(NE)MOCI POBEDNICKE CETVORKE

AIM, MOSKVA, 21. 12. 1995.

Izbori u Rusiji

Parlamentarni izbori 17. decembra 1995. godine prakticno su iskazali rezultat vladavine prvog predsednika Rusije Borisa Jeljcina kome je do isteka petogodisnjeg mandata ostalo pola godine. Samim cinom izbora obavljeno je siroko istrazivanje drustvenog raspolozenja prema kome se sada ne samo moze graditi strategija za predstojece predsednicke izbore, vec se dosta jasno mogu nazreti konture Rusije 21. veka.

Sada, kada su izbori zavrseni, sa moskovskog zvonika prvi pogled bi ipak trebalo baciti na celo prostranstvo bivseg Sovjetskog saveza. Ni jedna od 12 zemalja, clanica Zajednice nezavisnih drzava, nije za protekle cetiri godine uspela da izbegne ostre sukobe izmedju zakonodavnih i izvrsnih organa vlasti. Zrtve ovih sukobljavanja uvek su bili parlamenti. Ili su ih rasterivali, kao u Belorusiji i Kazahstanu, ili "uspavljivali" kao u Kirgiziji, raspustali kao u Uzbekistanu, ili ih "stavljali u dzep", kao u Turkmeniji... Nema spora da je epicentar svih ovih potresa bio u Moskvi, jedinoj od svih bivsih sovjetskih prestonica u kojoj se na komunisticki parlament pucalo iz topova. "Demokratija na moskovski nacin" otelotvorena je u ruskom ustavu, napisanom u rekordno kratkom, dvomesecnom roku i donetom sa 53 odsto glasova one polovine stanovnistva koja se pojavila na biralistu (gotovo polovina biraca se uzdrzala od glasanja o ustavu). Prema ovom ustavu, prvi demokratski - visepartijski - parlament izabran je samo na dve godine i nazvan je "prelaznim". Upravo u njemu smo videli Zirinovskog, sa njegovim liberal-demokratama, oca ruskih sok-reformi Gajdara, sa njegovim radikal-demokratama, komuniste i njima blisku Agrarnu partiju kao glavnu opoziciju reformama... Sadasnji parlament vec se bira na pune cetiri godine; dakle, "prelaz" Rusije ka demokratiji je, treba smatrati, zavrsen.

Iznenadjenje je predstavljala neocekivana aktivnost stanovnistva: na biracka mesta je izaslo 65 odsto biraca, iako su sociolozi predvidjali odziv od najvise 40 odsto i upozoravali na nereprezentativnost buduce Dume. Ali, ovoga puta narod je bio svestan koliko moze da ga kosta sledeca greska. Filtriranje politicke elite bilo je mnogo strozije nego pre dve godine: tada je u Dumu proslo osam politickih udruzenja, sada - samo cetiri.

Medjutim, vlast novog parlamenta ogranicena je u tolikoj meri da ni prosli ni sadasnji izbori za najvisi zakonodavni organ vlasti u sustini nisu nista vise od socioloske sondaze stanovnistva. Kakva god politicka vecina nastala u parlamentu, ona, na primer, nece moci da oformi vladu. Obrazovanje vlade je prerogativa predsednika drzave. U 1993 godini, izbornu pobedu Liberalno-demokratske partije Zirinovskog (22.9 odsto) mogla je da pretegne samo koalicija demokratskih frakcija od kojih je i sastavljena vladajuca partija. Da bi onemogucila nesto slicno ubuduce, ovoga puta vlast se pobrinula o blagovremenom zauzimanju celog politickog centra. Njega i predvode predsednikovi ljudi: partiju desnog centra "Nas dom - Rusija" premijer Viktor Cernomirdin, a partiju levog centra, pod tim imenom - portparol Dume Ivan Ribkin. Oni su bili i favoriti izborne kampanje na kanalima drzavne televizije. Ali, kako je Cernomirdin sakupio samo nesto manje od 10 odsto glasova, a Ribkin potpuno propao, otkuda uzeti, za predsednika udobnu, parlamentarnu vecinu? Po ustavu, u stvari, predsednik moze vladati i bez nje.

Uslove za ucesce na izborima ispunile su 43 politicke organizacije. Ljudi su sa mukom ubacivali metarske liste sa dugackim spiskom partija, pokreta, blokova i grupa u kutije iz starih komunistickih vremena, predvidjene samo za jedan tanak listic. Samo cetiri organizacije uspele su da preskoce 5-procentnu barijeru. Medju njima i treba traziti profil buduceg ruskog predsednika. Ova cetiri pokreta sada igraju ulogu magneta za medjusobno privlacenje ili odbijanje u parlamentu, i sto je jos vaznije, oni mogu privuci sve male opiljke, razbacane po strani. Jer medju 43 grupe dobra polovina bila je izgradjena po formuli slozenog molekula; "Blok Ivana Ribkina", na primer, objedinjavao je pedesetak politickih molekula! To je dodatni razlog sto je deo biracke mase ostao nepredstavljen u najvisem zakonodavnom telu zemlje i nesumnjivo ce traziti druge nacine svog politickog izrazavanja. Sve to znaci da ce izborni autsajderi nastaviti sa osnivanjem novih politickih struja.

Ipak, na sceni ostaje pobednicka cetvorka.

Komunisti: 22 procenta - umesto 12,4 na prethodnim izborima, pre dve godine. U Rusiji, kao i u Ma|arskoj, Poljskoj, Litvi, postkomunisticki talas ide u stopu za ultra-liberalnim ekonomskim reformama, koje su za 3-4 godine proizvele uzak sloj prebogatih ljudi i milione bednih. Divlji nacini na koje se ostvaruje privatizacija drzavne imovine u Rusiji nisu mogli da ne izazovu sirok socijalni protest i nostalgiju za prethodnim vremenom. Na ovom talasu se i vracaju komunisti - ali kakvi? U Rusiji ima pet komunistickih partija; za ucesce su se kandidovale dve, a kroz 5-procentnu barijeru prekoracila je samo jedna, ona najmnogobrojnija. Javno mnenje je sklono da je smatra za "roze partiju", poistovecujuci figuru njenog lidera Genadija Zjuganova sa socijal-demokratijom. Ali, slaba strana ruskih komunista je u tome sto su oni poslednjih godina samo kritikovali ekonomske reforme, a sada im predstoji da za njih i odgovaraju.

Liberalno-demokratska partija dobila je 11,2 odsto glasova - umesto 22,9 od proslog puta. Zirinovski je u finisu bio drugi, i za sociologe, koji su predvidjali njegovo potpuno iscezavanje sa scene, to je bilo iznenadjenje. Prognozeri nisu uracunali rastuci sloj marginalaca u ruskom drustvu: lupmenproletarijata, nezaposlenih i beskucnika, osiromasenih staraca i starica, da i ne pominjemo kaznjenike po zatvorima. To je biracko telo Zirinovskog. Da li ono veliko ili malo? Ako je medju pristalicama Zirinovskog usredsredjena osnovna masa ruskih nacionalista, u procentnom odnosu njih nije vise nego u Francuskoj, Italiji, Austriji. Tako, bolesna Rusija obecava da ce ozdraviti.

Trece mesto zauzela je partija "Nas dom - Rusija" Viktora Cernomirdina sa 9,5 odsto glasova. Da li je to uspeh? Posto ranije nije postojala, ova se partija moze porediti samo sa partijom "Izbor Rusije", koju je 1993. godine osnovao tadasnji premijer Jegor Gajdar, takodje "pod plastom predsednika". Ona je na proslim izborima dobila 15,5 odsto glasova. Objektivno, uspeh Cernomirdina je sada skromniji, ali je iluzija takva da se cini da je 1993. demokratija pretrpela poraz, a da je sada postigla pobedu. Naime, na proslim izborima partija je bila razbijena od strane Zirinovskog, pa iako je ova opet ispred, sada kod demokrata centra nema osecanja ponizenosti. Partija Cernomirdina obuhvatila je daleko vise nacelnika Rusije nego sto je to u svoje vreme ucinio "Izbor Rusije", pa zato Gajdar nije hteo "da gubi svoje lice" i da se pomesa sa novim predsednickim favoritom. I evo konacnog racuna - "Izbor Rusije" za malo nije dostigao 5 procenata, i sva je nada da ce brojanje glasova da se produzi i da odnekud iz provincije jos mogu doci poslednji nedostajuci procenti...

Drustveni pokret "Jabuka" dobio je 8,4 odsto glasova, umesto ranijih 7,8. Ako su Gajdar i Cernomirdin radikalni (prvi u vecem, a drugi u manjem stepenu), onda je lider "Jabuke" Grigorij Javlinski neoliberal sa socijalnim naginjanjem. On je stranac u svom bloku. "Jabuka" u stvari uopste nije partija, vec skup simpaticnih ljudi bez strukture, bez programa, bez discipline. Zvuci cudno, ali koalicija "Jabuke" sa komunistima Rusije cini se verovatnijom od koalicije sa cernomirdinskim NDR.

Ali, u Dumu stupa jos i peta "frakcija": poslanici koji se biraju po jednomandatnim okruzima. Ovde je cela lepeza poznatih imena: general Lebed, oftalmolog Fedorov, koji su pokusali da se probiju u Dumu na vrhu partijskih spisaka, ali su se istovremeno pobrinuli i za rezervni ulaz kao "nezavisni kandidati", sto zakon dopusta. Ovakva izborna kasa, uvecana jos i sistemom odlucivanja samo u prvom krugu, koji je ostavio polovinu Rusije bez politickih predstavnika, na njihovoj je savesti. Nisu hteli da se ujedinjuju pre izbora - sada ce morati da se ujedinjuju unutar zidina parlementa. Nije iskljuceno, ipak, da ce "frakcija nezavisnih" poceti da vodi svoju igru, priblizavajuci se ovoj ili onoj grupi u vezi konkretnih pitanja i ne vezujuci sebe obavezom stalnih veza.

Posto je proucio rezultate izbora, predsednik Jeljcin je izjavio da ce svoju odluku u pogledu licne kandidature za predsednicke izbore objaviti u februaru. Pred njim je vrlo slozen zadatak. Na politickom planu - da spreci razrastanje komunistickog elektorata, ali da od sebe ne okrene centralno i demokratsko biracko telo, kao i da pokusa da privuce na svoju stranu i uputi na biraliste sve one koji nisu glasali u decembru. Na moralnom planu - jedini politicki lider koji mu iskazuje potpunu lojalnost jeste Cernomirdin, ali je i on pod sumnjom kao glavna rezervna figura "partije vlasti". Upravo zbog toga u preostalih pola godine nema smisla njega promeniti, nego ga treba svakako drzati na uzici. Ostali politicki lideri nemaju slicnu vezu sa predsednikom, i vec su poceli da mu dosadjuju nekim svojim "idejama". U stvari, prvo je Javlinski, a zatim Zjuganov izjavio da im je prva briga da zaustave rat u Ceceniji i da u tom cilju nece smatrati sramnim nikakva politicka objedinjavanja.

Aleksandr Sabov