OPTIMISTICKO VIDjENJE KOSOVSKOG PITANJA

AIM, Pristina, 27.12.1995.

U jednom periodu, neposredno pred raspad bivse federacije i izbijanja rata, cinilo se da ce jugoslovenska kriza najpre i najsnaznije eksplodirati na Kosovu. Medjutim, upravo kada su sukobi na Kosovu i oko Kosova doziveli kulminaciju, kriza je naglo promenila smer i razorila ionako podrivene temelje federacije i odmah zatim prouzrokovala i rat. Pa ipak, sve do juna 1991. godine, kada se uveliko pripremao rat u srpskim krajinama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Kosovo je i dalje bilo na prvom mestu top liste potencijalnih ratnih zarista. Cak i u prolece 1992. godine, kada je pocela da gori Bosna, mnogi inace ozbiljni politicki analiticari radije su se kladili za opciju nastavka rata na Kosovu.

Potom je Kosovo zadrzalo najvisi rejting rizika i za vreme rata u Bosni, kada su svi katastroficni scenariji i sve prognoze ukazivale na nesagledive i mnogo teze posledice prosirenja rata na Kosovo, koji se i dalje cinio neizbeznim. A kada je i rat u Bosni poceo da se primice kraju neizazvavsi lancanu reakciju koja se ocekivala, ratni prognozeri, koji su i dalje bili ubedjeni da je kosovska mina tempirana na eksploziju, - samo sto nisu znali koji je tip detonatora u nju ugradjen, - poceli su da upozoravaju na kriticni momenat ponovnog otvaranja pitanja Kosova, odnosno definisanja njenog statusa. Kao sto je kriticni momenat za pocetak rata 1991. godine bilo proglasenje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, i kao sto je za njegov nastavak i prosirenje "krivica" trazena u "prenagljenom" i "detonirajucem" aktu medjunarodnog priznanja Bosne i Hercegovine aprila 1992. godine, tako se pocelo prognozirati da ce Kosovo eksplodirati onoga trenutka kada spoljni faktori ponude i "nametnu" resenje koje nece biti po volji bar jednoj od strana u sukobu ili, pre, obema stranama istovremeno, posto ce i srpski i albanski ekstremisti iz ocajanja sto su iznevereni najvisi nacionalni interesi, potegnuti detonator i izazvati taj dugo odlagani oruzani sukob.

Iako su ove pesimisticke prognoze imale veoma objektivne razloge i polazile od fakticke, duboke provalije koja je stvorena izmedju dve etnicke zajednice koje zive na Kosovu, na izmaku 1995. godine neocekivano su nastali uslovi koji bacaju drugacije svetlo na kosovsku krizu. To nije samo posledica Dejtonskog sporazuma, koji je doneo mir u Bosni garantovan prisutstvom intervencionistickih snaga NATO pakta. Dejtonsko sunce, premda jos zubato u ovim prvim zimskim danima, kao da je razvejalo visegodisnju magiju koja je bila obmotala Bosni i Hercegovinu, kao i citav Balkan. Jednako kao i tamo gde se vodio rat i pale mnoge zrtve, i u Srbiji i na Kosovu kao da se iznenada digla magla u glavama, mislima i htenjima koja je onemogucavala racionalno politicko razmisljanje i postupanje.

Za razliku od 1989. i 1990. godine, kada su konflikti na Kosovu bili dovedeni do usijanja, kada su odrzavani masovni mitinzi i demonstaracije na kojima se zveckalo oruzjem i kada su Kosovom defilovale paravojne formacije Seseljevaca, Arkanovaca i drugih, na kraju ove 1995. godine, iako se na planu nasilnog administriranja Kosovom nista nije promenilo i represivni srpski policijski aparat nastavlja svoje rutinske poslove svakodnevnog maltretiranja Albanaca, ocito je ipak da vise nema ekstremnih pozicioniranja militaristickih elemenata, niti onih ranijih stalnih i ratnih pretnji i propagandnog bombardovanja javnosti losim i huskackim vestima. Na politickom planu i u stampi neposredni akteri krize kao da mnogo jasnije sagledavaju opste stanje i odnos snaga, pa i bitno izmenjene vlastite pozicije u odnosu na kosovsku krizu. To se pre svega odnosi na politicke snage u Srbiji (na rezim koliko i na opoziciju), ali i na albanske politicke snage u Kosovu.

Stice se utisak kao da je sa ratom u Bosni ujedno zavrsen, ili da je pred zavrsetkom, i taj drugi rat nerava na Kosovu. Ili da je nesrecnoj Bosni zapravo ujedno "potrosen" i kosovski rat, tako da njegovim potencijalnim akterima sada predstoji, kao i u Bosni, samo vidanje rana kako bi se stvorili preduslovi za stvarni mir, a ne samo ovaj sadasnji koji je nametnut spoljnom oruznom silom i uspesnom primenom politickih i ekonomskih sankcija.

Petogodisnji bazicni status kvo na Kosovu zasnovan na ravnotezi straha i ponavljanju poteza, nije daleko doveo, kako se pretpostavljalo, do sve veceg akumuliranja nezadovoljstva i, u krajnjoj instanci, do eksplozije. Naprotiv, taj status kvo se sada posmatra kao relativno srecna okolnost koja moze pomoci da se prevlada ono sto se do juce cinilo najtezim, provaliju krajnje nepoverenje i nepomirljivih opcija. Razumni politicari na obe strane sada mogu da kazu: na Kosovu ipak nije bilo razaranja i velikih zrtava, tako da se pregovorima moze pristupiti bez tih opterecenja.

Ali, da li su ovom samo spoljni utisci zbog toga sto je kosovsko pitanje jos uvek imobilizovano nakon visegodisnjeg ucauravanja? Kako se moze pozitivno suditi o problemu koji, prakticno, jos nije u pocetnoj fazi resavanja, po cemu obe stane nisu u bitnome odstupile od svojih pozicija i ocekivanja: Albanci, da ce mirnim putem osigurati nezavisnost Kosova, a Srbi, da ce pronaci formulu za potpunu reintegraciju Kosova u Srbiju? Kako se uopste moze pomiriti ono sto je nepomirljivo, bez radikalnog odstupanja jedne strane? I koja bi to strana trebala biti gubitnicka, a da tome ne prethodi rat, vec sporazum?

Ono sto baca optimisticko svetlo na kosovsko pitanje, tice se pre svega promena u Beogradu i Srbiji. Tamo vise ne vlada nacionalna euforija iz 1990. godine i sve su prisutniji realisticniji tonovi u ocenjivanju kosovske situacije. Ako na Kosovu nije bilo moguce poceti rat i izazvati masovno etnicko ciscenje od Albanaca, onda se pitanje Kosova za Srbiju i Srbe postavlja u sasvim drugacijem svetlu, kao pitanje mogucnosti odnosno nemogucnosti suzivota sa Albancima. Prisutstvo velikog broja Albanaca u Srbiji kao suzenoj Jugoslaviji, i to na nacionalno veoma homogenom i geografski kompaktnom prostoru, otvara sustinska i veoma dalekosezna pitanja o karakteru drzavne zajednice. Hoce li to biti srpska nacionalna drzava koja ce stalno odrzavati veoma skupe i rizicne instrumente represivnog odrzavanja dominacije nad Albancima i drugim ne-Srbima, koji bi, prema sadasnjim demografskim trendovima, u nekoliko narednih decenija mogli postati polovina stanovnistva u toj drzavi i to neprijateljski raspolozena prema Srbima? Ili tzreba izgraditi model gradjanske drzave koja ce iskljucivati sve oblike nacionalne i verske diskriminacije, sa posledicama koje ce biti kao i u prvoj soluciji, s tim sto ce ne-Srbi mozda jos brze ostvariti brojcanu dominaciju Treci model mogla bi biti postepena federalizacija drzave, cim bi etnicke i teritorijalne aspiracije Albanaca bile ogranicene na Kosovo, ali bi ostale etnicke, ekonomske i kulturne tenzije slicnog tipa kao i one koje su postojale u bivsoj jugoslovenskoj federaciji, i koje su dovele do njenog raspada. Konacno, kao jedna od manje uticajnih srpskih verzija za resenje kosovskog pitanja jeste ono o hitnoj amputaciji Kosova, kako bi se sprecilo dalje sirenje gangrene, odnosno raka Srbije, kako se nedavno izrazio Dobrica Cosic. Ova poslednja opcija uzima u obzir i trenutnu slabost Srbije iznurene ekonomskim sankcijama i gubitkom uticaja u svetu, kao i besperspektivnost insistiranja na srpskom Kosovu, posto ce ono visiti kao kamen o vratu Srbiji i onemoguciti njenu brzu demokratizaciju i razvoj. Upravo se u nacionalistickim centrima moci u Srbiji insistira na sledecoj kalkulaciji: kapitalne nacionalne investicije Srba u poslednje vreme bile su skoncentisane na Vojvodinu (gde je osigurana stabilna srpska vecina) i Bosnu (gde je stvorena federalna drzavma jedinica u okviru unije), dok bi zadrzavanje Kosova samo odmoglo i usporilo osiguravanje tih starih/novih drzavnih "zivotnih prostora" Srba.

Medjutim, iz perspektive Beograda kosovsko pitanje je trenutno vise pitanje opstanka Milosevicevog rezima, nego neke racionalne ali nacionalno obojene dugorocne kalkulacije. Ako se Milosevicu bude isplatilo zadrzavanje Kosova, kako bi ocuvao svoju vlast, on u bitnome nece odstupati i trazice neku umerenu soluciju kojom ce zadovoljiti strane sile upletene u resavanje balkanske krize, ali i zadrzati kontrolu nad Kosovom. Ako, pak, proceni da ce mu bez Kosova biti lakse, onda ce poslusati savete nacionalista koji tvrde da treba sto pre amputirati Kosovo.

Sto se tice Albanaca, oni su pomalo zbunjeni razvojem dogadjaja, i narocito pod impresijom snaznih pritisaka medjunarodnih faktora, koji insistiraju na formuli nemenjanja granica i ostanku Kosova u okviru Srbije ili sadasnje Savezne Republike Jugoslavije, zive u atmosferi izmesanih osecanja, izmedju nade i straha. Formula autonomije o kojoj se govori, kolikogod da je ona elasticna i krece se od najvisih oblika unutrasnjeg samoopredeljenja (statusa slicnom onome iz 1974. godine) do nedefinisanog specijalnog statusa, izaziva dosta ostre unutrasnje rasprave izmedju onih koji takvu soluciju odbijaju, smatrajuci da ce doneti samo novi, jos tragicniji istorijski poraz Albancima, i onih koji formulu autonomije vide kao izraz faznog pristupa resavanju kosovskog pitanja, ciji ce konacni ishod biti pozitivan i prihvatljiv za albanski narod. Iako ta unutrasnja trvenja medju Albancima nisu za zanemarivanje, i mogu dovesti i do ozbiljnih rascepa u albanskom pokretu, oni ne mogu bitnije uticati na novo radikalno zaostravanje srpsko-albanskih odnosa i pokretanje neke ratne spirale. Takvu opciju onemogucava snazna podrska koju medju svetskim silama, a u prvom redu u SAD i Nemackoj,ima Ibrahim Rugova, kao lider koji uziva poverenje vecine Albanaca. Ne treba zanemariti takodje ni antiratni i relativno umereni stav Albanije, koja zeli da igra konstruktivnu ulogu u stvaranju nove stabilnosti Balkana.

Opsta optimisticka postdejtonska klima, kao i izmenjeno osnovno raspolozenje kod neposrednih aktera kosovske krize, stvara preduslov za pocetak ozbiljnih pregovora i, mozda, brzo pronalazenje odredjenih privremenih resenja, koja ce zivot na Kosovu uciniti malo podnosljivijim, perspektivnijim nego sto je danas. Ali, ne iskljucuje se ni sok terapija sa postizanjem istorijskog albansko-srpskog sporazuma, i cak priblizavanja i saveznistva izmedju Beograda i Tirane, kojim bi balkanska kriza postigla naglo i trajno uravnotezenje.

Skeljzen Malici (AIM Pristina)