, bez obzira na zvanicnin kurs jedan za jedan) i kad je, kao jedni kupac, drzava obecala da ce psenicu platiti u vise rata, seljaku je ostalo da strepi koliko ce realno novca zaraditi od prve robe koju moze da iznese na trziste. Sada Nezavisni sindikat zemljoradnika Srbije upozorava da je na svetskim berzama cena psenice 220 dolara sto je 1.100 dinara. Seljacima u Srbiji je tona psenice placena 240 do 280 dinara. Na svestkoj pijaci 160 litara goriva staje 17,5 dolara ili 85 dinara. Seljaci u Srbiji za tu kolicinu dizela moraju da plate 800 dinara. Uz to, ide i upozorenje da ce seljaci njive ostaviti nezasejane.

Cinjenica je, nova psenica nije posejana, odnosno, zasejana je, prema podacima Nazavisnog sindikata zemljoradnika, na manje od 30 odsto predvidjenih parcela. Da li to preti bauk buduce (jos vece) gladi?

(AIM) Milena Putnik