POSLE DEJTONA I PARIZA

Srbija i demokratizacija

Zapad, kako i iskustva od ranije svedoce, moze da podnese vise diktatora-miljenika, koji u nekom odsudnom trenutku za zapadne interese u necemu popuste, nego sto bi demokratsko orjentisano stanovnistvo moglo i da zamisli.

AIM, Beograd, 18.12.1995.

Pazljivijem posmatracu prilika u Srbiji svakako ne moze da promakne okolnost da se reagovanja na Dejton i Pariz u sustini razlikuju. Ako se izuzme krajnja desnica medju opozicijom, kakvi su Seseljevi radikali, na jednoj strani i na drugoj gradjanski orjentisane stranke u izbornoj koaliciji DEPOS (Srpski pokret obnove, Gradjanski savez Srbije, Nova demokratija) svi ostali su za citavu oktavu, ukoliko ne i vise, smanjili ton nezadovoljstva prema onome sto je predsednik Srbije Slobodan Milosevic potpisao u Parizu.

Na povratku iz Dejtona opozicija okupljena u Demokratskoj stranci i u Demokratskoj stranci Srbije, ali i u drugim manjim (kao sto je izvanparlamentarna Liberalna stranka) docekali su Slobodana Milosevica kao svojevrsnog izdajnika srpskog nacionalnog pitanja, kao politicara koji je prodao srpske teritorije u Bosni i prodavaca magle "da su bosanski Srbi odista nesto dobili tretmanom posebnog entiteta u ujedinjenoj Bosni i Hercegovini".

Posle Pariza ova vrsta kriticara je, htela to ili ne, morala da prizna da je vazno "da nema ubijanja i da su borbe prestale" i vise nego ranije otvara raspravu o buducnosti same Srbije. Ovu temu, medjutim, Srpski pokret obnove, Gradjanski savez Srbije i u nesto manjoj meri Nova demokratija, nikada nisu napustale. Cak ni kad su svesrdno podrzavajuci mirovni proces, a zatim i ugovor, bile optuzivane ili se bar predvidjalo da ce da stupe u neku vrstu koalicije sa vladajucom Socijalistickom partijom Srbije.

Doslednost jednih i promenjene reakcije drugih mogu se objasniti ne samo gotovim pariskim cinom vec i zeljom da i sami budu deo nekog novog procesa promena koji se zasad ovde samo, naslucuje. Uz to, DS i DSS su posle Dejtona vise licile na SPS u njenim boljin nacionalistickim danima, nego na istinski tolerantne, demokratske stranke. Zanimljivo je, medjutim, da se "bosansko pitanje" koje je svakako neizbezno i centar svih dogadjanja sada ili razlicito tumaci, ili mu se razlicito prilazi, cak i kad se govori o buducnosti same Srbije ili Jugoslavije sa Crnom Gorom. Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije uglavnom vide da su Srbi u Bosni dobili svoju sopstvenu drzavu i da ce se kao takva kad-tad (a kao da ne racunamo na daleku buducnost) jednog dana naci i sa srbijanske strane Drine. U ovakvom prilazu su, u izvesnoj meri, ohrabreni priznanjem medjunarodne zajednice da je Srbima u Sarajevu potrebno pruziti malo vise sigurnosti nego sto je to u Dejtonu ucinjeno. Sta vise, kao da vec vide, slicno Karadzicu i Biljani Plavsic, neki novoizgradjeni deo srpskog Sarajeva. Za razliku od njih SPO i GSS i ND u dodatnoj zastiti Srba u Sarajevu vide samo neophodnost da se ponovo izgradi poverenje izmedju razlicitih naroda koji se, posle svih nesreca, zlocina, zrtava, plase osvete i nad neduznima.

Za ovu, gradjanski orjentisanu opoziciju, uz to je razocarenje sto Srbija i Hrvatska jos ne mogu da nadju zajednicki jezik uzajamnog priznanja. Oni smatraju da samo dobri odnosi medju susedima, novim i starim, mogu da povrate, lagano i sigurno, potrebnu dozu poverenja tako neophodnog za povratak izbeglica, izvesno ponistenje etnickog ciscenja i stvaranja multinacionalnih zajednica.

O razlikama u reagovanjima posle Dejtona i Pariza moze se govoriti cak i kad je rec o vladajucoj Socijalistickoj partiji Srbije. Iako euforija i slavljenje mirotvornog predsednika Milosevica u zvanicnim medijima i sopstvenoj stranci, "u narodu", neverovatno podsecaju na scene poznate samo okorelim bivsim socijalistickim rezimima, cak i savezni premijer Radoje Kontic, sa ushicenjem izjavljuje kako su Srbi u Bosni dobili drzavu, a ovakvo tumacenje cuje se i iz partijskih organizacija SPS po Srbiji. Da li je to tek taktika dok se nesto ne dogodi sa Prevlakom, dok je jos i Istocna Slavonija vruca tema, ili pocetak predizborne kampanje "ogranaka" SPS medju bosanskim Srbima pred prestojece izbore u BiH?

Sigurno ima od svega po malo, ali je ocigledno da vladajuce stranke u Srbiji i u Hrvatskoj imaju, traze, ili se vec izborno ucvrscuju u Bosni i Hercegovini, sto moze da bude znak da jedinstvena BiH ne mora da bude tako jedinstvena kako je u Dejtonu zamisljena, a u Parizu ozvanicena. To je, svakako, nova pretnja novoj podeli BiH onog casa kad strane trupe napuste teren, pogotovo sto je tesko verovati da ce toliko mnogo stvari zavrsiti za jednu godinu, kako su namerne.

U celoj ovoj stranackoj igri u Srbiji ne bi trebalo ni potceniti JUL koji, ma koliko po brojnosti mogao biti marginalan, kao grupa za pritisak i moguci koalicioni partner SPS ima sve znacajniju ulogu. Za JUL, uprkos novim bogatim privatnicima u vrhu pokreta, socijalizam je i dalje jedina buducnost Srbije, a kapitalizam, ukljucujuci cak i privatizaciju u ekonomiji, prava pretnja stanovnistvu i bauk slican onome iz Komunistickog manifesta, samo obrnuto.

Sve stranke se, inace, u ime buducnosti, utrkuju sa svojim programima privatizacije, kao izvanrednim dokazom da ce Srbija krenuti demokratskim putem. Ovaj elemenat cak mnogo vise zaokuplja stranke, nego ljudska prava i demokratske institucije u celini, ali i prava manjina. U tome se svakako krije zelja da se dodje do stranog kapitala, izadje na strano trziste, mada u mnogim programima privatizacije se zapravo naslucuje vise kozmetika nego sustinska promena. Kakva ce zaista buducnost biti u Srbiji i da li mir u Bosni i Hercegovini, kakav je da je, pruza sanse i za istinske demokratske opcije tesko je reci, ali po prvim znacima ne izgleda da ce demokratija praviti velike korake.

Inicijativa demokratski orjentisane "druge Srbije", na primer, da se amnestira general Trifunovic, koji je ovde izdajnik (u Hrvatskoj je ratni zlocinac) samo zato sto nije razrusio Varazdin, ostaje bez zvanicnog odjeka. Nije za potcenjivanje ni to da je predsednik Srbije pred put za Dejton potpisao zakon kojim se lisavaju svakog prava nasledstva mladici iz Srbije sto su pred rat napustili zemlju ne zeleci da pucaju na dojucerasnje prijatelje. Nema ni pomena o mogucnoj obnovljenoj parlamentarnoj inicijativi da se ovi mladici amnestiraju i ne tretiraju kao dezerteri. Slicnih primera koji nikako ne otvaraju put opstoj demokratiji buducnosti ima bezbroj, pa se s pravom postavlja pitanje da li je medjunarodna zajednica istinski zainteresovana i za demokratiju u zemljama bivse Jugoslavije, ili je to ostavila za kasnije.

Opravdanje za odlaganje mozda se moze naci u cinjenici da su veliki mirotvorci krenuli ka potpisivanju mirovnog ugovora tek posle napada aviona NATO pakta bez cijih se "usluga" ni mir ne moze sprovesti. Ako jos - sto bi bilo prirodno da je ucinjeno i pre Dejtona - pocnu da saradjuju sa Tribunalom u Hagu, mozda od njih vise nista nece biti ni trazeno. Zapad, kako i iskustva od ranije svedoce, moze da podnese vise diktatora-miljenika, koji u nekom odsudnom trenutku za zapadne interese u necemu popuste, nego sto bi demokratsko orjentisano stanovnistvo moglo i da zamisli.

Pitanje je samo da li ce balkanske diktature, uz kozmeticku demokratizaciju, znaciti i stabilniju Evropu.

(AIM) Gordana Logar