BORISAV JOVIC, SKICA ZA PORTRET

HEROJ NA MAGARCU

Nema politicara koji u poslednjih osam godina nije pozeleo da bar jednom dodje glave lukavom ekonomisti iz Sumadije, ali je to - i po njegovom uverenju - uspelo tek jednoj zeni

AIM, Beograd, 25.12. 1995.

"Velike sile ne prihvataju poraze, a to ni mi ne umemo". Zivot je demantovao ovu recenicu iz dnevnika-knjige Borisava Jovica coveka koji je od 1987. godine stalno u vrhu srbijanske (predsednik Skupstine, predsednik partije - prvo komunista, potom i socijalista) i jugoslovenske (predsednik drzave) politicke piramide.

Istom lakocom kojom je lider Srbije Slobodan Milosevic poraz sopstvene politike proglasio pobedom, i koceperni, ambiciozni i neposlusni Jovic je posle smenjivanja sa mesta predsednika socijalista u dosad najvecoj cistki njihovih redova, pognuo glavu i otisao u politicko nistavilo, odbacujuci mogucnost da se bar jos jednom oglasi u javnosti, ili da polozaj predsednika Spoljnopolitickog odbora Skupstine Jugoslavije pretvori u "kost u grlu" svojih bivsih drugova. (Da bi ga sa tog mesta smenili, socijalisti bi morali da ga izbace iz partije, a to bi se onda jezikom Jovicevog dnevnika moglo opisati ili kao "cirkus", ili kao "Sacuvaj boze sta sve rade").

Pametan za sebe

Mozda je ogromno politicko iskustvo, ali i saznanje kako vladajuca stranka i njeni mediji mogu da urnisu coveka, bilo presudno da on sa politicke scene ode po principu "pojeo vuk magarca", ostavljajuci neukaljanim svoj poslednji "veliki potez", knjigu-dnevnik "Poslednji dani SFRJ", dokazujuci tako da su u pravu oni njegovi poznavaoci koji su tvrdili da je on "pametan - za sebe". A cinici se ovde mogu prisetiti njegovog tumacenja Osme sednice posle koje je zavladao Milosevic. Jovic je tada kazao da nije doslo do podele u partiji, vec do neslaganja manjeg dela sa vecim.

Politicko iskustvo Jovica (67) godina sticano u "drugoj ligi" srbijanskih politicara u nekadasnjoj Jugoslaviji nije ni malo, ni beznacajno. Ovaj ekonomista iz sumadijskog sela Niksica bio je finansijski direktor automobilskog giganta "Crvena zastava", direktor republickog i saveznog zavoda za plan, clan savezne vlade, ambasador u Italiji...ali, i pisac takvih radova kao sto su "Radno pravo umetnika" ili "Metodologija izrade statuta radnih organizacija i njena primena u ugostiteljstvu".

Izmedju 1972. i 1986. godine, tog vremena napredovanja u jednoj izuzetno slozenoj drzavnoj i politickoj hijerarhiji u kojoj su pobednici iz drugog svetskog rata i dalje bili nedodirljivi, Jovic je poneo opis "rafiniranog pregovaraca, neagresivnog, argumentovanog, stalozenog, promisljenog i doslednog". Svoju razlicitost je pokazivao ne samo "trzisnom orijentacijom", nego i svescu o znacaju medija, zbog cega je valjda i ovom novinaru pocetkom osamdesetih, pri prvom susretu, hladno ispricao nekoliko detalja sa zatvorene sednice jednog skupstinskog odbora.

Ali, iz tog vremena Jovic nosi i tri uverenja koja ce ga kvalifikovati da se krajem osamdesetih u vreme "nacionalnog preporoda Srba" njegovo ime nadje na paroli koja je glasila: "Milosevicu, Jovicu i Trifunovicu, vile ce se grabiti kroz vekove, da vam venac dostojan ispletu". Prvo je bilo uverenje da Srbija ekonomski zaostaje za ostalim republikama titovske i post-titovske Jugoslavije; drugo, da ona nije ravnopravna sa ostalim republika; trece, da je njene dve pokrajine sprecavaju da ostvari atribute drzavnosti. Ova uverenja, ali i politicko iskustvo koje je pokazivalo da nije samo vazno znati "sta se zeli" vec i "kako to ostvariti", kvalifikovali su Jovica za "ideologa" u vec pomenutom srbijanskom trijumviratu (Milosevic je Jovicevim idejama podario sopstvenu harizmu, a Trifunovic je sve to koordinirao).

I sada ce sa puno ponosa Jovic javno kazati da je donosenje novog ustava Srbije 1989. godine najznacajniji datum u njenoj istoriji posle kraja drugog svetskog rata, a u intimnijim drustvima ce ispripovedati da je njegova uloga u tom poslu bila najvaznije, cak i da je u poslednjem trenutku - kada je Milosevic hteo da kapitulira pred zahtevima Albanaca - on spasao stvar. U hrvatskim novinama je tada opisan kao "tribun srpske drzavnosti".

Da bi bio "drugi covek", Jovic je morao da bude u mnogo cemu i kopija "prvog", neprikosnovenog Milosevica i to je i uspeo pre svega "negujuci" energicnost, tvrdokornost, netreperljivost ("Mogu da raspravljaju sta god hoce. Mnogo me briga", zapisano je u njegovom dnevniku), nepopustljivost i upornost (kasnije se Jovic hvalio da mu je Tudjman kazao "Niko me u zivotu nije tako namucio kao ti"). Kako cesto pise u dnevniku, nastao je "opsti haos", pa je otuda i "kolebljivost bila opasnija od otpora", a "svaka tolerancija krajnje neracionalna". Uostalom, Jovic pise da ga je Milosevic poslao u Predsednistvo Jugoslavije kako bi stalno napadao i uznemiravao sve koji se nisu slagali sa politikom Srbije. Takvim svojim likom, uz koji idu i stalne najave ostrih vojnih akcija protiv rasturaca Jugoslavije (po Jovicu Hrvati i Slovenci) on zasluzuje da ga karikaturisti crtaju u vojnickom sinjelu koji mu se vuce po zemlji (aluzija ne samo na malu visinu Jovica, vec i na cinjenicu da je ipak i dalje "drugi covek"), a u hrvatskim novinama opis "jastreb nad Hrvatskom".

Sta si danas novo smislio?

I dalje je ispovedao socijalizam, ocenjujuci sve nove stranke kao nacionalisticke, pa i fasisticke i zalio sto je vlast prema njima popustljiva, sto ih ne zabranjuje, a njihove lidere hapsi.

U svakom slucaju, da bi dosao do "skracene Jugoslavije", da bi kaznio Hrvate i Slovence, da bi zadrzao socijalizam, Jovic smislja "hiljade ideja" zbog cega ga je i poslednji jugoslovenski predsednik velike Jugoslavije Stipe Mesic (hvalio se da je na to mesto dosao da bi unistio Jugoslaviju i da je u tome uspeo) svakog jutra zvao telefonom i pitao: "Boro, sta si danas novo izmislio"? Poslednja Joviceva velika ideja bio je dolazak "plavih slemova" na delove Hrvatske koje su pod svojom vlascu drzali Srbi.

U prirodi je autokratskih rezima da svako ko se priblzi tronu bude brzo udaljen u politicku nedodjiju: apsolutna vlast nije samo osetljiva na i najmanje narusavanje svoje apsolutne moci, vec i na popularnost ili uticaj makar i sopstvenog izabranog vernog sluge.

Otuda je i "lepi Bora" morao da zna da ce kad-tad palilac njegove politicke zvezde, Slobodan Milosevic, postati i njen gasilac. Ali, to gasenje je potrajalo dugo, sto mozda vise govori o "potrebi za Jovicem" nego o njegovoj moci. Prvi put je politicka smrt Jovica najavljena za oktobar 1992. godine i Drugi kongres socijalista. Nesto pre toga Milosevic je zestoko kritikovao partijski vrh (Jovic predsednik; "Molio me da se prihvatim te duznosti", rekao je u jednom neformalnom razgovoru), ali mu je kocoperni Sumadinac uzvratio ravnom merom. Sta vise, preziveo je Kongres, cak je na njemu dobio glas vise od Milosevica.

Potom se Jovic nasao na udaru dnevnickih belezaka dr Mire Markovic, supruge predsednika Milosevica i javnih napada Zorana Cicka, partijskog druga drugarice Markovic. Na te napade Jovic je odgovarao na sastancima socijalista ili u razgovorima sa Milosevicem u cetiri oka, terajuci ga da ne dozvoli dvojno clanstvu u Socijalistickoj partiji i JUL-u stranci Mire Markovic.

Ko zna zasto se Jovic tako zestoko suprotstavljao JUL-u: da li zato sto je uveren da ce ta saradnja stetiti socijalistima i smanjiti njihov izborni uspeh, ili zato sto ga je profesorka socijologije potisnula sa mesta broj dva? Ipak, on Miru Markovic nije javno pominjao, ali je u intimnijim krugovima govorio da je narod ne podnosi, da je zlo za socijaliste, da je nikada nije simpatisao i da zbog toga nikada i nije bio u kuci Mire i Slobodana ("Niko ne moze da opstane, ako je duze vremena dobar samo sa Slobom ili sa Mirom. Da bi uspeo moras da budes u dobrim odnosima sa oboma", kaze jedan politicki lisac) i da se o njegovom smenjivanju iz partijskog vrha u novembru "odlucilo na drugom mestu", a ne kod Slobodana.

Ipak, dnevnik je osveta Jovica, i to zestoka: mozda se o Milosevicu samo tri puta pohvalno izrazava (dva puta da je imao pametne predloge i jednom da je nesto naucio od Nikole Pasica, vec mitskog srpskog politicara). Kod Jovica je Milosevic covek emocija, a ne racija: "Bio je sav slomljen", "jedva smo ga ubedili", "on se uplasio", "sav uzbudjen", "postavlja megalomanske ciljeve", "on hoce da izludi"... I naravno, samo zahvaljujuci Jovicu koga "moli za savete" Milosevic nekako uspe da ispliva... Gadna knjiga taj dnevnik, i sigurno je da ga je Jovic pisao svestan posledica i da je na njegovom kraju mogao da napise ono sto je svojevremeno kazao za svoju ulogu predsednika Jugoslavije: "Uopste ne radim ovaj posao da bi se nekome dodvorio".

Ali, ne treba iz svega izvuci zakljucak da je Jovic covek lisen sujete. Naprotiv. Cak je njegova sujeta ponekad i zalosno smesna kao kada u dnevniku belezi "Doziveo sam dugotrajni aplauz. Ne verujem da je ikada iko u Skupstini Jugoslavije doziveo takav aplauz. Cak ni Josip Broz u svojim najboljim danima". To je onaj Jovic koji nam je nedavno kazao da mu je ceo zivot protekao u sprecavanju gluposti.

Jovicu ostaje da pamti aplauz. Slatke uspomene. Analiticaru ostaje da primeti da nije bio u pravu kolumnista koji je napisao da Jovic moze da bira da li ce da bude "mali, veliki ili poslednji predstavnik Jugoslavije". Problem je u tome sto Jovic nije mogao da bira, on je bio "drugi covek" - "prvi" je birao umesto njega.

(AIM) Dragan Bujosevic